0
Pilot (36) čiji se avion srušio u amazonskoj džungli spasen je nakon što je 36 dana proveo živeći od ptičijih jaja i divljeg voća. Spasilački timovi su odustali od potrage za njim u Brazilu nakon što nisu uspeli da pronađu olupinu. Ali slučajno je Antonio naišao na berača kestena, pet nedelja nakon što je napustio olupinu avonu da bi poražio pomoć. Pilot je ponovo bio sa svojom porodicom u početkom marta, nakon dramatičnog spasavanja, prenosi Dejli mejl.
PROČITAJTE JOŠ:
Kada su se svi našli na okupu, bilo je dosta suza, a sve je uživo emitovano na brazilskoj televiziji. Potom je Antonio prebačen u bolnicu na pregled.
Antonio, poznat prijateljima kao Toninho, borio se sa suzama kada je priznao: „Jedino što me je održavalo snažnim i što mi je omogućilo da iz cele situacije izađem živ, bila je ljubav prema porodici, želja da moram da vidim roditelje, brata i sestru“.
„To je priča o veri i ljubavi“, rekao je on.
Toninho je nestao 28. januara, dva dana pe svog 36. rođendana. Poleteo je iz Alenkuera u državi Para na severnoj obali reke Amazon, koja je vodila za obližnji grad Almeirim.
Prisilno je sleteo na čistinu nakon što sumnje na mehanički kvar i uspeo je da zgrabi ranac sa malo hleba i drugih stvari pre nego što se avion zapalio.
Tonihno je rekao da je nedelju dana proveo blizu svoje izgorelog aviona Cesna 210, dok su avioni za spasavanje kružili iznad njega. On je potom krenuo pešaka da se kreće kada je shvatio da je operacija prekinuta, prenosi Dejli mejl.
Spasen je helikopterom nakon slučajnog susreta sa beračima kestena, pre nego što je njegova majka dobila poziv da je živ.
Otpušten je iz bolnice nakon lečenja zbog dehidratacije i lakših povreda zadobijenih tokom nedelja u divljini. Meštani su njegovo preživaljavanje opisali kao „pravo čudo“.
Izgubljen i sam
Izgubljen i sam u jednom od najzabitijih delova brazilske nepregledne prašume, Antonio Sena je makar znao čega se, kako kaže, najviše plaši – velikih grabljivaca Amazonije – jaguara, krokodila i anakondi, prenosi BBC na srpskom. Ali ovaj tridesetšestogodišnji pilot nije morao da se brine samo o tome da li će postati naredni obrok ovih smrtonosnih životinja, već je za sebe morao da nađe i hranu, vodu i sklonište.
View this post on Instagram
Prinudno sletanje
„Uzbuna, uzbuna, uzbuna… Papa, Tango, Indija, Romeo, Julija pada…“, tako je glasio početak poslednje poruke koju je Antonio poslao preko radija.
Avion kojim je upravljao sam, u januaru, na putu da isporuči nove zalihe rudniku u zabiti, našao se u velikim problemima.
„Motor se iznenada ugasio na 900 metara. Morao sam da izvedem prinudno sletanje usred džungle“, rekao je on za Svetski servis BBC-ja. Propavši kroz gusto granje drveća, uspeo je samo pukim čudom da bezbedno prizemlji cesnu u nenaseljenom području, negde severno od reke Amazon.
Ali iako je zamalo izbegao smrt, njegovi problemi su tek počinjali. Gorivo se prolilo svuda po olupini.
„Bio sam svestan da moram odmah da napustim avion, zato što sam znao da se nalazim u veoma opasnoj situaciji“, kaže on.
Pošto nije mogao da iskoristi avion kao skrovište, ostao je u njegovoj blizini, nadajući se da je neko čuo njegovu poslednju poruku i da je pomoć na putu.
„Uzeo sam sa sobom sve što bi moglo da mi pomogne da provedem nekoliko dana u džungli.“
Polazak na put
Antonio je odlučio da će, ako ponovo želi da vidi najbliže, morati da napusti mesto pada aviona i pokuša sam da stigne na sigurno.
„Shvatio sam da me nisu pronašli i da ću morati da nađem način da izađem sa tog mesta i ponovo pronađem porodicu.“
Krenuvši ujutro, iskoristio je prvo jutarnje svetlo u očajničkom pokušaju da pronađe najbliže naseljeno mesto.
„Odlučio sam da pođem na istok, uputivši se ka Suncu, i hodao sam svako jutro između dva i četiri sata.“
„Posle toga sam morao da počnem da se pripremam za noć – da podignem sklonište i spremim vatru.“
Iako je Amazonija opasno mesto za svakoga ko se tu iznenada zatekne sam i bez bilo kakvog prevoznog sredstva ili oblika komunikacije, Antonio je u prošlosti naučio nekoliko veština koje su mu pružale mogućnost preživljavanja.
„Završio sam kurs obuke za preživljavanje u džungli zbog moje pilotske profesije.“
„Takođe, rođen sam i živeo u Amazoniji.“
I utrošio je vreme na da učenje od ljudi koji su živeli u zabitim krajevima prašume – što su bile informacije koje su sada činile razliku između života i smrti.
„Svaki put kad bih došao u priliku, voleo sam da popričam sa ljudima koji su živeli tamo, jer možete da naučite mnogo od njih.“
Izbegavanje smrtonosnih grabljivaca
Ali iako je pronalazio dovoljno hrane da (jedva) preživi na putovanju, morao je i da izbegne da postane ručak nekih od najvećih stanovnika Amazonije.
„Svaki put kad bih se zaustavio da napravim sebi sklonište, to sam uglavnom radio na vrhu nekog brda“, objašnjava on.
„To je zato što jaguari, krokodili i anakonde imaju tesnu vezu sa rekom, tako da nikad nisam kampovao blizu nekog vodenog izvora.“ Antonio je vodio računa i da pravi mnogo buke dok se kretao kroz šumu.
Konačno nada
Iako su veštine preživljavanja u Amazoniji funkcionisale, izgubio je mnogo kilograma. Prošle su nedelje otkako je napustio olupinu aviona. Ali onda je, posle 36 dana, konačno naišao na malu grupu ljudi.
„Posle svog tog vremena, svog tog pešačenja, penjanja uz brda i silaženja sa njih, i prelaženja preko reka, pronašao sam grupu sakupljača brazilskog oraha u jednoj izolovanoj oblasti“, kaže on.
Pošto isprva nije mogao da ih vidi, našao ih je po buci koju su pravili. „Čuo sam ih kako rade.“
Konačno je njegova duga patnja bila privedena kraju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
