0
Godinama nisam preispitivala svoje rezerve prema Alekseju Navaljnom. S jedne strane, mislila sam da je on izvanredno hrabar, domišljat i posvećen protivnik režima Vladimira Putina. S druge, on je bio u savezu sa ultranacionalistima i izražavao stavove koje smatram krajnje neprihvatljivim i potencijalno opasnim. Tokom godina, učestvovala sam u više rasprava sa Navaljnim, ali i nekoliko prijatelja čija me je podrška Navaljnom zbunjivala – među njima ima i Jevreja i Jermena – ali sam nekako uspevala da ga istovremeno poštujem i da se ne slažem s njim. Nacionalistički lideri su, istorijski, često igrali ključnu ulogu u izgradnji demokratija. Konačno, nisam bila pred izborom da li da glasam za Navaljnog na izborima.
Pročitajte još:
Ovako svoj esej o glavnom protivniku ruskog lidera počinje Maša Gesen, autorka Njujorkera i više knjiga o savremenoj Rusiji.
Navaljni je sada iza rešetaka, suočen sa višegodišnjim zatvorom – aktuelna presuda na dve godine i 8 meseci verovatno je samo početak. Preživeo je više od jednog pokušaja ubistva izvedenih uz podršku Kremlja, a ljudi koji su mu bliski sada strahuju da će biti ubijen u zatvoru.
Kremlj, koji je godinama zabranjivao medijima da pominju njegovo ime, sada je pokrenuo totalnu propagandnu ofanzivu protiv njega, optužujući ga da je izmislio atentat i prilepivši mu etiketu ultradesnog etno-nacionaliste.
„On nije Nelson Medela. On je Aung San Su Ći“
Socijalistički magazin Jakobin objavio je članak koji Navaljnog označava kao „antimigrantskog“ nacionalistu kojem se ne može verovati; britanski novinar Anatol Liven, koji je izveštavao iz istočne Evrope 1980ih i 1990ih, upozorava protiv idealizovanja Navaljnog; profesor sa Njujorškog univerziteta Eliot Borenstajn, jedan od najagilnijih komentatora savremene Rusije u američkim akademskim krugovima, napisao je na Fejsbuku: „On nije Nelson Medela. On je Aung San Su Ći.“
S druge strane, nekoliko profesora, političara i eksperata nominovalo je Navaljnog za Nobelovu nagradu za mir – što je inicijativa u kojoj sada učestvuje i Leh Valensa, bivši poljski predsednik i lider pokreta Solidarnost, koji je ovu nagradu dobio 1983.
Predlog je prošlog septembra pokrenuo Aleksandar Etkind, ruski emigrant, profesor na Evropskom univerzitetu u Firenci i, prema mom mišljenju, najbolji istraživač savremene ruske kulture i politike. Etkind je Jevrejin. Nominacija za Nobelovu nagradu za mir nije nešto što se radi preko volje.
Zvala sam Etkinda, kao i druge istaknute i nesporno antinacionalistički nastrojene pristalice, da saznam zašto bez rezerve podržavaju Navaljnog. Saznala sam nekoliko stvari o njegovoj ličnoj i političkoj evoluciji, kao i o poslovima kremaljske propagandne mašinerije. Takođe sam shvatila da je trebalo ranije da ispitam tu stvar.
Reputacija ultranacionaliste
Reputacija Navaljnog kao ultranacionaliste izvire iz izjava i postupaka koji su stari više od decenije. On je 2007. napustio socijal-demokratsku partiju Jabloko, gde je bio zamenik predsednika moskovskog ogranka, kako bi pokrenuo nov politički pokret – nazvan NAROD, što je ujedno i skraćenica za Nacionalni ruski oslobodilački pokret.
Tada je snimio dva promotivna videa, čime je debitovao na Jutjubu. U jednom je zagovarao pravo na posedovanje oružja u trajanju od 40 sekundi. U drugom, koji traje minut, pojavljuje se obučen kao zubar, u pomalo zbunjujućoj paraboli koja međuetnički sukob u Rusiji poredi sa kvarnim zubima i tvrdi da se fašizam može sprečiti samo deportacijom migranata iz Rusije. Navaljni svoj monolog završava rečima: „Imamo pravo da budemo [etnički] Rusi u Rusiji. I mi ćemo braniti to pravo“.
Otprilike u vreme kada je Navaljni objavio taj video, i nekoliko godina posle, učestvovao je u Ruskom maršu, godišnjim demonstracijama u Moskvi na kojima se okupljaju ultranacionalisti, uključujući one koji nose simbole nalik kukastom krstu. Navaljni je, kao izgleda i većina ruskih građana, 2008. podržao agresiju na Gruziju.
Ilegalna imigracija iz centralne Azije bila mu je 2013. glavna tema kampanje za gradonačelnika Moskve. Naredne godine, pošto je Rusija okupirala Krim rekao je da, mada se protivi invaziji, ne misli da bi neka postputinovska vlada trebalo tek tako da „vrati“ Krim.
Proteklih sedam godina, međutim, Navaljni izgleda više ne daje izjave koje bi se mogle tumačiti kao mržnja ili etnonacionalizam. Javno se izvinio zbog svojih izjava o Gruziji.
„Najmanje artikulisan i najmanje obrazovan“
Jevgenija Albats, ruska istraživačka novinarka i bliska prijateljica porodice Navaljnog, rekla mi je da je ona ubedila Navaljnog da prisustvuje Ruskom maršu.
Albats se 2004. vratila u Moskvu posle odbrane doktorske teze iz političkih nauka na Harvardu. Za četiri godine, Putin je preuzeo kontrolu nad medijima i razgradio izborni sistem, praktično uništavajući rusku politiku. Stariji, iskusniji političari bili su dezorijentisani. Ali grupa mlađih aktivista, koji nisu imali prilike da učestvuju u partijskoj politici u donekle funkcionalnom izbornom sistemu, bili su spremni na akciju.
Albats, koja je istraživala organske pokrete tokom svojih studija na Harvardu, počela je da okuplja mlade aktiviste u svom moskovskom stanu. Dvadesetak ljudi raznih političkih uverenja – od socijal-demokrata, preko libertarijanaca do aktivista sa verske desnice – oko godinu dana je dolazilo na seminare kod Albats utorkom uveče, ispričala mi je u razgovoru iz Kembridža, u Masačusetsu, gde privodi kraju istraživačku stipendiju.
Albats je tada bila u svojim kasnim 40im, predana Jevrejka. Navaljni, u svojim kasnim 20im, bio je najstariji od svih koji su se okupljali u njenom domu, ali takođe i najmanje artikulisan i najmanje obrazovan: većina ostalih pohađala je prestižne koledže, dok je Navaljni bio vojno derište sa dodiplomskim studijama prava u drugorazrednoj školi. Sve vreme koliko su se družili, navodi Albats, Navaljni se sam edukovao kako da bude političar: učio je javno nastupanje; dok je bio u kućnom pritvoru par godina ranije, učio je engleski.
U odsustvu politike, u odsustvu svake javne diskusije, malo je snaga preostalo s kojima se mogao formirati politički savez. Dok je Putin preprodavao nostalgiju za sovjetskom imperijom, činilo se da su opšte etno-nacionalističke ideje jedina alternativa, koje su se obraćale osećaju poniženosti – što je bio slučaj i na strani koja se grubo može opisati kao leva.
I aktivisti koji nisu delili etno-nacionalističke ideje, verovali su da su savezi sa ruskim nacionalističkim pokretima neophodni. Šahovski šampion Gari Kasparov, na primer, koji je napustio šah 2005. da bi započeo političku karijeru, formirao je zajednički pokret sa Nacional-boljševičkom partijom.
U to vreme mi je rekao da samo ujedinjeni front može da sruši Putinov režim, pa će tek onda prozapadne liberalne demokrate kao što je on razmotriti razlike u odnosu na etno-nacionaliste. Albats se seća da je upravo u tom kontekstu savetovala Navaljnog da prisustvuje Ruskom maršu. Otišli su zajedno. „Nosila sam ogromnu Davidovu zvezdu tako da se može videti iz daljine“, ispričala mi je. „Silno su ga izvređali što hoda sa ‘Ješom’“. Pošto im se izjalovio plan o omasovljenju pokreta, posle tri godine su odustali.
„Mislim da treba komunicirati sa nacionalistima i obrazovati ih“
Navaljni je često pominjao da je Ruski marš smatrao oblikom legitimnog političkog izraza, koji bi u onoj Rusiji za koju se bore on i njegove pristalice – slobodno, demokratsko društvo – bio karnevalski godišnji događaj nalik paradi na dan svetog Patrika.
„On veruje da će, ako ne razgovarate s ljudima koji učestvuju na takvim marševima, svi oni postati skinhedi“, rekao je Gesenovoj u telefonskom razgovoru Leonid Volkov, koji vodi poslove vezane za političko organizovanje u fondaciji Navaljnog.“ Ali ako razgovarate s njima, možda ćete moći da ih ubedite da je pravi neprijatelj Putin“. Volkov, inače Jevrejin, živi u egzilu u Viljnusu, glavnom gradu Litvanije.
Poljski novinar i nekadašnji disident Adam Mihnjik i Navaljni snimili su 2015. seriju razgovora koje je Mihnjik zatim sabrao u knjigu.
„Mislim da treba komunicirati sa nacionalistima i obrazovati ih“, rekao je Navaljni Mihnjiku. „Mnogi ruski nacionalisti nemaju jasnu ideologiju, samo osećaj opšte nepravde na koju reaguju agresijom protiv ljudi različite boje kože ili različitog oblika očiju. Izuzetno je važno objasniti im da prebijanje migranata neće rešiti ilegalnu imigraciju; rešenje je povratak na kompetitivne izbore koji bi nam omogućili da se otarasimo lopova i prevaranata koji se bogate na ilegalnoj imigraciji“.
Volkov kaže da Navaljni sada žali što je 2007. snimio video u kom zagovara deportaciju migranata iz centralne Azije, ali nije ga izbrisao sa svog kanala „jer je to istorijska činjenica“. On se i dalje zalaže za pravo na posedovanje oružja, što je pitanje oko kog se Volkov i on razilaze.
Na temu imigracije, Navaljni je profinio i drugačije uokvirio svoj stav: kada zagovara vizni režim sa državama centralne Azije, on ističe potrebu da se zaštite radnička prava migranata.
„Rusiji su imigranti definitivno potrebni“, kaže Volkov, „ali oni koji imaju radne dozvole i plaćaju porez“. Taj stav je deo šire ekonomske platforme sačinjene uz pomoć još jednog političkog mentora Navaljnog, sjajnog ruskog ekonomiste Sergeja Gurijeva. Danas profesor na Pariskom institutu političkih studija, Gurijev živi u egzilu od 2013.
Pod njegovim uticajem, rekao je Volkov, „značajno smo se pomerili ka ekonomskoj levici“. Navaljni je 2018. dodao federalni minimalac u svoj program: on veruje da bi taj iznos trebalo da bude 25.000 rubalja mesečno, što je otprilike dva puta više nego što je sada utvrđeno zakonom.
Još jedan ruski naučnik u egzilu, Sergej Jerofejev, profesor sociologije na univerzitetu Ratgers, ispričao je autorki magazina Njujorker da on Navaljnog vidi kao doslednog građanskog nacionalistu, kog kremaljska propagandna mašina nepošteno prikazuje kao etno-nacionalistu.
„On se zalaže za nacionalnu državu Rusiju sa izgrađenim demokratskim institucijama“, rekao je Jerofejev.
Jerofejev je okupio mnoge poznate Ruse da potpišu otvoreno pismo u odbranu Navaljnog i drugih političkih zatvorenika. Takođe podstiče javne ličnosti da podrže njegovu nominaciju za Nobelovu nagradu za mir. Formalnu nominaciju mogu da predaju samo univerzitetski profesori i bivši laureati poput Valense.
Jerofejev smatra da bi umesto nacionalizma, kod Navaljnog trebalo da istražim njegove „suptilne, realistične i dijalektične“ stavove o pitanjima kao što je okupacija Krima.
Navaljni je tvrdio da o sudbini poluostrva treba da odluče ljudi sa Krima, na slobodnom i otvorenom referendumu. Takođe je rekao da će Ukrajina verovatno odbiti da prizna rezultate takvog izjašnjavanja, ako se ono ikada upriliči, te da će se sukob oko Krima verovatno razvlačiti decenijama.
Iz sveta i regiona čitajte:
Post-imperijalni ruski nacionalni identitet
On pokušava da zamisli post-imperijalni ruski nacionalni identitet. Putinov brend nacionalizma utemeljen je na nostalgiji za sovjetskom imperijom. Nacionalistička opozicija Putinu, dok je postojala, bila je izolacionistička i ksenofobna. Navaljni je uveren u fundamentalno pravo na samoopredeljenje, dok je njegov realistički stav o Krimu naljutio obe strane: Kasparov se ogradio od Navaljnog zbog toga što se ovaj nije izjasnio da Krim jeste i treba da ostane deo Ukrajine; daleko brojnije pristalice aneksije razočarala je izjava Navaljnog da je aneksija bila nelegalna i pogrešna. Tokom proteklih sedam godina, Navaljni je ostao na toj poziciji.
Tokom protekle decenije, njegovi politički stavovi razvijali su se na neobično javan način. Nikada se nije izvinio zbog ranijih ksenofobnih istupa ili odluke da učestvuje na Ruskom maršu. Istovremeno, usvajao je sve više levo usmerenih ekonomskih ideja i založio se za pravo na istopolni brak. Ta strategija prihvatanja novih stavova – bez izričitog odricanja od starih – verovatno je razlog iz kog Navaljnog i dalje prate sumnje na etno-nacionalizam.
Ipak, smatra Etkind, „i Rusija i čitav svet znaju da se Navaljni bori protiv korupcije, glavne pretnje globalnom svetu“.
„Globalni svet zasnovan je na poštovanju određenih pravila, i formalnih i neformalnih“, navodi Etkind u svojoj knjizi „Zlo iz prirode: kulturalna istorija prirodnih resursa“, koja se fokusira na ekstraktivne ekonomije u Rusiji i širom sveta.
„Ako se država bogati na leđima vlastitih građana, ti mehanizmi prestaju da funkcionišu“. Takva je priroda korupcije. Etkind i mnogi drugi veruju da je za prepoznavanje korupcije kao najvećeg političkog problema našeg doba, ali i za rizikovanje života u borbi protiv nje, Navaljni zaslužio Nobelovu nagradu za mir – ili, u najmanju ruku, punu podršku čestitih ljudi, zaključuje u svom eseju Maša Gesen.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
