0
Srušeni mostovi, uništeni automobili, ruševine koje oslikavaju patnju Ukrajinaca, stanovnici manjih gradova kojima je strah postao životni saputnik i miris karakterističan za područje koje je na početku ruske invazije na Ukrajinu pretrpelo neke od najgorih napada - samo su neki od prizora i doživljaja koje su reporteri Nove zatekli u Irpinu i Gostomelu, gradovima koji se nalaze u neposrednoj blizini Kijeva.
Sam Irpin je od glavnog grada Ukrajine udaljen oko 20 minuta vožnje. Obzirom da je zapravo prvi grad do Kijeva, u prvim mesecima rata pretrpeo je žestoke napade, kako iz vazduha, tako i sa kopna.
Prvi prizor koji smo zatekli u Irpinu je srušen most koji je nekada predstavljao jedinu nadu uplašenih stanovnika za beg u sigurniju zonu, što je bio predstavljao Kijev.
Civili su tada na sve moguće načine pokušavali da pobegnu i tako spase svoj, ali i živote voljenih ljudi. Iako je nebrojeno fotografija ogromnih gužvi na mostovima i graničnim prelazima nastao upravo u tom periodu jedan se izdvojio.
U pitanju je most u Irpinu, prvom gradu na koji nailazite kada iz Kijeva krenete ka Gostomelu. Na stotine stanovnika Irpina, ali i susednih gradova, pokušavali su tada da pobegnu, a jedini put bio je most u Irpinu.
Ruski vojnici ubrzo su prozreli namere Ukrajinaca, a prvi na spisku za granatiranje našli su se mostovi. Tako je i ovaj u Irpinu uništen u martu, ali su očajni ljudi i preko ruševina prelazili do Kijeva.
Pročitajte još:
Reporteri Nove obišli su most u Irpinu koji sada za Ukrajince ima simboličko značenje. Čitavo područje i dalje je u ruševinama, a automobil koji je tokom granatiranja uništen nalazi se na istom mestu.
Više niko ne pokušava da se probije kroz ruševine i na taj način pobegne u bolje sutra, ali je srušeni most sada pretvoren u neki vid uspomena na one koji oslobođenje Irpina i Buče nisu dočekali.
Kod samog mosta zatekli smo građevinske radnike koji su sada skoncentrisani na uklanjanje ruševina i izgradnju novog, ali je to proces koji će potrajati.
Automobil koji je u granatiranju spaljen i uništen, ostao je tu kao opomena za okupatore da Ukrajina uzvraća udarac, ali i za same Ukrajince – kao vera u pobedu u ovom ratu.
Na jednom od zidova koji su ostali netaknuti nalaze se poruke za ukrajinskog predsednika Zelenskog, što je česta pojava od početka ovog rata. Pored natpisa koji hvale lidera Ukrajine i pružaju podršku oružanim snagama, nalaze se i oni sa pogrdnim rečima upućenim čoveku koji sedi u Kremlju – Vladimiru Putinu.
Nedaleko od ovog zida, nalazi se onaj koji odaje počast i čuva uspomenu na sve one koji nisu preživeli stravične napade na Buču i Irpin. Lokalne vlasti pozvale su sve koji znaju imena poginulih da ih na ploču sećanja i upišu, a ukrajinske zastave ponosno se vijore sa mesta koje simbolizuje veliku tragediju i stradanje ukrajinskog naroda.
Nedaleko od srušenog mosta, lokalne vlasti su pored puta postavile brojne automobile koji su uništeni tokom ruskog granatiranja. Tačni podaci o broju vozila koji sada ispred kontrolnog punkta dočekuje sve novinarske ekipe nije poznat, ali se na njima primećuju karakteristični detalji.
Naime, kada je Irpin u aprilu konačno oslobođen, a ruska vojska potisnuta, sva uništena vozila postavljena su u šumi koja se nalazi pored puta. U početku su služili kao podsetnik na sve što su stanovnici Irpina preživeli, ali kasnije su postali simbol nečeg mnogo većeg.
Grupa lokalnih umetnika, čija imena zasad nikome nisu poznata, odlučila je da na uništenim vozilima oslika suncokrete – simbol Ukrajine, ali i nade za budućnost.
Sada su automobili jedna od nezaobilaznih tačaka gotovo svih reportera koji se nađu u ovoj oblasti, a fotografije koje tamo nastaju više puta su obišle svet.
Nakon Irpina i Buče, nalazi se prilično mali grad Gostomel, koji je praktično u prvim satima i danima invazije odigrao veliku ulogu. Napad ruske vojske 24. februara započeo je upravo iz Gostomela i tamošnjeg aerodroma. Ruske trupe iskoristile su aerodrom za sletanje padobranaca, a pod kontrolom okupatora ostao je sve do aprila kada su sva tri grada oslobođena.
Gostomel je, iz tog razloga, pretrpeo možda i najveću štetu, što se oseti svakim korakom u tom gradu.
Sam aerodrom je civilima i novinarskim ekipama nedostupan jer je ukrajinska vojska jedan od kontrolnih punktova postavila upravo na prilazu aerodromu.
Možda trenutno nije moguće svedočiti stanju u kom se nalazi aerodrom, ali je ostatak grada prepun ruševina, straha, ali i određenog stepena nade i života.
Kada su prve granate pale u februaru ove godine, veći deo stambenih kompleksa je potpuno uništen. Na ovom području zabeležene su i brojne civilne žrtve jer se ukrajinska vojska tada nije nalazila u Gostomelu, ali tačni podaci još uvek nisu poznati.
Kada su im domovi uništeni, deo stanovnika koji je preživeo stravične napade, našao se u nemiloj situaciji. Prema svedočenju nekolicine njih, svako se snalazio kako je mogao. Neki su napustili Gostomel, neki su otišli da žive kod rođaka, a neki, pak, samo promenili adresu stanovanja u samom gradu.
Dodatni problem stvarala je teška zima po kojoj je Ukrajina inače karakteristična, tako da su stanovnici bili prinuđeni da prikupljaju sneg, a onda ga otopljenog greju kako bi imali tople vode.
Nade građana Gostomela, ali i Buče i Irpina, uništila je moćna ruska raketa Kalibr, kojom je tamošnji ministar odbrane Sergej Šojgu ponovo zapretio Ukrajincima.
U prolazima nekoliko urušenih zgrada, sreli smo jednog od stanovnika Gostomela – Igora, koji nam je ispričao kako je izgledao prvi dan rata iz njegove perspektive.
„U zoru 24. februara pala je jedna, pa druga raketa. Onda su došle letelice i zauzeli aerodrom, posle sam video više od 30 ruskih helikoptera ovde. Njihovi padobranici su uveče stigli u Gostomel, a onda i pešadija. Sada živim u u drugom kraju Gostomela, koji nije uništen tokom napada, a postoje i posebni kampovi za sve koji su ostali bez doma. U svoj stari kraj nikada ne želim da se vratim“, kaže 52-godišnji Igor.
Nedaleko od mesta na kom je on obilazio ruševine koje predstavljaju ono što je Igor zvao svojim domom, čula se dečija graja i smeh meštana.
Tamo smo zatekli mali sajam koji su volonteri iz Kijeva, zajedno sa lokalnom zajednicom, organizovali kako bi deci ispunili vreme i mislim nečim pozitivnim. Među stanovnicima našao se i Konstantin, jedan od organizatora okupljanja, koji je iz Kijeva, ali je jedan deo rata proveo upravo u Gostomelu, ne svojom voljom.
„Moj sin verovatno može to mnogo bolje da opiše od mene. Ja sam samo shvatio da moramo da napustimo Kijev i da će gađati centar grada i mostove, kako bi nam onemogućili da pobegnemo. Tako smo odlučili da odemo iz Kijeva, a put je isprva bio prazan. Samo ja, moja porodica i nekoliko ruskih helikoptera. Bili su nam toliko blizu da sam sve video, oni su stali iznad našeg auta i počeli da gađaju aerodrom u Gostomelu“, kaže 37-godišnji Konstantin.
Njegova prva reakcija bila je da pritisne papučicu gasa koliko god je to moguće i odvede svoju porodicu na sigurno.
„Otišli smo u kuću mojih roditelja koji su bili šokrani onim što nam se dešava. Ovo je na početku bio jedan od ključnih gradova, Rusi su iz Gostomela hteli da započnu ofanzivu na Kijev, ali na sreću to je obustavljeno. Svi smo i dalje uplašeni, ali smo dobro, vratili smo se u Kijev u aprilu. Moji roditelji su bili pod okupacijom duže od 40 dana. Imali su vodu i hranu, jedan komšija je imao agregat. Nisu imali moblilni, komunicirali smo samo preko komšija, slali su mi poruke da su živi. Hranu su volonteri donosili na kapije i ostavljali je tamo, uglavnom je to bio hleb i osnovne životne namirnice“, ispričao nam je Konstantin.
Dok sajam za decu, ali i odrasle traje, stanovnici Gostomela i obližnjih gradova pokušavaju da pokupe delove svog života iz ruševina koje su isti zauvek promenile.
BONUS VIDEO Ruski vojnici u šumi u Gostomelu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
