0
Prethodnu dekadu, koju je odlikovao niz kriza na Zapadu, obeležilo je i dosta presedana u politici. Pojave koje su proglašavane nemogućim ili stranke koje su proglašavane kao nesalomive, neigrala je realnost. Navedene pojave su se pokazale kao moguće, a navedene stranke kao vrlo ranjive.
Pročitajte još:
Čak i najdugovečnije političke tradicije ili političke grupacije mogle su u neizvesnim promenama u različitim državama da budu zbrisane sa scene. Finansijska kriza iz 2008, migrantska kriza u Evropi, Bregzit i pandemijska kriza, u periodu od malo dužem od decenije, logično promenili su teren za političko nadmetanje. Mnoge opcije koje se ovim novim okolnostima nisu adaptirale su nestale. Francuska levica se danas nalazi u riziku da joj se desi ova sudbina u novim surovijim vremenima.
Možda deluje paradoksalno da u jednoj od država sa najdužom i najsadržajnijom levičarskom tradicijom ovaj ideološki pol nestaje. Međutim, pred sledeće predsedničke izbore u ovoj državi, svi kandidati levo od centra stoje slabo. Najjači levičarski kandidat je trenutno na dalekom petom mestu u anketama, iako je u prethodni izborni ciklus Socijalistička partija u trku ušla za pozicije vlasti. Da li su ovo pokazatelji trajne propasti francuske levice i koliki je rizik da stvarno nestane?
Francuska levica i historijski izazovi
Socijalistička tradicija u Francuskoj je veoma jaka i decenijama se manifestovala samouvereno i kroz političku arenu. Od Pariske komune, preko protesta 1968, brojnih levičarskih javnih intelektualaca do ubedljive vlasti socijaliste Fransoa Miterana od 1981. do 1995. levičarski duh u ovoj državi je živeo. Sa svojom poreskom politikom, snažnim sindikatima i učešćem države u privredi, ostala je kao i ekonomija praktično više kreirana po levičarskim principima. Jedan od aktulenih svetskih najpoznatijih ekonomista koji se bavi ekonomskim nejednakostima, Toma Piketi, ne dolazi slučajno baš iz ove države.
Socijalistička partija, kao politički reprezent ovog jakog sentimenta u društvu, bila je nakon Drugog svetskog rata dostojan protivnik konzervativnim degolističkim snagama. Iako je često imala konkurenciju u potentnim komunistima, uspevala je da dođe do parlamentarne većine i u slučaju Fransoa Miterana ili Franosoa Olanda i do ključnog predsedničkog mesta. Međutim, kraj Hladnog rata i promene koje donosi globalizacija značajno slabe potencijal ove političke opcije.
Tehnološka revolucija i globalizacija vrše jak udar na radničku bazu ove partije i sindikate. Broj radnika u prozivodnji u Francuskoj drastično je pao u poslednjih 20 godina. Od 1999. je od 4 239 000 radnika u proizvodnji do 2017. ostalo 3 298 000 radnika, odnosno – broj se smanjio skoro za ¼, za manje od 20 godina. Slična je situacija i kada se pogleda članstvo u sindikatima, ali i stavovi radnika koji se po društvenim kulturološkim pitanjima pomeraju ka tvrdoj desnici. Na ovaj način su leve snage ostale bez svoje najtvrđe baze, a nezaodvoljno bivše radništvo još od 1990-ih svoje spasioce nalazi u desnom populizmu porodice Le Pen.
Posledice ovog prvog udara bile su vidljive već na predsedničkim izborima 2001, kada socijalistički kandidat Žospen nije prošao u drugi izborni krug. Ovo mesto, koje se smatralo rezervisanim za kandidata levice, zauzeo je tvrdi desničar Žan Mari Le Pen. Navedene tendencije su se sa krizama od 2008. samo dodatno intenzivirale.
Propadanje levice
Francusko društvo je u prethodnoj dekadi zabeležilo jasan opšti zaokret ka desnici, iako je od 2012. do 2017. na vlasti bila koalicija socijalista i njihovih tradicionalnih partnera. Osim navedenih ekonomskih trendova koji su intenzivirali pritisak na radnike i njihovo skretanje ka desnici, postoje dodatno opterećujuća pitanja za bavljenje progresivnom politikom.
Prvo među njima je kontroverzno pitanje islama, koje u ovoj državi u talasima eskalira u javnom mnjenju i koje generalno pogoduje konzervativnim snagama. Teroristički napadi islamskih fundamentalista, religijski motivisani incidenti u školama ili problemi u manjinskim predgrađima “banlieues” su najčešći povodi koji ovo pitanje vraćaju u centar zbivanja. U takvim talasima društvo većinski generiše desničarske konzervativne sentimente, što nije pogodno za levicu. Takvih talasa je u Francuskoj u prethodnoj deceniji bilo dosta.
Uz ovaj problem, veliku prepreku za levicu je predstavljalo migrantsko pitanje. Kao kulutrološki polarizujuća pojava u javnom mnjenju, ovo pitanje naročito je kompleksno za leve snage. Određivanje prema migrantima deli glasačku bazu ovih stranaka na dva dela. Urbana srednja klasa i progresevni visoobrazovani sloj mahom je tolerantan po ovom pitanju i otvoren prema imigraciji. Na drugoj strani, radnički slojevi su dosta konzervativni po ovom pitanju iz ekonomskih interesa, ali i kulturološkog konzervativizma.
Kako god da se leve partije opredele izgubiće deo glasača. Otvorenost prema imgiraciji najčešće znači odlivanje radnika ka tvrdoj desnici, a zatvorenost odlivanje urbanih progresivaca ka liberalnim snagama. Francuska je država u kojoj je imigracija važno pitanje i česta tema u javnom mnjenju, a što je više aktuelna tema, to je levici teže da se politički takmiči u takvom okruženju.
Uz ove objektivne otežavajuće faktore, ne bi trebalo zaboraviti i da je haotična vlast Fransoa Olanda i socijalista od 2012. do 2017. dodatno uništila krediblitet ove opcije. Iako je počeo svoju vlast kao tvrdi levičar i “borac protiv globalnog finansijskog kapitala”, u toku mandata napravio je zaokret za 180 stepeni u protržišnog reformatora. Uz migrantski pritisak, terorističke napade i nizak ekonomski rast, partija je vlast završila potpunim fijaskom njenog predsedničkog kandidata Benoa
Amona koji osvaja tek 6% glasova. Time se percepcija snage ove stranke trajno spušta dosta nisko, a moguće i nepovratno.
Francuska levica pred izbore
Izbori u Francuskoj održavaju se za nekoliko meseci i većinski su oukvireni kao pokušaj centriste Emanuela Makrona da odbrani svoju poziciju od raznolikih desničarskih izazivača. Protiv sebe za početak ima protivnicu sa prethodnih izbora, desničarku Marin Le Pen. Osim nje, na još tvrđoj desnici ima političkog publicistu Erika Zemura, ali i predstavnicu degolističkog establišmenta, Valeri Pekres. Levičarska konkurencija usitenjena je i slaba.
I ove godine u igri je levi populista Žan Lik Melanšon, ali dosta oštećenijeg političkog kredibliteta od prošlih izbora sa tek oko 10% podrške. Zeleni kandidat Janik Žado predstavlja umerenu i relativno popularnu ličnost, ali ga kao kandidata za kog bi glasalo smatra manje od 9% birača. Socijalisti su kandidovali gradonačelnicu Pariza Anu Idalgo, koja uprkos samouverenoj pobedi na lokalnim izborima u Parizu, na nacionalom nivou se meri tek na 3% do 5%. Uz navedene ličnosti, u opticaju je i nekoliko manje relevatnih kandidata tvrde levice.
Kada se podrška svih navedenih kandidata na levom spektru sabere, radi se tek o četvrtini biračkog tela. To predstavlja manje od podrške koju je Fransoa Oland samostalno osvojio u prvom krugu predsedničkih izbora 2012. Ovakav razvoj događaja predstavlja veliku opasnost za dalju poziciju levice na političkoj sceni ove države, jer se trenutno nalazi u riziku ulaska u spiralu propadanja koja vodi u nestanak. Takav scenario predstavlja upozorenje za praktično sve političke opcije u današnjem svetu, jer ukoliko je levica u Francuskoj u riziku od nestanka, u savremenoj političkoj areni niko nije bezbedan i siguran.
BONUS VIDEO: Makron u poseti Hrvatskoj
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
