0
Evropska unija odustaje od dosadašnjeg principa raspodele izbeglica. Zemlje istočne Evrope – one koje ne žele da prime izbeglice , biće drugačije angažovane. To je pobeda populista, smatra Barbara Vesel.
Evropska unija je od 2015. duboko podeljena oko pitanja politike prema migrantima. Nedavno je požar u izbegličkom kampu Moria ponovo jasno pokazao disfunkcionalnost do sada važećih pravila.
Sada je Evropska komisija predstavila nova pravila koja bi trebala da prevladaju podele. To je neka vrsta poslednjeg pokušaja da se spasi što se spasiti dâ. Ali je to istovremeno i priznanje bankrota EU.
Pročitajte još:
Koriste se velike reči. Komisija obećava „novi početak“ i „evropski odgovor na izazove pred kojima svi zajedno stoje“. Najavljuje se „pouzdani menadžment“ izbegličkih kretanja. Uz veliku pompu se podgreva jelo od juče.
Formulisani su predlozi koje već odavno znamo. Zahteva se, recimo, bolja zaštita spoljnih granica EU-a. Ali na moru je to teško izvodljivo ako ne želimo i ne smemo potapati čamce pretrpane izbeglicama. A žica uzduž granica zemalja na balkanskoj ruti već je izgrađena, pa sada krijumčari ljude trpaju u kamione.
Ili se predlažu nekakve stanice za brzo delovanje koje bi bile sastavljene od granične policije, pravnika i prevodilaca. One bi trebalo da pomažu državama ako ponovo odjednom dođe do velikog izbegličkog talasa. Ali takva jedna jedinica je odavno trebala da deluje i u Moriji. Samo se pitamo gde su nestali?
A onda je tu i predlog da se uvedu brzi procesi odlučivanja za migrante koji dolaze iz zemalja koje imaju nisku kvotu priznavanja azila. O tome Brisel sanja već godinama. Ali do sada je ta ideja uvek propadala suočena s realnošću pravosudnog sistema. Po kom pravnom ključu će se tu odlučivati? Hoće li biti prava na žalbu? Odakle će dolaziti sudije?
I na kraju, tu je još jedna ideja koja nam je odavno poznata: proterivanje izbeglica kojima je odbijen zahtev za azil – ono što je do sada bilo poznato kao „vraćanje u zemlje porekla i tranzitne zemlje preko kojih su došli“. Dve trećine migranata koji dolaze u Evropu nemaju pravo na azil, kaže nadležna poverenica EU-a. I priča o sporazumima s trećim zemljama koje bi nekako trebalo nagovoriti da prihvate svoje vlastite građane. Ali EU to pokušava već godinama i to do sada nije funkcionisalo. Zašto bi ubuduće sve trebalo biti drugačije?
Problem je bio u takozvanim „Dablinskim pravilima“, prema kojima je za migrante nadležna ona zemlja EU-a u koju su oni došli. Protiv toga se već odavno bune zemlje na južnim, spoljnim granicama Evrope – poput Italije, Grčke i Španije.
Sada se ta pravila doduše ne ukidaju, ali žele da dodaju nove kriterijume. Ko ima porodicu u nekoj zemlji EU, on bi trebao biti prebačen u tu zemlju. To znači da će zemlje u kojima se već nalazi veliki broj izbeglica, dobiti nove. Malo je verovatno da će zemlje Skandinavije ili Nemačka time biti oduševljene.
„Mi ćemo uspavati Dablinska pravila“, kažu u Komisiji. U stvari, to znači da su pravila dobrim delom stavljena izvan snage, jer se nije mogao postići dogovor o novim.
Ali središnja tačka novog migrantskog pakta je pitanje raspodele izbeglica. Brisel je uvideo da istočne Evropljane ne može naterati na prihvat izbeglica i tu je kapitulirao. To je lepa pobeda populista poput Viktora Orbana. A njemu pritom nije strano ponovo podgrevanje svoje stare, sulude, desnoradikalne i populističke bajke o nekakvoj navodnoj „razmeni stanovništva“ i sistemskoj zameni hrišćanskih Mađara muslimanskim migrantima.
Umesto pravedne raspodele sada se uvodi takozvani mehanizam solidarnosti. Ko ne želi da primi izbeglice, trebao bi se umesto toga angažovati oko njihovog proterivanja. Nije sasvim jasno kako bi to u praksi trebalo da izgleda. Ali taj zadatak bi svakako mogao naići na simpatije u Varšavi, Pragu i Budimpešti.
Međutim što bi u toj situaciji druge zemlje moglo uveriti u potrebu prihvatanja izbeglica, umesto da i oni svoju „solidarnost“ iskažu njihovim proterivanjem? Ko će u takvim uslovima uopšte pristati da prihvati izbeglice?
Predlog Brisela je objava kapitulacije pred populistima i osigurava im nezasluženu pobedu. A ono čega u svim tim predlozima uopšte nema je reč – humanost. Ovde menadžment izbegličkih kretanja pobeđuje nad ljudskošću.
