Piše Branko Soban: Putinova kvaka 22

Kolumnu Branka Sobana za Medija centar prenosimo u celosti.Putinov rat protiv Ukrajine je, ako citiramo kardinala Taleranda, nekada sive eminencije francuske spoljne politike, zapravo više od zločina. Iznad svega, to je strašna greška. Ruski predsednik je u svom maršu na Kijev za samo pet sedmica uništio dobro ime ruske vojske (ako ga je ikada imala), bacio rusku ekonomiju na kolena i učvrstio jedinstvo demokratskog sveta koje je trebalo da sruši ovim ratom. Na šta, naravno, nije računao, jer je bio uveren (kao što je to bio slučaj i sa njegovim saveznicima i fanovima na Zapadu) da su zapadne demokratije postale previše dekadentne da bi mu se mogle odupreti. Zbog toga se zapravo naivno uhvatio u neku vrstu „kvake 22“. Hteo je da razbije i raskomada Ukrajinu, ali je postigao potpuno suprotan efekat od očekivanog.Kako se mogla dogoditi takva katastrofalna greška? Oto fon Bizmark, bivši nemački „čelični kancelar“, jednom je rekao da samo “budale uče na vlastitim greškama”. Učiti se treba na greškama drugih. Ali Putin nije učio ni na svojim ni na tuđim greškama u ovoj osveti Ukrajini. Ruska politička elita stalno govori o „malim pobedničkim ratovima“ (izraz je prvi skovao Vjačeslav Plehve, ministar unutrašnjih poslova cara Nikolaja II), ali većina njih završila se katastrofom. Od rata s Japanom pre više od sto godina i sovjetskog rata u Avganistanu do Prvog čečenskog rata, kada je poražena ruska vojska pobegla iz Groznog, a sada i u Ukrajini. Uvek iste greške koje i drugi stalno rade. Amerikanci, na primer, u ratovima u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku.

Vladimir Putin je bio uveren da će rat biti gotov za nedelju dana. Na primer, nakon dvodnevnih borbi, agencija Ria Novosti objavila je vest pod naslovom „Ukrajina se vratila Rusiji“, ali je, naravno, odmah povučena. Kremlj je bio uveren da će ih Ukrajinci dočekati kao oslobodioce. Sa ruskim zastavama. Da će kolaborirati sa njima. No, umesto cveća dočekala ih je izuzetno efikasna organizovana odbrana, koja gubitke među ruskom vojskom čini strašnim. Ukrajinska strana tvrdi da je do sada ubijeno više od 17.000 ruskih vojnika, što se, naravno, ne može proveriti. Ali žrtve su zaista tolike da se mrtvi u početku uopšte nisu odvozili sa bojišta. A kako nije bilo mrtvačkih sanduka, problem je rešen mobilnim krematorijumima. Pepeo je potom poslat roditeljima poginulih. Ali da li je njihov sin zaista bio u urni?Odakle takva ruska samouverenost o brzoj pobedi? Jedan od odgovora leži u diktatorskom sindromu. Vladimir Putin se okružio ljudima koji mu govore samo ono što želi da čuje. Zato postaje apsurdno kada čak i sam počinje da veruje u laži i propagandu koju Kremlj svakodnevno proizvodi. Nema rata. Nema napada na Ukrajinu. Slike uništenog Mariupolja su laž. To nije ono što ruska vojska radi... Sama propaganda Kremlja je stvorila svet u kojem ništa nije stvarno i u kojem je sve moguće.

Vladimir Putin je čovek prošlosti. Pravi čekist. Oleg Sencov, ukrajinski režiser koji je uhapšen nakon okupacije Krima i nakon osude proveo pet godina u ruskom zatvoru visoko iznad arktičkog kruga i koji se sada bori u teritorijalnoj odbrani Ukrajine, kaže da svi na Zapadu zaboravljaju ovaj važan deo Putinove biografije. Nakon raspada Sovjetskog Saveza postao je gangster iz Sankt Peterburga, dodaje Sencov, a potom, nakon spleta slučajnosti, ušao u politiku. On vodi Rusiju već 22 godine. No, poslednjih godina se uopšte nije bavio sadašnjošću, ekonomijom ili socijalnim problemima, već se potpuno potopio u istoriju. I baš zato je njegov sadašnji rat takav. Kao da smo u 1941. godiniKrenuo je u Ukrajinu sa hiljadama tenkova. Ovo su izuzetno lake mete za ukrajinske borce koji su partizanskom taktikom krenuli u borbu protiv okupatora. Ukrajinci su brzi i okretni, dok je ruska vojska kruta, neinventivna, bez motivacije i bez dobre logistike. Uvek čeka naređenja sa vrha. Ali ta često kasne. Ili ih uopšte nema. U ratu nema loših vojnika. Ima samo loših komandanata. Zato se rat za Rusiju polako pretvara u katastrofu. Kremlju je potrebna pomoć koju traži u Bjelorusiji i u legionarima iz Sirije i Libije…

A šta je Evropska unija uradila u ovom dobrom mesecu rata u Ukrajini? Ništa. Kao uvek. Brisel ne zna da reaguje kada grme tenkovi, rekao mi je Tomas Hendrik Ilves, tadašnji predsednik Estonije tokom ruskog napada na Gruziju. Evropska unija nikada nije rešila nijednu krizu. Čak ni one na Balkanu kada se Jugoslavija raspala. Uvijek izražava samo zabrinutost i daje klasične izjave da ne treba žuriti sa prijemom novih članica (sada Ukrajine) u Uniju. Ali drugačije ne može biti. Poslednjih godina Kremlj je izdatno platio za mnoge od najistaknutijih evropskih političara i namamio ih u Moskvu. Na platnom spisku Kremlja bili su bivši nemački kancelar Gerhard Šreder (Rosneft, Gazprom), austrijski kancelari Wolfgang Šisel (Lukoil) i Kristijan Kern (Ruske državne železnice RŽD), austrijska ministarka spoljnih poslova Karin Knajsel (Rosneft i blogerka na Russia Today), talijanski premijer Mateo Renci (Delimobil), finski premijer Esko Aho (Sberbank), francuski premijer Fransoa Fijon (Sibur, Zarubežneft) i mnogi drugi. Nemac Matijas Varnig, na primer, bivši agent Stasija i veliki Putinov prijatelj, postao je direktor Severnog toka 2, kompanije koja je sada na ivici bankrota.Posebno poglavlje ove sramotne evropske priče je, naravno, mađarski premijer Viktor Orban, veliki prijatelj predsednika Srbije Aleksandra Vučića, i naravno ruskog diktatora Vladimira Putina. Orban je bio Putinov glavni trojanski konj u Evropskoj uniji i veliki zagovornik biznisa sa Moskvom. Ali kada je njegov prijatelj tako brutalno napao susednu Ukrajinu, mađarski premijer je takođe okrenuo karte. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski prozvao ga je uživo u nedavnom obraćanju na samitu EU, kada ga je pred svima upitao: "Viktore, znaš li šta se dešava u Mariupolju?" Podsetio je kako su nedavno zajedno posetili spomen-obeležje na obali Dunava, gde su Jevreje ubijali mađarski fašisti 1944-45. Na obalama reke sada su postavljene bronzane cipele, u znak sećanja na muškarce, žene i decu koji su morali da se skinu pre nego što su streljani i bačeni u ledenu reku. “Viktore, ako možeš, vrati se na ovu obalu. Pogledaj ove cipele i videćeš da se takvi masakri ponavljaju i danas. U Mariupolju. I tamo ubijaju. Odrasle i decu. Stare i nemoćne. Hiljade je ubijeno. A ti se dvoumiš da li da se uvedu sankcije Rusiji ili ne! Sada nije vreme za oklevanje, već vreme za delovanje!” Zelenski se obrušio na Orbana. Ali on je samo ćutao, naravno...

I celi Brisel je manje-više ćutao. Premijeri Poljske, Češke i Slovenije, koji su posetili Kijev i predsednika Zelenskog nakon izbijanja rata, jedini su oštrije osudili rusku agresiju. Poljska je tražila veću vojnu pomoć od NATO-a, uključujući avione i tenkove, ali Brisel, naravno, ne namerava to učiniti iz straha od eskalacije sukoba na evropsko tlo. Tri premijera objavila su deset tačaka o tome kako zaustaviti i kazniti Rusiju. Između ostalog, Evropska unija treba da ponudi azil svim ruskim vojnicima koji ne žele da se bore u Ukrajini, a Rusija treba da bude isključena iz svih međunarodnih organizacija. Ali, naravno, to niko neće učiniti iz pragmatičnih razloga. A paradoks je da je jedan od najvećih pristalica Volodimira Zelenskog sada slovenački premijer Janez Janša, koji ga je i nakon izbora ismevao govoreći da je još jedan komičar sličan prethodnom slovenačkom premijeru Marjanu Šarcu. Jasno je da je Janez Janša ovaj rat vešto iskoristio uglavnom u predizborne svrhe. Slovenija ide na parlamentarne izbore 24. aprila...

Rusija ne stoji dobro na ukrajinskom ratištu. Već je veliki vojni teoretičar Karl fon Klauzevic konstatovao da maksimalna upotreba sile nikada ne isključuje istovremenu upotrebu intelekta, ali u praksi je to nažalost obično vrlo retko. Zbog ovakvog negativnog ishoda na frontu, Moskva je sada mnogo spremnija za pregovore. Ali ruski zahtevi su gotovo nemogući. Naime, Moskva od Kijeva traži priznanje Krima i dve republike u Donbasu, Donjecka i Luganska. Ukrajina je spremna na neutralnost, ali uz garancije Saveta bezbednosti i svih njenih suseda. Takođe Rusije, naravno. Već na početku rata mnogo se pričalo o finlandizaciji Ukrajine, o čemu su pre nekoliko godina govorili i Henri Kisindžer i Zbignjev Bžežinski. Ali ukrajinski pisac Andrej Kurkov (i sami Finci) upozoravaju da to nije dobro rešenje. Finska je zbog finlandizacije izgubila mnogo teritorija nakon Zimskog rata 1939. godine, a Moskva je čak i u sovjetsko vreme uporno korigovala finske udžbenike istorije, što je, prema Andreju Kurkovu, neprihvatljivo. Ko nema nezavisnu istoriju ne može imati ni nezavisnu državu...Pravi pregovori će dakle moći da počnu ne nakon završetka rata, već nakon ukrajinske pobede, kako samouvereno kaže režiser Oleg Sencov. Ali tada će Rusija morati da napravi ustupke. A Lesja Vasilenko, poslanica Rade, ukrajinskog parlamenta, vrlo je jasno stavila do znanja u Strazburu, nakon nedavnog isključenja Rusije iz Saveta Evrope, šta bi Moskva tada morala da uradi. Svoje je zadatke sažela u šest reči. A sve počinju sa D: demilitarizacija, dekomunizacija, denuklearizacija, destaljinizacija, deputinizacija i, naravno, demokratizacija.

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram