Sukob u Ukrajini uskoro ulazi u drugu kalendarsku godinu. Može li se rat završiti u narednoj godini i kako - na bojnom polju ili za pregovaračkim stolom? Ili bi mogao da se nastavi i u 2024. godini? Pet vojnih analitičara otkrili su šta misle da će se događati na terenu naredne godine.
„Ruska prolećna ofenziva biće ključna“
Majkl Klark, ugledni vojni stručnjak i pomoćnik direktora Instituta za strateške studije, kaže kako su svi oni koji žele da napadnu drugu zemlju bilo gde delom velikih evroazijskih stepa, na kraju osuđeni da provedu zimu u njoj.
Napoleon, Hitler i Staljin morali su da održavaju svoje vojske u pokretu suočeni sa stepskom zimom, a sada – kako je njegova invazija na terenu krenula u suprotnom smeru – ruski predsednik Vladimir Putin ukopava svoje snage kako bi dočekao priliku za novu rusku ofenzivu na proleće.
Obe strane, ističe, trebaju pauzu, no pritom su Ukrajinci bolje opremljeni i motivisani za nastavak borbi te se može očekivati da će održati pritisak na ruske snage, barem u Donbasu.
Oko Kremine i Svatova Ukrajinci su vrlo blizu velikog proboja koji bi odbacio ruske snage 60-ak kilometara natrag do iduće prirodne obrambene crte, blizu mesta gdje je njihova invazija zapravo i počela u februaru.
Kijev neće biti sklon da se zaustavi, kada je neposredna nagrada tako velika. Ukrajinske ofenzive bi ipak mogle da stanu na jugozapadu, kao posledica oporavka od akcija u Hersonu.
Prelazak na istočnu stranu reke Dnjepar – gdje su se Rusi povukli – radi pritiska na ranjive ruske putne i železničke veze s Krimom, mogao bi se pokazati kao prezahtevan manevar. No, ističe Klark, nikada se ne može isključiti mogućnost da Kijev pokrene novu iznenadnu ofenzivu.
U 2023. ključna će odrednica biti sudbina ruske prolećne ofenzive. Putin je priznao da je oko 50.000 novomobilisanih vojnika već na ratištu, a ostalih 250.000 njih obučava se za iduću godinu.
Nema prostora za bilo šta osim nastavka rata dok se sudbina tih novih ruskih snaga ne reši na bojnom polju, ističe Klark.
Kratak i nestabilan prekid vatre jedina je druga mogućnost jer Putin je jasno dao do znanja da ne namerava da stane. Ukrajina je, pak, jasno dala do znanja da se još uvek bori za svoje postojanje, zaključuje Klark.
„Ukrajina će vratiti svoju zemlju“
Andrej Piontkovski, naučnik i analitičar iz Vašingtona, smatra, pak, da će Ukrajina pobediti vraćanjem potpunog teritorijalnog integriteta najkasnije do proleća iduće godine. Prema njemu, dve stvari oblikuju ovaj zaključak.
Jedan su motivacija, odlučnost i hrabrost ukrajinske vojske i ukrajinske nacije u celini, što je, kaže, bez presedana u modernoj ratnoj istoriji. Druga je činjenica da je, nakon godina popuštanja ruskom diktatoru, Zapad konačno odrastao da može da shvati veličinu istorijskog izazova s kojim se suočava. To, ističe, najbolje ilustruje nedavna izjava glavnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga.
„Cena koju plaćamo je u novcu, dok je cena koju Ukrajinci plaćaju u krvi. Ako autoritarni režimi vide da je sila nagrađena, svi ćemo platiti puno višu cenu. I svet će postati opasnije mesto za sve nas“, rekao je Stoltenberg.
Tačno vreme neizbežne ukrajinske pobede, navodi, biće određeno brzinom kojom NATO može da isporuči novi paket vojnog jurišnog oružja – tenkove, vazduhoplove, projektilie dugog dometa – koje menja igru.
„Nema kraja na vidiku“
Barbara Zančeta s Odseka za ratne studije Kraljevskog koledža u Londonu, kaže da je Putin očekivao ukrajinsko pasivno prihvatanje akcija svog moćnijeg ruskog suseda i to bez značajnijeg uplitanja drugih zemalja. Ova ozbiljna pogrešna procena, ističe, dovela je do dugotrajnog sukoba kojem se na prvi pogled ne nazire kraj.
Zima će, kaže, biti teška jer će Moskva napadima na ukrajinsku infrastrukturu pokušati da slomi moral i izdržljivost ionako velikim delom slomljenog stanovništva. Ipak, otpornost Ukrajine pokazala se izvanrednom pa procenjuje da će se Ukrajinci čvrsto držati, a rat odužiti dalje.
Izgledi za pregovore su, ocenjuje, sumorni. Za potencijalni mirovni sporazum temeljni zahtevi barem jedne strane moraju se promeniti, a nema dokaza da se to dogodilo, niti da će se uskoro dogoditi. „A kako onda može doći do kraja“, pita se ona.
Cena rata, kako materijalna tako i u ljudstvu, mogla bi slomiti nivo predanosti ruske političke elite. Ključ rešenja će, smatra, biti unutar Rusije.
Prošli ratovi u kojima je pogrešna procena bila ključni element, poput Vijetnama za Sjedinjene Države ili Avganistana za Sovjetski Savez, završavali su, podseća, samo na ovaj način.
Domaći politički uslovi promenili su se u zemlji koja je pogrešno procenila, čineći izlazak – bilo ‘častan‘ ili ne – jedinom održivom opcijom.
Međutim, to se može dogoditi, upozorava, samo ako Zapad ostane čvrst u svojoj potpori Ukrajini, u svom suočavanju s povećanim domaćim pritiscima povezanim s troškovima rata.
Nažalost, zaključuje Zančeta, ovo će i dalje biti dugotrajna politička, gospodarska i vojna bitka odlučnosti, a do kraja 2023. godine ona će najverojatnije još trajati.
„Nema drugog ishoda osim ruskog poraza“
Ben Hodžes, bivši zapovednik kopnene vojske Sjedinjenih Država u Evropi, ističe kako je za sada prerano planirati paradu pobede u Kijevu, no u ovom je trenutku sav borbeni momentum na strani ukrajinskih snaga te smatra kako nema sumnje da će Ukrajinci dobiti rat – i to verojatno upravo u 2023.
Stvari će se, navodi, odvijati sporije tokom zime, ali nema sumnje da će se ukrajinske snage bolje nositi s tim od ruskih zbog zimske opreme koja im pristiže i iz Velike Britanije, Kanade i Nemačke.
Do januara bi, kaže, Ukrajina mogla da bude u poziciji da započne završnu fazu kampanje, a to je oslobađanje Krima.
Kako ističe, iz istorije je poznato da je rat ispit volje i test logistike. „Kad vidim odlučnost ukrajinskog naroda i vojnika, te brzo poboljšanje logističke situacije za Ukrajinu, ne vidim drugog ishoda osim ruskog poraza“, kaže Hodžes.
Na pitanje može li se očekivati početak mirovnih pregovora, odgovara kako ga je rusko povlačenje iz Hersona delimično navelo na taj zaključak. „Prvo kao psihološki podsticaj za ukrajinski narod, drugo kao duboka neugodnost za Kremlj i treće dajući ukrajinskim snagama ključnu operativnu prednost – svi pristupi Krimu sada su u dometu ukrajinskih oružanih sistema“.
Hodžes veruje da će krajem 2023. Krim biti potpuno vraćen pod ukrajinsku kontrolu i suverenitet, iako bi, ističe, mogla postojati neka vrsta sporazuma koji bi Rusiji omogućio da postupno ukine deo svoje mornaričke prisutnosti u Sevastopolju, možda čak i do kraja ugovora – otprilike 2025. – koja je postojala pre ruske nezakonite aneksije Krima.
U toku će, pak, biti napori za rekonstrukciju ukrajinske infrastrukture duž obale Azovskog mora, uključujući važne luke Mariupolj i Berdjansk, a ponovno otvaranje Severnokrimskog kanala koji preusmerava vodu iz reke Dnjepar u Krim, biće još jedan važan projekat koji će privući pažnju, zaključuje Hodžes.
„Očekujte još toga istog“
Dejvid Gendelman, vojni stručnjak iz Tel Aviva, kaže kako bi bolje bilo, umesto govoriti o tome kako će sve završiti, bilo govoriti o tome što bi svaka strana želela da postigne u idućoj fazi.
On navodi kako je tek oko polovine od 300.000 mobilizovanih ruskih vojnika već u zoni borbi. Ostatak, zajedno sa snagama dobijenim za akciju nakon povlačenja iz Hersona, daje Rusima priliku za pokretanje ofenzive.
Okupacija regija Lugansk i Donjeck, procenjuje, nastaviće se, ali je veliki ruski proboj – poput prodora s juga prema Pavlogradu, kako bi se okružile ukrajinske snage u Donbasu – manje verovatan.
Verovatniji je, navodi, nastavak sadašnje taktike – sporo usitnjavanje ukrajinskih snaga na uskim pravcima i sporo napredovanje, kao u području Bahmuta i Avdijvke, uz moguću istu taktiku u području Svatove-Kremina.
Stalno gađanje ukrajinske energetske infrastrukture i drugi napadi na ukrajinsku pozadinu dovršiće ovu strategiju rata iscrpljivanja.
No, nakon ruskog povlačenja iz Hersona, i Kijev je dobio na raspolaganje značajne ukrajinske snage. Za njih je strateški najvredniji smer prema jugu, odnosno prema Melitopolju ili Berdjansku, s ciljem presecanja ruskog kopnenog koridora do Krima. To bi bila velika ukrajinska pobeda i upravo zato, ističe, Rusi utvrđuju Melitopolj.
Druga opcija za Ukrajinu su Svatove – tamo bi uspeh ugrozio celi severni bok celokupne ruske bojišnice.
No, veliko je pitanje koliko je ukrajinskih snaga u ovom trenutku slobodno i raspoloživo za ofanzivu te kakav raspored ukrajinski general Valerij Zalužni ima na svom stolu dok nabraja koliko će novih pričuvnih brigada i korpusa koji se izgrađuju biti spremno za jedan, dva ili tri meseca od sada, uključujući ljudstvo, oklopna vozila i teško naoružanje.
Nakon što se blato smrzne, kaže, biće dobijen odgovor na ovo pitanje, a taj će odgovor malo razjasniti i „kako će to završiti“, zaključuje Gendelman na kraju analize za BBC.
***
BONUS VIDEO: Život pod bombama u Bahmutu