28
Još sredinom marta za zagrebačku porodicu Niemčić-Radišić koronavirus bio je globalna pretnja, podmukla nova bolest koja se širi svetom i o kojoj se vrlo malo zna. Ni u najcrnjim snovima nisu slutili da će u razmaku od samo deset dana početi da osećaju prve simptome. Da stvar bude čudnija, svi - osim jednog člana.
Mama Ana, 43-godišnja radnica u Agenciji za mobilnost i programe Evropske unije, 16. marta počela je da radi od kuće. Suprug Vladimir radi za međunarodnu kompaniju i često putuje. Sin Mauro je nastavu za četvrti razred osnovne škole počeo da prati putem televizije, a ćerka Rene, koja ide u prvi razred gimnazije i u Evropskom je parlamentu mladih, tih dana je još putovala, piše Jutarnji list.
Početkom marta Rene je bila četiri dana u Gracu sa mladima iz cele Evrope, a potom u Dubrovniku iz kojeg se vratila 16. marta.
Svoj drugi test na koronavirus odradili su 1. aprila, nakon više od mesec dana bolesti. Dva dana ranije, subotnji rezultat bio je 3:2, u korist porodice. Naime, 51-godišnji Vladimir, kao i Mauro i Rene bili su zdravi, a Ana je iznova bila pozitivna, baš kao i njena mama. Nova nada za nju je iduća sreda kada je novo testiranje.
„Odradila sam bolest i sad mora proći još malo vremena da to izađe iz organizma. Virus mi nije aktivan, poslednje dve nedelje se osećam super i samim tim sam očekivala da će biti negativan. Za prvi test, 29. marta, bilo me strah jer čitaš kako su ljudi i 50 dana pozitivni, ima raznih priča i kad je prvi nalaz bio negativan, ne moram ni reći da sam poletela od sreće idući dan kad su javili da je sve dobro. Ipak čekali smo i taj drugi test 1. aprila da vidimo je li to to. Sledeći dan javili su nam da su moji svi negativni, a ja i dalje pozitivna i da u sredu ponovno dođem na testiranje. Moram priznati da je testiranje grozno. Ne znam je li mi teže palo što sam još uvek pozitivna ili to što još dva puta moram dati bris koji je stvarno prestrašan“ priča Ana.
Na testiranje u Klinici za infektivne bolesti “Dr. Fran Mihaljević” svaki put su bili naručeni u “drive-inu”, što znači da automobilom dođu do lekara u zaštitnim odelima.
„Oni priđu prozoru automobila, maska vam je i dalje preko usta, zabacite glavu i gurnu vam štapić kroz nos prilično duboko. Imala sam osećaj, do mozga. Onda on neko vreme stoji unutra, a za to vreme treba da vam budu otvorene oči, što je dodatna otežavajuća okolnost jer štapić pomeraju na sve strane“ objašnjava Ana.
„Još ne mogu da shvatim kako smo se zarazili. Najverovatnije da je sve krenulo od ćerke Rene koja se družila sa mladima iz cele Europe i prva je nakon povratka iz Dubrovnika sredinom marta bila promukla i šmrkljava, ali je na svim testovima bila – negativna!“.
Pročitajte još:
„Sve sam to pripisala nespavanju i zabavama među mladima. Bila je bez temperature i odmarala se kod kuće, a onda je usledio zemljotres. Suprug je nedelju dana pre bio na sistematskom pregledu, a i svi doktori koji su bili sa njim u kontaktu su naknadno testirani i nisu bili pozitivni, što znači da se tamo nije zarazio. U utorak nakon zemljotresa, zgrada moje mame dobila je crvenu nalepnicu i ona se doselila kod nas, a u četvrtak se Vlado razboleo i dobio temperaturu 39. Uputili su nas na Covid ambulantu. Tamo su mu rekli da je – ako ga ne guši, normalno diše i nema pritisak u plućima – verovatno viroza. U nedelju sam se i ja razbolela. Isti simptomi, osim što sam imala stravičnu glavobolju. Nisam imala problema s plućima i disanjem, niti sam kašljala, ali imala sam temperaturu. Za dva dana moja je mama imala sve te simptome, a sledećeg dana i sin. Ćerka je bila potpuno zdrava“ priča Ana.
Nakon sedam dana Vladi je temperatura i dalje bila visoka, ali bi tokom dana bez lekova padala na 37,5.
„Kad je prošlo devet dana, pozvali smo doktorku da mu da bar antibiotik. Kolegi koji ju je menjao sve je to bilo sumnjivo pa nam je dogovorio testiranje u Zaraznoj. Termin je bio za nekoliko dana, 3. aprila, ali kako je temperatura bila niža, mislili smo da će biti negativan. U nedelju je dobio rezultate da je pozitivan i svi smo isti tren otišli na testiranje. Pozitivni smo bili moja mama, ja i Mauro, a Rene negativna. Epidemiologu je to bilo čudno, ali rekla je kako se dešava da je jedan član u porodici negativan. Kad smo ispričali gde je sve bila, rekla je kako je moguće da je imala koronu, asimptomatsku ili sa blagim simptomima, i da nas je zarazila“ kaže Ana.
Rene je trebalo izolovati koliko je to u kući moguće.
„Ima svoju sobu na drugom kraju stana i, na sreću, imamo dva toaleta, pa je koristila jedan. Nije jela sa nama za stolom, nego u svojoj sobi. Uveče bismo televizor gledali mi zaraženi na kauču, na jednoj strani, a ona na fotelji na drugoj strani sobe. Teško je kod kuće držati distancu. Možete 24 sata držati odstojanje i u jednom trenu se okrznuti. Tokom celog procesa nije se razbolela“ čudi se Ana.
Nitko u porodici nije imao jake simptome, poput pritiska u plućima i problema sa disanjem.
„Sreća u nesreći je što smo najgore simptome prošli ne znajući da se radi o Covidu-19. Da sam to znala dok me je ludački bolela glava, te da je moguća komplikacija moždani udar, verovatno bih ga sama izazvala od stresa. Drugi deo bolesti počinje nakon osam dana, kad se zna zakomplikovati, i uvek je prisutan latentni strah, pa smo svi dobili dijareju koja je trajala dva dana. Izgubila sam čula mirisa i ukusa“ opisuje Ana.
U sredu će biti 39. dan otkad su Ani počeli simptomi.
„Čini se unedogled. Malo sam čak i pala u depresiju, ali me je Vlado utešio i rekao da će proći i tih nekoliko dana, a s obzirom na simptome koje imaju drugi, još smo dobro i prošli. Postaviš neku granicu, odrediš datum i misliš kako ćeš onda biti slobodan i dotad možeš izdržati sve, a onda mi kažu da to nije to. Nas je puno kod kuće, optimisti smo i sve okrećemo na šalu, pa je lakše. Sve sam podelila i na Facebooku, kao neku terapiju. Neka ljudi znaju, jer šta izgovoriš kao da je i otišlo“ sigurna je Ana.
Prvih dana bolesti svi su bili potpuno iscrpljeni i konstantno umorni. Ani bi i obično vađenje veša iz mašine i predstavljalo napor.
„Nakon dva dana bez temperature bila sam srećnija i malo više radila po kuhinji, ali idući dan temperatura se vratila. Doktorka je rekla da se ne igram jer je virus nepoznat i da odmaram jer telo mora biti odmorno da bi se moglo izboriti. Poslušala sam je“ kaže Ana.
Nakon prvog testa, koji se pokazao negativnim, Niemčići su hteli da otvore šampanjac, ali odlučili su pričekaju drugo testiranje pa će slavlje ipak malo odložiti.
„Nama je već bilo dovoljno da možemo da zagrlimo Rene. To su momenti koje primećuješ. Koliko puta u danu zagrliš dete, poljubiš ga i ono tebe, to radiš nesvesno i ne registruješ koliko često, i to mi je neizmerno nedostajalo. Dok smo bili bolesni, ja bih joj provirila u sobu da je pozdravim pre spavanja, a ona bi bacila na mene ćebe i zagrlila me preko njega“ otkriva Ana.
Koje je sve posledice na njih ostavila korona tek će videti.
„Niko nam nije rekao da smo sada imuni na virus, ali pretpostavljam da ta antitela nešto znače. Nadam se da ovo što smo prošli nije bilo uzaludno, nešto dobro mora izaći od toga“ nada se Ana.
