59
Zalaganje za politiku proširenja EU i za izdašne evropske finansijske potpore zemljama regiona, zatim slanje iskusnog diplomate Hidajeta Biščevića za ambasadora u Beograd, značajno su popravile odnos Hrvatske, ali i Andreja Plenkovića, prema Srbiji i njenoj politici.
Zahuktale su se kampanje za parlamentarne izbore i u Srbiji i u Hrvatskoj, a javni prostor u dve zemlje nije ispunjen međunacionalnim i međudržavnim tenzijama: nije da baš ničega nema i nije da glavni protagonisti ne stižu da nas demantuju u idućih mesec dana ili nešto kraće, ali relativno zatišje na relaciji Zagreb – Beograd, naročito u predizborno vreme, fenomen je koji valja primetiti i razmotriti, piše Portal Novosti.
Predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić spominje tek da će Srbija ubrzo ekonomski prestići Hrvatsku, premijerka Ana Brnabić žali se na to što Hrvatska još nije u potpunosti otvorila granicu sa Srbijom, dok se u Hrvatskoj spominjanje Srba i Srbije zasad svodi uglavnom na nacionalističke ispade vukovarskog gradonačelnika Ivana Penave, koji je napustio HDZ i priključio se Miroslavu Škori, i ponekih članova Mosta, što je benigno u odnosu na ranija iskustva iz predizbornih vremena.
Da li je reč samo o tome da su pandemija koronavirusa i prateći ekonomski sunovrat učinili da se politika i predizborno nadmetanje ipak okrenu konkretnijim i životnijim temama? Radi li se o spletu manje-više slučajnih okolnosti ili se ipak dogodio manji suštinski pomak u političkom poimanju kompleksnih veza između dve države i dva naroda?
Predsednik Srbije konačno je izgleda shvatio i prelomio da će EU, ako izdrži aktualne unutrašnje izazove, biti dugoročno najsigurniji i najizdašniji okvir za ekonomski rast njegove zemlje.
Naravno da ne treba isključiti igru slučaja, uticaj objektivnih kriznih okolnosti i globalni haos, ali očigledno, mada i dalje krhko, poboljšanje ili stabilizacija odnosa službenog Zagreba i službenog Beograda ipak je donekle rezultat političkih poteza i političkih očekivanja obe strane. Andrej Plenković nije odustao od svoje namere da glavna tačka hrvatskog predsedavanja Evropskom unijom bude nastavak insistiranja na pružanju perspektive članstva zapadnobalkanskim državama, pa da centralni događaj bude majski samit evropskih čelnika i lidera Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Crne Gore, Albanije i Kosova. Bio je centralni događaj, ali se odvio preko video-veze.
Snažno hrvatsko zalaganje da završni dokument samita bude relativno optimističan i ohrabrujući za evropske ambicije Zapadnog Balkana uverilo je Vučića u iskrenu konstruktivnost i dobre namere Plenkovićeve administracije, a tome valja dodati i nastojanje Hrvatske da Srbija do kraja hrvatskog predsjedništva, otvori još dva pregovaračka poglavlja s EU, uz dosadašnjih 18. Sve bi to trebalo biti popraćeno i ozbiljnim briselskim finansijskim paketom interventne pomoći regionu, a za jesen je najavljen i masivni investicijsko-razvojni plan namenjen Zapadnom Balkanu.
Predsednik Srbije konačno je izgleda shvatio i prelomio da će EU, ako izdrži aktualne unutrašnje izazove, biti dugoročno najsigurniji i najizdašniji okvir za ekonomski rast njegove zemlje pa je neodgovorno poigravati se s tom prilikom zbog ubiranja lakih izbornih poena. Usprkos svim unutrašnjim problemima s kojima se susreće Unija, vrlo je verovatno da će Hrvatska u idućih sedam godina imati na raspolaganju više od 12 milijardi evra iz Brisela. Vučiću je jasno što to znači za finansijsku stabilnost i za strukturna poboljšanja nacionalne ekonomije. Evropska unija naprosto je logičniji i politički dostojanstveniji oblik ekonomskog i političkog razvoja od vitalnog vezivanja za Rusiju i Kinu.
Plenković pak očekuje da će Hrvatskoj i njemu dugoročno na važnim adresama biti priznato zalaganje za EU-budućnost regiona kao najefikasnijeg oblika prevladavanja ratnih trauma i nestabilnosti, uz to što je širenje EU na Zapadni Balkan u interesu Hrvatske iz niza konkretnih razloga.
Ima još jedan sveži moment u odnosima Hrvatske i Srbije koji govori u prilog tome da je Zagreb odlučio da zauzme aktivniju i konstruktivniju poziciju. To je imenovanje šezdeset devetogodišnjeg Hidajeta Biščevića za hrvatskog ambasadora u Srbiji. Biščević je bio Plenkovićev odabir, a Kolinda Grabar-Kitarović pa onda Zoran Milanović nisu imali ništa protiv.
Pročitajte još:
„Biščević je jedan od najiskusnijih diplomata, ne samo hrvatskih nego i evropskih“, izjavio je premijer u januaru ove godine i naglasio važnost Beograda za hrvatsku spoljnu politiku. Hido Biščević, nekadašnji novinar i glavni urednik ‘Vjesnika’ s početka devedesetih, ‘musliman s velikim H’, bio je jedan od najvažnijih Tuđmanovih diplomata i čovek od poverenja. Ambasador Biščević je dao nekoliko intervjua beogradskim medijima u kojima je izneo prilično progresivna i ratom neopterećena razmišljanja o budućnosti hrvatsko-srpskih odnosa.
„Možda ćemo se morati da naučimo da živimo sa dve istorije što, uveren sam, ne mora da ostane trajni izvor razdora, pod pretpostavkom da se otklone politizacije, da se izbegne stalno obnavljanje medijske i verbalne buke, da se držimo temeljnog načela međunarodnih odnosa o nemešanju u unutrašnje poslove i da se okrenemo jačanju uzajamno korisne saradnje u oblastima koje će doneti koristi građanima obe zemalje“ rekao je Biščević.
„Srbija je važna za Hrvatsku, zaista želimo svojevrsni proboj u našim odnosima, želimo da obe zemlje prepoznaju nove istorijske okolnosti, da se uklonimo iz obrazaca nasleđene istorije, iskoračimo iz matrica podozrenja i nametanja, da razvijemo odnose ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja, nemešanja u unutrašnje poslove, na jednak način oslonjene o evropske vrednosti demokratije, vladavine prava, ljudskih prava… ’, rekao je u ‘Nedeljniku’.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
