0
Hrvatski sabor počeo je danas sednicu sećanjem na jasenovačke žrtve, povodom 75. godišnjice proboja zatvorenika iz ustaškog logora, a poslanik SDS S Boris Milošević, poručio je da današnje zajedničko polaganje venca predstavnika žrtava i vlasti ne znači odustajanje od borbe protiv istorijskog revizionizma i negacije zločina.
On danas nije želeo da govori o stanju u hrvatskom društvu kada se spominje genocid koji je počinjen u Jasenovcu, već je pročitao kratku priču koje se, kako je rekao, uvek seti kad se spominje Jasenovac.
„Hteo bih vam pročitati jednu kratku priču, koje se uvek setim kad se spominje Jasenovac. U njoj nema noža, bodljikave žice, krvi, ali svejedno to mi je najstrašnija logorska priča o Jasenovcu. Novelu je napisao Antun Barac koji je bio zatvoren u logoru Stara Gradiška krajem 1941. godine“ rekao je Milošević.
A potom je pročitao:
KROZ REŠETKE
„Sneg je veoma dubok. Zameo je sve ceste i puteve. Prekinute su poštanske i autobusne veze. Pa ipak, uprkos tome, ustaše su iz Okučana doterale peške, opet jednu povorku žena, sa decom. Gledamo kroz rešetke nove sapatnice. Sve su to seljanke, različito obučene i različitih godina. Sudeći po odeći, sve je to sirotinja. Puštaju ih u dvorište, gde vrše različite poslove. Nastojimo, makar smo od njih daleko, razabrati njihove fizionomije, pročitati nešto iz izraza njihovih lica. Poneke od njih upamtimo. Naročito mi se urezala u pamćenje neka majka sa detetom, devojčicom.
Devojčica je malena, ni za kakav još posao nije. Ipak, majka mora raditi. Ćerkica je uvek uz nju, držeći se grčevito njene suknje. Gacaju obadve po snegu: devojčica posrće, ali drži se čvrsto majke. Mislim i noću na njih, kao da su mi bliske i drage prijateljice. Čim ujutru pogledam u dvorište, tražim ih okom, da se uverim, jesu li još uvek tu. I kad ih ugledam, kao da opažam nekoga od svojih, najdražih. Sneg neprestano pada. Promet je potpuno obustavljen. U logoru je sasvim ponestalo drva. Ipak, ustaše su odlučne. Dali su da se poseku stabla u vrtu kraj kaznionice. I sad, po dubokom snegu, jadne zatočene žene prenose to u kaznioničke prostorije. Nose teško, padaju u sneg, ali se brzo dižu, uplašene od pogleda stražara.
I moje su poznanice među njima. Majka nosi na leđima drva, a curica gaca kraj nje. Uzima i ona po jedan komad i nosi, samo da je ne rastave od majke. Tako je to trajalo desetak dana, a onda, jednog jutra, tih žena više nije bilo u dvorištu. Ustaše su rekle: poslate su na rad u selo. Već znamo, što to znači. A ja mislim na malu devojčicu, koja se tako čvrsto držala majčine suknje.
I nikako da shvatim: ko je imao toliko snage, da je otrgne od majke i ubije obe.
Kako je strahovit morao biti taj čas! A sneg pada dalje, devičanski čist.
Ne ponovilo se.“
Pročitajte još:
Komentarišući njegovo današnje čitanje priče, bivša ministarka spoljnih poslova Hrvatske Vesna Pusić, na svom Tviter nalogu je napisla:
„Saborski zastupnik SDSSa Boris Milošević pročitao je danas sa saborske govornice kratku priču Antuna Barca iz zatočeništva u ustaškom logoru. Bilo je to najpotresnije obeležavanje godišnjice proboja logoraša iz Jasenovca koje je Sabor ikad video.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
