0
U pokušaju prelaska granica Evropske unije, svakodnevno stradaju migranti. Njihovi grobovi često ostaju neobeleženi, a porodice bez ikakvih znanja o sudbini najbližih. Priču o njima donosi Dojče vele.
Kako piše Dojče vele, u selu Siče u istočnoj Hrvatskoj više je Sičana na groblju nego među živima. Živih Sičana je 230, a umrlih 250. Tačnije, na groblju je 247 domaćih i tri nepoznate osobe.
Grobovi Sičana ukratko posetiocu kažu ko su ti ljudi bili, gde pripadaju i da li ih posećuju bližnji. Tako je to s grobovima, sažimaju osnovne informacije našeg života. Ako na grobu stoji samo NN, to sažima tragediju. Ali, ko su te tri osobe kojima se ne zna ime?
Migranti, utopili su se u obližnjoj reci, reći će vam meštani. Malo je mesto, malo je groblje, sve se zna.
Na groblju u Sičama to su jedina tri groba o kojima niko ne vodi računa. Za otprilike pet godina mogao bi im nestati svaki trag. Komunalna preduzeća su dužna da sahrane neidentifikovana tela, ali ne i da održavaju grobove osim ako grob nije od osobe od „posebnog istorijskog i društvenog značaja“, kako zakon nalaže.
NN1, NN2 i NN3 su od posebnog značaja samo svojim bližnjima, koji verovatno ni ne znaju gde su. Možda čekaju da im se konačno jave iz zapadne Evrope. Možda ih traže. Možda ih oplakuju. Ali ako ispitate malo dalje, saznaćete ponešto o onima koji tu počivaju bez imena.
U rano i hladno jutro 23. decembra 2022. policija je pronašla dva tela na obali Save, koja je u tom području odvaja Hrvatsku od Bosne i Hercegovine. Odvaja Evropsku uniju od ostatka Evrope. Prema policijskom izveštaju, pronašli su i grupu od dvadeset stranih državljana koji su tim putem nezakonito ušli u Hrvatsku. Grupi je nedostajala još jedna osoba. Nakon opsežne potrage u popodnevnim satima pronađeno je i treće telo. Patolog Opšte bolnice u Novoj Gradiški ustanovio je da je smrt za sve troje nastupila u 2.45 u noći. Dvojica su umrla od prehlade, jedan se utopio.
Kod njih su pronađene lične karte iz izbegličkog kampa u Bosni i Hercegovini. Saznali smo da su sva trojica bila iz Avganistana: Ahmedi Abozari imao je 17 godina, Basir Naseri imao je 21 godinu i Šakir Atoin je imao 25 godina. NN1, NN2 i NN3.
Za dvojicu od njih su i drugi iz grupe migranata potvrdili identitet, rekli su iz policijske stanice Brodsko-posavske. Zašto su onda sahranjeni kao NN? Ako ih traže porodice, kako će ih naći? U upravi groblja su bili ljubazni i rekli da sahranjuju prema tome kako je navedeno u dozvoli za sahranjivanje koju potpisuje patolog. A stajalo je NN. Patolog je rekao da podatke ispisuje na osnovu informacija dobijenih od policije i mrtvozornika. Iz nadležne policije su nam rekli da se osoba sahranjuje po pravilima lokalne uprave.
Groblje Siče pripada opštini Nova Kapela čiji je načelnik Ivan Šmit nevoljno nabrojao sve troškove koje je njegova opština snosila za te sahranje i poručio da ako će neko za to platiti, onda može promeniti oznaku NN u imena.
Na niz smo takvih administrativnih nejasnoća naišli istražujući kako nadležna tela postupaju s telima onih koji su stradali pokušavajući ući u Evropsku uniju, kao deo „Border Graves Investigation“ koje je sproveo tim od osam slobodnih novinara u zemljama na migrantskim rutama, zajedno s britanskim Gardijanom i nemačkim Sudojče Cajtungom.
Nema jedinstvene evropske baze podataka o broju migranata koji su sahranjeni u Evropi. Ali tim je uspeo da potvrdi najmanje 1.931 takav grob u Grčkoj, Italiji, Španiji, Hrvatskoj, Malti, Poljskoj i Francuskoj u zadnjoj deceniji, dakle od 2014. do 2023. Od toga je 1.015 NN grobova. Više od polovine neidentifikovanih grobova je, očekivano, u Grčkoj, 551, u Italiji 248 i u Španiji 109. U Hrvatskoj smo utvrdili 59 grobova migranata, koji su sahranjeni poslednje decenije, od čega ih 45 nije identifikovano.
Podaci su temeljeni na različitim bazama podataka koje u pojedinačnim zemljama prikupljaju međunarodne organizacije, nevladina udruženja, naučnici i istraživači, kao i od lokalnih vlasti i terenskim radom.
Tim novinara je posetio 24 groblja u Grčkoj, Italiji, Španiji, Hrvatskoj, Poljskoj i Litvaniji, gde je ukupno 555 grobova neidentifikovanih migranata od 2014 do 2023.
To su oni čija su tela pronađena i sahranjena. Međunarodni odbor Crvenog krsta (ICRC) procenjuje da se 87 odsto onih koji nestanu na evropskim južnim granicama nikada ne pronađe. Za kopnene migrantske rute nema procena.
Decembra 2022. kada su umrla trojica mladih Avganistanaca je bio kišniji nego inače i Sava je nabujala. Ali ionako je velika i brza. Na tom području je samo tri dana ranije nestalo petoro turskih državljana nakon što im se na Savi prevrnuo čamac. Među njima su bili dvogodišnja devojčica, dvanaestogodišnji dečak i njihovi roditelji. Brat nestalog oca je došao iz Nemačke u Hrvatsku kako bi saznao šta se dogodilo s porodicom. Iz dokumentacije je vidljivo da je uz pomoć turkologa Nine Rajković pokušavao od više policijskih stanice da dođe do informacija u vezi nestalih. Nije ih dobio ni mesecima kasnije. Hteli su da prijave nestanak, ali u policiji im je rečeno da prijavu nema smisla pisati ako osobe nisu prethodno registrovane na području Hrvatske ili Bosne i Hercegovine.
Na niz sličnih primera smo naišli baveći se ovom temom. Mladić je došao u Hrvatsku i prijavio policiji i u Hrvatskoj i u Sloveniji da mu se brat utopio u reci Kupi. Ali nestanak brata nije evidentiran u hrvatskoj nacionalnoj bazi nestalih osoba koja je javno dostupna.
Policija ga nije kontaktirala nakon što je u narednim danima u Kupi nađeno više neidentifikovanih tela. Avganistanac je šest meseci čekao da se telo njegovog brata, koji se utopio kada su zajedno pokušali da pređu Savu takođe u decembru 2022, prebaci iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu da ga može pokopati. Iako je potvrdio da se radi o njegovom bratu, proces identifikacije je bio spor i komplikovan.
Puno je pitanja i malo jasnih odgovora na temu nestalih i umrlih migranata na tzv. Balkanskoj ruti, koje je Hrvatska deo. Ne postoje jasni protokoli i procedure oko toga kome i kako se prijavljuje nestanak. Ne zna se traže li se nestali migranti aktivno kao što se leti traže turisti kada nestanu. Nije jasno koliko je informacija i kojih potrebno za identifikaciju.
Potrage za nestalim i pokušaji identifikacije umrlih migranata u Hrvatskoj, kao i susednoj Bosni i Hercegovini, najčešće počivaju na trudu volontera i aktivista, koji tragaju za informacijama u haotičnoj administraciji jer je porodicama koje ne poznaju jezik taj zadatak praktično nesavladiv.
Poverenica Saveta Evrope za ljudska prava Dunja Mijatović je u razgovoru s našim timom naglasila da je izuzetno važno uspostaviti centralizovanu evropsku bazu podataka o nestalim i umrlim migrantima. „Porodice imaju pravo znati istinu o tome šta se dogodilo njihovim najbližima“, kaže Mijatović.
Koliko je poginulih na Balkanskoj ruti u pokušaju da dođu do EU, teško je utvrditi. Najsveobuhvatniji podaci za zemlje bivše Jugoslavije su oni koje godinama prikupljaju istraživači i aktivisti u „4D bazi“, i broje 346 stradalih od 2014. do decembra 2023. u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Sloveniji, Severnoj Makedoniji i na Kosovu. Ali brojka je sigurno bitno veća.
Nijedno telo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji ne vodi evidenciju o sahranjenim migrantima na toj teritoriji. Ali za Hrvatsku smo uspeli da dođemo do podataka, zahvaljujući upitima poslanim na više od 500 adresa gradova, opština i komunalnih preduzeća koja upravljaju grobljima. Prema dobijenim podacima, u Hrvatskoj se na 32 groblja nalazi 59 grobova migranata, koji su sahranjeni poslednje decenije, dakle od 2014. do danas. Od toga ih 45 nije identifikovano. Tražili smo od MUP-a razgovor sa stručnjacima koji rade na identifikaciji migranata, ali nam nije odobreno.
Među NN grobovima u Hrvatskoj je mrtvorođena beba iz Sirije sahranjena 2015. u Slavonskom Brodu. Petogodišnja devojčica koja se utopila u Dunavu sahranjena je 2021. u Dalju. Prošlo leto je mladić na brdovitom predelu na dubrovačkom području umro od iscrpljenosti. Neke je udario voz. Mnogi su umrli od prehlade. Neki umru jer im nije na vreme pružena pomoć. Neki ne veruju da im išta više može pomoći pa se ubiju.
Iza svakog tog NN groba ostaju bližnji koji se nose s teretom neznanja šta se dogodilo. U psihologiji se to zove nerazrešeni gubitak, što znači da toliko dugo koliko bližnji nemaju potvrdu da su njihovi voljeni mrtvi i ne znaju gde su im tela, ne mogu žaliti za njima. Američki psiholog Paulina Bos autorka je termina i teorije o nerazrešenom gubitku”. „Znati gde je grob bližnje osobe je jako važno jer pomaže da se oprostite“, rekla je Bos.
Mnoge porodice i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini dobro poznaju nerazrešeni gubitak. Posle ratova devedesetih ostalo na hiljade nestalih. Obe zemlje imaju posebne zakone o nestalima u tim ratovima i dobro razrađene mehanizme potrage, identifikacije, skladištenja podataka i međusobne saradnje. Ali to se ne primenjuje na migrante koji se gube i umiru među hiljadama koji se kreću Balkanskom rutom.
Samo u prvih deset meseci 2023. hrvatska policija je evidentirala 62.452 radnje vezane za nezakonite prelaske granice.
I Kabinet ombudsmana u Hrvatskoj i poverenica Saveta Evrope za ljudska prava Dunja Mijatović upozoravaju na isto: granične i migracijske politike utiču na povećanje rizika od nestajanja migranata. I da je potrebno da se u EU uspostave legalni i sigurni putevi migracija.
Ali EU očekuje od Hrvatske da štiti njenu spoljnu granicu. I Hrvatska to radi. Takvu praksu ministar Davor Božinović naziva „obeshrabrivanjem“ migranata da uđu u Hrvatsku.
Rezultat takve prakse je, na primer, smrt Madine Husini. Šestogodišnju avganistansku devojčicu ubio je voz nakon što ju je s porodicom hrvatska policija „obeshrabrila“ i usred noći 2017. prisilno vratila nazad u Srbiju uz uputstva da prate šine. Evropski sud za ljudska prava u novembru 2021. godine presudio je da je Hrvatska odgovorna za Madininu smrt.
Prema podacima koje prikuplja Dansko veće za izbeglice, u dve godine od početka 2020. do kraja 2022. najmanje je 30.000 ljudi prisilno vraćeno iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu.
Među njima je bio i Avganistanac Arat Semiulah. U novembru 2022. nameravao je da pređe reku Savu i uđe iz Bosne u Hrvatsku. Imao je 20 godina. Utopio se. Njegova porodica u Avganistanu nije znala šta mu se dogodilo. Dan ranije je poslao mami fotografiju na kojoj je sveže ošišan za ulazak u Evropsku uniju. I onda je prestao da se javlja. Majka je molila nećaka Pajmana Sedikija, koji živi u Nemačkoj, da pokuša da ga pronađe.
Pajman je stupio u kontakt s aktivistom Nihadom Suljićem koji u Bosni i Hercegovini pomaže porodicama da saznaju šta je s njihovim bližnjima. Nedeljama su pokušavali da dođu do informacije. Pajman je otputovao u Bosnu i uspeo da pronađe telo rođaka zahvaljujući osećaju policajke koja mu je pokazala forenzičke fotografije. Uz pomoć muslimanske zajednice, a na želju porodice, uspeli su telo da prebace s pravoslavnog na muslimansko groblje u Kamičanima. Hteli su da ga sahrane u Avganistanu, ali im je bilo previše skupo i birokratski komplikovano.
Pročitajte još...
U septembru 2023. ekipa Dojče velea se srela sa Nihadom i Pajmanom kada je Aratu postavljen velik kameni nadgrobni spomenik. Na njemu piše: „U pokušaju dolaska do Evrope utopio se u reci Savi.“ Pajman kaže da je Aratova porodica u velikom bolu, ali da makar znaju gde im je sin i da je sahranjen po religijskim običajima. Pajmanu je važno da na grobu piše da je Arat stradao kao migrant. „Svakodnevno u Evropi umiru ljudi koji beže iz zemalja u kojima im nema života. U Evropi se sahranjuju njihovi snovi“, kaže Pajman.
Pajman zna o kakvim snovima govori. I sam je ilegalno došao u Nemačku sa 16 godina. Nihad se zalaže da se i drugi grobovi migranata u Bosni i Hercegovini trajno obeleže. „Želja mi je da i za 100 godina ovi grobovi budu spomenici srama EU. Jer, nije ove ljude ubila reka, nego granični režim EU“, kaže Nihad.
