0
Bilo je julsko jutro, kao ovih dana, pre 77 godina, kada je Klementina ušla u kupatilo gde se njen suprug ser Vinston Čerčil brijao. “Izgubili smo” rekla je gospođa Čerčil glasom u kome je bila pomešana ogorčenost, iznenađenje i pritajeno zadovoljstvo jer se pribojavala da bi novih pet godina na adresi Downing street broj 10 moglo da bude kobno za njenog 71-ogodišnjeg muža.
„Ne“ – odgovorio je Vinston s rečenicom koja je ušla u istorijske čitanke – „pobedili smo! Borili smo se za ovo: da možemo da izgubimo“.
Čerčil je sličnom opaskom ostavio bez teksta i Staljina koji je duboko verovao da je britanski ratni premijer budala koja je dozvolila da bude poražena na parlamentarnim izborima posle veličanstvene pobede u Drugom svetskom ratu. Za kreatora zlokobne i cinične dosetke “nije važno ko glasa nego ko broji glasove” bilo je nepojmljivo da se vlast izgubi na izborima, bez krvi, zavere, spletki i beskrupulozne borbe.
U poimanju naslednika komunističkih, nacističkih i fašističkih režima politički život i izbori nemaju svrhu da omoguće građanima da izaberu vlast koju žele već su isključivo u svrsi potvrde legitimiteta vođe i njegove dominantne uloge, odatle potreba da se pobeđuje u prvom izbornom krugu sa ogromnom razlikom.
Gotovo osam decenija posle Čerčilove lekcije ništa se nije promenilo na istoku. Diktatori, autokrate i kleptokrate i danas doživljavaju liberalnu demokratiju, politička prava i slobodu medija kao slabost, bolest i obmanu nedefinisanih opskurnih centara moći koji upravljaju igrom iza kulisa.
Nestabilnost nije ni smrtna pretnja, ni izraz slabosti liberalnih demorkatskih društava. Ona su po svojoj prirodi dinamična, promenljiva i baziraju se više na postojanosti institucija nego na harizmi ili ličnim osobinama funkcionera ili političara. Promena vlasti u slobodnim demokratskim društvima ne predstavlja pitanje života i smrti, opstanka zemlje ili državnog uređenja. Smena lidera i vladajuće partije ili koalicije nije poraz već pobeda društva koje je sposobno da se pročišćava i menja kroz promenu vladajuće strukture.
U slobodnom svetu predsednici, premijeri, ministri, državni sekretari i drugi funkcioneri zarađuju mnogo manje novca kada su na vlasti. Dojučerašnji britanski premijer Džonson je imao tri puta veće prihode kada je bio obični poslanik torijevaca nego kao ministar spoljnih poslova i kasnije predsednik vlade. Za njega je pad s vlasti u porodično-ekonomskom kontekstu odlična vest jer će moći da zarađuje višestruko više nego dok je bio u Dauning stritu broj 10, na radost svojih supruga (bivših i sadašnje) i sedmoro dece.
Mario Dragi ima toliko veliku penziju da je celu svoju premijersku platu davao u dobrotvorne svrhe. Rečju, na Zapadu jeste problem što privatni sektor omogućava mnogo veću zaradu i profite nego bavljenje politikom ili posao na državnim jaslama. To je i prouzrokovalo negativnu selekciju jer najsposobniji i najpametniji ne žele da se bave politikom budući da ne garantuje unosne zarade kao privatni sektor, a nosi sa sobom veliku odgovornost i izloženost proverama i krivičnim postupcima za korupciju i zloupotrebu položaja. U hibridnim režimima korumpiranim do srži što se više penje na piramidalnoj hijerarhiji vlasti, korupcija i zloupotreba položaja su bezobzirniji i flagrantniji.
Ruska i kineska propaganda preko svojih “trolova” već duže vreme šire priče da su ljudska prava, slobode i liberalna demokratija uzrok dekadencije i propasti Zapada. Demokratska utakmica, odgovornost prema biračima i javnosti su nepoznate kategorije u kleptokratskim i hibridnim društvima i kao što je za Staljina bilo nerazumljivo kako Čerčil može tako mirno da prihvati silazak s vlasti, tako je za njih neshvatljivo da će politika Londona prema Rusiji biti ista možda i još oštrija sa novim premijerom nego što je bila sa prethodnim.
Vlada Borisa Džonsona nije pala zbog uvedenih sankcija Moskvi zbog invazije na Ukrajinu i posledica koje su proistekle, već zbog toga što je bivši premijer lagao i kršio pravila koja su drugi ljudi morali da poštuju tokom lokdauna. Još jedna nepojmljiva stvar za nove istočnajčke kleptokrate: ostavka kao moralni čin ili plod pritiska zbog laganja građana ili flagrantnog kršenja pravila.
I ostavka italijanskog premijera Marija Dragija nema nikakve veze sa primenom sankcija prema Rusiji. Reč je o unutrašnjim trvenjima u Pokretu pet zvezda koji je pred raspadom kao i činjenici da u Italiji izborna kampanja počinje praktično čim se uđe u poslednju godinu mandata tekućeg skupštinskog saziva.
Premijer Dragi je shvatio da su stranke počele sa predizbornim igrama i kao izuzetno pragmatičan i inteligentan čovek shvatio je da ostankom u Palati Kiđi ne može više ništa da uradi a, kao nestranačka ličnost i bez političkih ambicija, može samo da postane kolateralna šteta partijskih sukoba i da pokvari utisak koji je ostavio u prethodnih godinu i po dana.
I predstojeći, verovatni, poraz Demokratske stranke predsednika SAD Džoa Bajdena na mid-term izborima neće imati gotovo nikakve veze sa politikom obuzdavanje Rusije. Inflacija je glavni neprijatelj Bajdena pored njega samog jer se pokazalo da je teret godina isuviše veliki za obaveze i kondiciju koju mora da ima predsednik SAD. Slamku spasa demokratama su servirale sudije Vrhovnog suda sa retrogradnom odlukom o zabrani prava na abortus koja bi mogla da galvanizuje progresivno biračko telo i žene bez obzira na rasu i klasnu poziciju u društvu.
Život neće biti lak ni francuskom predsedniku Emanuelu Makronu koji će morati da se osloni ili na manjinsku vladu ili na koaliciju sa Republikancima. Za razliku od prethodnih pet godina kada je Makron vladao kao “Jupiter” pred njim će biti dva izbora: prvi je da se posveti samo svojim ekskluzivnim nadležnostima u oblasti odbrane i spoljne politike koje mu daje Ustav Pete republike ili da se transformiše u predsednika medijatora. Ne treba smetnuti s uma da unutar koalicije koja je na parlamentarnim izborima nastupila kao Makronova politička opcija postoji nekoliko veoma snažnih političkih figura, poput Eduara Filipa bivšeg premijera, koji će znati da se suprotstave liderima levih i desnih populista, Žan Lik Melanšonu i Marin Le Pen.
POGLEDAJTE JOŠ:
Nestabilnost nas čeka i u Nemačkoj. Kancelar Olaf Šolc i dalje traži svoje mesto i dimenziju na novoj političkoj pozornici bez totema kakav je bila deceniju i po Angela Merkel. Bivši gradonačelnik Hamburga predvodi trojnu koaliciju čiji su glavni akcionisti po mnogim pitanjima na suprotstavljenim stranama. Još jedna neshvatljiva karatkeristika liberalno-demorkatskih drutava za istočnjačke kleptokrate i njihove jurišnike koji ne shvataju da vlast može da se deli i da dolazi odozdo kao plod kompromisa. U njihovim srednjovekovnim mozgovima vlast nije vlast ako nije apsolutna i odozgo.
Za Evropu dolaze teška vremena, štaviše već su tu. Inflacija, recesija, poskupljena energenata, hrane, primarnih materija, osiromašenje srednje klase, povećani broj socijalnih slučajeva, će proizvoditi krize, ali najgora posledica će biti padovi vlada, učestali izbori, parlamentarne krize, sve dok se ne budu na horizontu pojavili neki novi Adenauer, De Gasperi, De Gol ili Kol, Bler, Merkel.
U klepotkratskim i autokratskim režimima svaka promena vlasti je traumatična sa nepredvidivim posledicama ne samo po društvo već i samu državu. Bivši predsednik Vlade Ruske federacije Dimitrij Medvedev postavljajući fotografije Borisa Džonsona i Marija Dragija na društvenim mrežama uz posprdni komentar “ko je sledeći?” ne shvata da će Velike Britanije i Italije biti i bez Džonsona i Dragija, a pravo je pitanje šta će biti ili šta će ostati od Rusije kada Putin božijom ili nekom drugom voljom, a svakako ne izbornom građana, ode iz Kremlja?
BONUS VIDEO Vladimir Putin se uporedio sa Petrom Velikim
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
