0
Songul Iucesoi pažljivo pere svoje sudove, sapunajući tanjire i pribor za jelo pre nego što ispere mehuriće i položi ih da se osuše. Neupadljiva scena, osim što je na otvorenom i sedi u senci svoje uništene kuće.
Naginje se pod alarmantnim uglom, prozorski okviri vise i postoji veliki komad zarđalog gvozdenog krova koji sada počiva u bašti.
Prošlo je mesec dana od razornih zemljotresa u Turskoj i Siriji – a zvaničnici procenjuju da je samo u Turskoj 45.968 mrtvih. U Siriji se zna da je život izgubilo više od 6.000.
Oni koji su preživeli suočavaju se sa neizvesnom budućnošću. Jedan od njihovih najozbiljnijih problema je pronalaženje bezbednog mesta za život. Najmanje 1,5 miliona ljudi sada su beskućnici, a nejasno je koliko će vremena trebati da im se pronađe odgovarajuće sklonište.
Turska agencija za katastrofe AFAD, u međuvremenu, kaže da je skoro dva miliona ljudi napustilo zonu zemljotresa. Neki žive sa prijateljima ili voljenim osobama negde drugde u zemlji. Letovi i vozovi van regiona besplatni su za one koji žele da odu.
Turkey earthquake: Survivors living in fear on streets https://t.co/xx6eRIt2Gt
— BBC News (World) (@BBCWorld) March 6, 2023
Ali u gradu Samandagu, blizu obale Sredozemnog mora, Songul je jasno da ona i njena porodica ne idu nikuda.
„Ovo je veoma važno za nas. Šta god da se desi sledeće – čak i ako se kuća sruši – mi ćemo ostati ovde. Ovo je naš dom, naše gnezdo. Sve što imamo je ovde. Nećemo otići.“
Dragoceni komadi nameštaja pažljivo su izvučeni iz kuće i postavljeni napolju. Na vrhu uglačanog drvenog stola nalazi se suvenir, slika napravljena od školjki iz turskog letovališta Kušadasi. Stvari koje izgledaju normalno u zatvorenom prostoru deluju čudno i neprikladno kada sede na ulici, prenosi BBC.
Trenutno cela porodica živi u tri šatora na samo nekoliko koraka od njihovog oštećenog doma. Tamo spavaju i jedu, dele hranu kuvanu na malom šporetu za kampovanje. Nema odgovarajućeg toaleta, iako su ga pronašli iz kupatila i pokušavaju da ga unesu u improvizovanu drvenu šupu. Čak su napravili i mali prostor za tuširanje. Ali sve je to vrlo osnovno, a nedostatak prostora i privatnosti je očigledan. Ovi šatori su skučeni i pretrpani.
Bio je to mučan mesec za Songul. U zemljotresu je poginulo sedamnaest njihovih rođaka. Njena sestra Tulaj je zvanično nestala.
„Ne znamo da li je još uvek ispod ruševina“, kaže mi ona. „Ne znamo da li je njeno telo još izvađeno ili ne. Čekamo. Ne možemo da počnemo da tugujemo. Ne možemo ni da pronađemo naše izgubljeno.“
Songulov zet Husemetin i 11-godišnji nećak Lozan umrli su kada se njihova stambena zgrada u Iskenderunu srušila oko njih dok su spavali.
Ekipa BBC-ja je posetila ono što je ostalo od njihove kuće, rasprostranjenu gomilu iskrivljenih krhotina. Komšije su rekle da su pala tri stambena bloka.
„Doneli smo Lozanovo telo ovde“, tiho kaže Songul. „Uzeli smo ga iz mrtvačnice i sahranili blizu nas u Samandagu. Husemetin je sahranjen na groblju anonimnih, tamo smo našli njegovo ime“, navela je.
Slika porodice se osmehuje sa Tulajevog još uvek aktivnog Fejsbuk profila. Lozan čvrsto drži crveni balon.
Kriza beskućništva koju je stvorio zemljotres je toliko akutna zbog stvarnog nedostatka sigurnih prostora koji su ostali da stoje. Više od 160.000 zgrada se srušilo ili je teško oštećeno. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) procenjuje da je najmanje 1,5 miliona ljudi još uvek u zoni zemljotresa, ali nemaju gde da žive. Teško je znati pravu cifru, a ona bi mogla biti i daleko veća.
Kabine stižu, ali presporo. Šatori su se pojavili svuda, od velikih novih kampova do pojedinačnih razbacanih u ruševinama. Još uvek nema dovoljno. Vest da je turski Crveni polumesec prodao neke od svojih zaliha šatora koje finansiraju poreski obveznici jednoj dobrotvornoj grupi dovela je do frustracije i besa.
U nekim gradovima ljudi i dalje žive u javnim zgradama.
U Adani je ekipa BBC-ja srela porodice koje su spavale na ćebadima i dušecima raširenim po odbojkaškom terenu. U lučkom gradu Iskenderunu oni su se našli u dva voza parkirana na železničkoj stanici. Sedišta su postala kreveti, police za prtljag su ispunjene ličnim stvarima, a osoblje se trudi da stvari održe čistim i urednim. Suze pune oči jedne mlade devojke dok grli jastuk umesto medvedića. Ovo nije dom.
I Songulova deca se bore. Igračke i igre su zaglavljene u opasnim kućama, a škole nema.
„Dosadno im je, nema šta da ih zaokupi. Samo sede. Igraju se sa svojim telefonima, a onda rano odlaze na spavanje kada im ponestane struje“, rekla je.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
Kad padne noć, stvari su još teže. Sada u Samandagu nema struje. Songul je stavila šarena solarna svetla preko njihovog belog šatora, tik iznad smelog logotipa UNHCR-a. Beskućnici su u svojoj zemlji, nisu izbeglice, ali su ipak izgubili sve.
„Stavila sam lampe ovde da se vide“, objašnjava Songul. „Plašimo se kada padne mrak. Bez struje je veliki problem. Strah je prevelik, a po čitavu noć osećamo naknadne potrese, pa je teško spavati.“
Počevši da plače, ona rukom briše suze.
„Mi smo slobodni ljudi, navikli smo na slobodu, nezavisnost, svako živi u svojoj kući“, dodaje njen suprug Savaš. „Ali sada smo tri porodice, jedemo u jednom šatoru, živimo i sedimo u jednom jedinom šatoru“.
„Ovo je sve novo za nas, ne znamo šta budućnost nosi. A strah uvek postoji. Naše kuće su se srušile, šta će biti sledeće? Jednostavno ne znamo“, zaključuju.
BONUS VIDEO: Jutro posle novog razornog zemljotresa u Turskoj