0
U nedelji iza nas dogodile su se tri stvari koje imaju dugoročne geopolitičke i ekonomske implikacije ogromne težine: nemački kancelar Šolc nekako je naterao mađarskog premijera Orbana da izađe iz prostorije kako bi ostalih 26 lidera članica EU mogli „jednoglasno“ izglasati pridruživanje Ukrajine, Kongres Sjedinjenih Država i EU parlament nisu izglasali novi paket finansijske pomoći za Ukrajinu i članice G7 počele su sasvim ozbiljno međusobno da raspravljaju o tome da finansiraju obnovu Ukrajine deviznim rezervama Rusije, koje su blokirane još u prvim mesecima Putinove invazije.
Iako je deo medijskih izveštaja ponašanje Šolca prema Orbanu interpretirao kao učinkoviti politički trik, pa čak i dobru foru, otvara se pitanje da li je politička doskočica kancelara simbolički označila kraj osnovnog principa prema kojem EU funkcioniše od svog osnivanja. Jasno je da veliki deo članica EU ne gaji simpatije prema autokratskom modelu vlasti Viktora Orbana, kao i njegovom prijateljstvu s Vladimirom Putinom, ali sama ideja da se izvrda princip jednoglasnosti kod donošenja važnih odluka u EU tako što će predstavnik jedne veće članice objasniti predstavniku manje članice kako bi za sve bilo dobro da napusti prostoriju jer se ne slaže sa stavom svih ostalih, zapravo je put prema ukidanju principa jednoglasnog donošenja odluka, koje postoji jer se tako najbolje štite interesi manjih članica, pogotovo onih slabije razvijenih i statistički nevažnih poput RH, piše Jutarnji list.
Ono što je, takođe, intrigantno jeste da je Orban poslat van prostorije dok se glasalo iako je jasno da bi pristupanje Ukrajine u EU značajno pogoršao pozicije slabije razvijenih članica iz jednostavnog razloga – više zajedničkog novca odlaziće u razorenu Ukrajinu. U ovom trenutku potpuno je nejasno koje će manje i slabije razvijene članice uopšte pristati na to da dobijaju značajno manji deo zajedničkog kolača, i da li Šolcov trik znači da će ubuduće usamljeni nezadovoljnici jednostavno biti izbacivani iz prostorije u kojoj se glasa.
Dalje, da li je sada teoretski moguće da, recimo, Makron, Šolc i Meloni (kao predstavnici najvećih članica) na jednom budućem sastanku zamole predstavnike tri-četiri manje i nezadovoljne članice da izađu iz prostorije dok se glasa u važnim finansijskim pitanjima jer „remete“ raspoloženje svih ostalih evropskih lidera? Svojim izlaskom iz prostorije autokrata Orban zapravo je otvorio put za preslagivanje procesa odlučivanje u EU preglasavanjem.
Velike članice i Evropska komisija već su testirale ideju da se promenio način donošenja odluka kako bi Unija ubuduće bila učinkovitija. Ta ideja velikih članica nije dobro rezonovala kod dela manjih članica, uključujući Hrvatsku, jer manji ne vide presudni razlog za odustajanje od jednoglasnosti, dok praktično svi u EU imaju neke interesne primedbe kad se govori o transformaciji političke organizacije EU prema federaciji s nadnacionalnom fiskalnom politikom. Ipak, Šolc je uspeo da orkestrira izbegavanje jednoglasnosti, a prerano je reći šta će to tačno značiti za donošenje budućih važnih zajedničkih odluka.
Šolc – kancelar kojem je politička podrška u Nemačkoj spala na bedne grane – navodno je iskoristio stari trik koji je već primenjivao 80-ih kao perspektivni kadar Mladih socijalista Socijaldemokratske partije. Sama ideja da se na niovu EU primenjuje trik koji je Šolcu prolazio u Mladim socijalistima možda zvuči zabavno, ali to „lukavstvo“ podriva osnove zajedništva evropske porodice naroda. Tu se ne radi o tome da li su veliki nadjačali Orbana, nego o tome kako će veliki sutra disciplinovati nekog od ostalih koji se ne slažu s njihovim politikama.
Ako se pak s teoretske rasprave o rušenju principa jednoglasnog donošenja odluka u EU prebacimo na činjenicu da nakon usvajanja odluke o pridruživanju Ukrajine EU ipak nisu naterali Viktora Orbana da još jednom izađe iz prostorije kako bi pošao i novi paket finansijske pomoći Ukrajini od 50 milijardi evra, koji je zapravo imao trenutnu finansijsku težinu, otvara se pitanje koliko je članica EU zapravo prikriveno stalo iza Orbanovih leđa.
Za to da popusti oko 50 milijardi evra finansijske pomoći Ukrajini Orbana su nagovarali lideri Nemačke, Francuske, Italije, Španije i Holadnije, ali bez rezultata. U osnovi se sada Orban hvali da je postigao ključno; finansijska pomoć Ukrajini neće ući u okvire proračuna do 2027, što znači da je vrlo upitno šta će uopće značiti otvaranje pregovora o pristupanju. Naime, treba voditi računa da i Sjedinjene Države odgađaju donošenje odluke o paketu pomoći Ukrajini od 60 milijardi dolara, tako da je Zelenski do daljnjeg ostavljen na cedilu.
Treba pričekati kraj 2023. i januar 2024. kako bi videli može li Bela kuća i velike članice EU ipak da obezbede izglasavanje pomoći Ukrajini. S obzirom kako se sve više čini da i Sjedinjene Država, ali i EU, gube deo početne snažne volje za finansiranje Ukrajine, prema pisanju Fajnenšl tajmsa članice G7 ponovo su počele da razmatraju opciju da se Ukrajina finansira blokiranim deviznim rezervama Rusije. Mnogima ideja da se iskoristi oko 300 milijardi blokiranih ruskih deviznih rezervi zvuči pravedno i logično, pogotovo jer se s tolikim iznosom može rešiti veći deo čak i dugoročnih finansijskih potreba Ukrajine, dok bi evropske i američke fiskalne blagajne ostale pošteđene.
Pročitajte još...
0
0
0
Međutim, i sama blokada ruskih deviznih rezervi je i politički i pravno vrlo kontroverzan potez, koji u slučaju pojačavanja geopolitičkih tenzija može da ugrozi osnove globalnog finansijskog sistema. Svet u kojem se svi – od bogatih arapskih kraljevstva do NR Kine – pitaju da li članice G7 imaju pravo/moć da blokiraju njihove strateške finansijske rezerve kao što su to učinile Rusiji, na samom je rubu održivih međunarodnih finansijskih odnosa. Ako u krupnim pitanjima kao što su nacionalne rezerve države nemaju osećaj pravne sigurnosti na međunarodnom nivou, nego se njihovim rezervama može upravljati na osnovu političkih odluka grupe moćnih država, otvara se pitanje hoće li niz država Globalnog Juga jednostavno izgubiti strpljenje za uverenje najbogatijih nacija da mogu da kroje međunarodna pravila igre ako za to imaju „dovoljno jak razlog“.
Bilo kako bilo, bivši britanski premijer i sadašnji ministar spoljnih poslova su uvereni kako postoji pravno čisti put za trajnu konfiskaciju ruskih deviznih rezervi. Nemačka, Francuska i Belgija skeptične su prema ideji da međunarodno pravo omogućuje konfiskaciju rezervi trećih država. Ipak, eksperti procenjuju da se među članicama G7 stvara konsenzus oko trajne plenidbe ruskih deviznih rezervi.
Drugim rečima, G7 će, valjda, jednoglasno promeniti postojeća međunarodna pravila igre za sve države na planeti. Biće to još jedan vrlo zanimljiv, verovatno jako uzbudljiv i opasan eksperiment.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare