0
Posmatraču sa strane, sve deluje veoma glamurzono, blistavo i sjajno- luksuzne jahte, bogati ljudi, zalasci sunca na egzotičnim destinacijama. Ispod palube, međutim, vlada mračan svet o kome se mnogo ne priča iz straha od otkaza i odmazde.
Nakon što je sa kolegama sa broda provela noć obilazeći klubove u Sent Tomasu, zaposlena na jahti, koja je pristala da govori samo pod pseudonimom Elejn kako se ne bi našla na crnoj listi jahting industrije, probudila se dok je jedan od mornara pokušao da je skine i siluje. „Rekla sam mu da prestane, ali se on nije zaustavio“, rekla je Elejn o incidentu koji se dogodio 2016. godine.
Elejn je uspela da ga udari u lice i pobegne sa broda do čuvara marine koji ju je kolima za golf odvezao na bezbedno. „Osvrnula sam se i videla sam ga (mornara) kako juri za mnom“, rekla je Elejn.
Tri meseca kasnije, o ovom i drugim incidentima je obavestila kapetana, šefa kabinskog osoblja i glavnog stjuarda na jahti. Sutradan je otpuštena.
Pročitajte još:
Biznis insajder je razgovarao sa 15 članova posada različitih jahti. Njih 11 je priznalo da su bili žrtve seksualnog napada dok su bili na brodu. Svi su tražili da ostanu anonimni kako ne bi trpeli posledice. Četvoro njih prenelo je svoja iskustva o verbalnim napadima, maltretiraju i diskriminaciji.
U razgovoru sa ekspertima i veteranima industrije koji rade u menadžerskim kompanijama, nevladinom sektoru i advokatskim firmama, BI je saznao da jahting industrijom vlada beskrajni krug zlostavljanja a u srcu problema je nedostatak infrastrukture za prijavu seksualnog napada i strah od odmazde.
Neretko se čuju izveštaji da zaposleni na luksuznim jahtama moraju da potpisuju ugovor o poverljivosti i neotkrivanju informacija i dešavanja „ispod palube“.
Strah da bi njihovi šefovi, često najbogatiji ljudi na svetu, mogli da ih otpuste i onda im dodatno zagorčaju život time što bi ih predstavili kao „teške“ za rad i samim tim nepodobne za drugi posao u industriji, glavni je razlog zašto se o mračnoj strani jahting industrije ne govori.
Oni koji i pristanu da pričaju pričaju o glamuroznim destinacijama i luksuznim finansijskim paketima i rekama šampanjca i tonama kavijara i kupatilima ukrašenim Svarovski kristalima i celodnevnom radu, društvenoj izolaciji, seksualnom zlostavljanju i depresiji. Tu kombinaciju nazivaju „zlatnim kavezom“.
Alis Tiler je godinama radila u jahting industriji. Počela je karijeru na privatnoj superjahti, takozvanom „brodu senki“ – nekadašnjem tankeru pretvorenom u luksuzni brod-skladište koji je pratio glavnu jahtu i nosio opremu i osoblje potrebno gazdi – teretane, spa centre, kockarnice, sobe za stastančenje, garaže za automobile i motore.
Alis je radila 18 sati dnevno šest meseci kada bi njen šef bio na brodu. „Svakog jutra vlasnik bi ženski deo posade poveo sa sobom da vežbaju na brodu-senki. Nije mi bilo jasno zašto… Bila sam nova i nisam znala da to tako ne može“, rekla je ona Meri Kleru.
U teretani, vlasnik bi ih pipkao na način koji nije bio prikladan za šefa. Alis je svesna da se to može povesti pod zlostavljanje ali da je tako nešto bilo nemoguće odbiti. Ili kažete da ili ste otpušteni.
Taj isti vlasnik ponudio je da plati operacije povećanja grudi za šest zaposlenih. Tilerova je odbila. Za kaznu je morala da deli kabinu sa kapetanom koji bi joj upadao u kupatilo dok bi se tuširala i svaki put bi to prošlo kao „mala šala“.
„Uvukao bi mi se u krevet dok bih spavala i pokušao da me ljubi i ispipa. Više puta je pokušao da ode korak dalje. Bio mi je šef“, rekla je ona.
Nedavno istraživane seksualnog uznemiravanja u jahting industriji pokazalo je da je 40 posto ispitanika bilo podvrgnuto neoj vrsti neželjenog fizičkog kontakta, mahom od strane kolega sa broda.
Problem je što je kapetan nešto najbliže „kadrovskoj“ što postoji na jahtu, a kapetan odgovara vlasniku. U slučaju Tilerove, i kapetan i vlasnik su bili ti koji su je spopadali ali ona smatra da bi, i da je situacija bila drugačija, bila otpuštena da se požalila.
Karin Rejson je u jahting industriju ušla u potrazi za putovanjem i avanturom a završila je kao čistačica na brodu. „Non stop, svaki dan, ceo dan, celo leto. Usisavate isto mesto koje ste usisali pre pola sata. Čistite štapićima za uši, četkicom za zube polirate unutrašnjost slavine, poludite potpuno“, ispričala je ona.
Rajson sada radi kao FejsTajm terapeut za ljude koji rade na brodu. Kaže da je protok ljudi na jahtama ogroman, najčešće zbog sumanutih vlasnika i njihovih zahteva koji dovode do toga da ljudi „sagore“. Rajsonova se prisetila kako su je, dok je radila, probudili u tri ujutru kako bi donela vlasnikovom sinu sladoled.
Kao i u mornarici, hijerarhija na jahti je ista. Kapetan zarađuje mesečno između 12 i 26 hiljada dolara i njegova reč je zakon. Ispod njega su mahom žene zadužene za čišćenje, pranje veša i peglanje i goste. Zarađuju 6.000 do 12.000 mesečno. Potom slede kuvari (7-14.000), inženjeri (7-19.000) i mornari sa platom od četiri do 11 hiljada dolara koji se bave brodom.
Superjahte kakve se viđaju po Monaku i drugim luksuznim destinacijama su poput najekskluzivnijih hotela, a kada radite za najbogatije ljude na svetu, morate da budete spremni da se izborite sa svime.
Opcija prijavljivanja vlastima postoji ali je prepuna komplikacija. Prema međunarodnim pomorskim zakonima, ljudi na brodu su pod jurisdikcijom države pod čijom zastavom je brod regitrovan i moraju zločin da prijave baš u toj zemlji. Što ste duže u industriji sve je teže izaći, kaže Rajson.
Plata je visoka za posao koji obavljate, a „ako pet godina čistite štapićem za uši, teško da ćete to moći da nazovete usavršavanjem na manuelnom poslu. Teško je preći na nešto drugo.
Kara Idson je radila kao mornar na brodu na severu Evrope kada je imala 19. Kao jedino žensko u posadi, trpela je dosta zadirkivanja. Onda je jedne večeri, dok je brod bio u danskoj luci na popravci, sa posadom otišla na piće. Probudila se u tuđem krevetu drogirana. Silovao ju je jedan kolega mornar.
Prijavila ga je kapetanu koji ga je otpustio ali se nikada nije obratio policiji. Idson, koja i dalje radi u industriji, kaže da se dugo posle toga borila sa depresijom.
Sofi Vudi, koja takođe radi kao mornar, kaže da često ide pod tuš da se isplače. „Možda vam to deluje smešno, ali ne postoji drugo mesto. Morate da budete raspoloženi sa gostima, radite dugo, delite male kabine i tuš je jedino mesto gde možete da zaključate vrata i budete stvarno sami“.
Mentalno zdravlje i depresija su čest problem u industriji. Vudi kaže da je u jednom trenutku bila toliko depresivna da je razmišljala da se ubije. Nije jedina. Neke od žena koje su radile na luksuznim jahtama su to čak i uradile.
Vudijeva je ispričala kako je „popila otkaz“. Zamolila je kapetana da je pusti da izađe na obalu kako bi kupila antidepresive koje je pila i koji su joj pomagali. Momentalno ju je otpustio. „Rekao mi je da ako nisam sposobna da radim onda ne treba ni da imam posao“, kaže ona.
I muški članovi posade mogu da budu žrtve seksualnog uznemiravanja. Mahom su „predatorke“ supruge vlasnika, nekad i same vlasnice.
„Probudio sam se jer sam osetio nečiju ruku na preponama. Kada sam otvorio oči video sam svoju šeficu. Nisam znao šta da radim“, ispričao je Met, koji je radio kao član kabinskog osoblja na jednoj superjahti.
Kada je pokušao da se izvuče iz nezgodne situacije, šefova žena – zategnuta, izoperisana gospođa u godinama mu je uručila ultimatum – ili će igrati po njenom ili će ga optužiti za seksualni napad.
Met kaže da nije imao izbora.
Spolja, sve devojke koje rade na superjahtama su prelepe – zgodne, dugokose, prsate, lepe. Skoro svi vlasnici su muškarci. Osoblje na ovim jahtama je generalno zgodno – skockano u uskim, kratkim, pripijenim „uniformama“, preplanulo, nasmejano, raspoloženo – savršeni aksesoari jahti.
U svetu superbogatih, normalna pravila i etika ne važe. U njihovom svetu štip za zadnjicu dolazi uz smene od 18 sati sa tri meseca pauze, sumanutim zahtevima i egzotičnim destinacijama i uvek će biti ljudi koji će im reći da.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
