0
Ako se osvrnemo na liderke koje su pokazale neverovatnu sposobnost da upravljaju krizom usled pandemije - od kancelarke Angele Merkel u Nemačkoj, premijerke Novog Zelanda Džasinde Arders, do Katrin Jakobsdotir, liderke Islanda i Erne Solberg u Norveškoj - teško je odoleti postavci da se žene bolje snalaze u kriznim vremenima zato što su, jednostavno žene. Sličan narativ pratio je finansijsku krizu 2008. godine. Svet kojim vladaju žene trebalo bi da je nežniji, manje agresivan: da su Braća Leman bili Sestre Lehman, do krize ne bi ni došlo. I ovog puta se diskurs vrti oko toga da žene lidere odlikuju "empatija i briga", ali on može biti opasan po progres žena u politici. Ne radi se o tome da su žene liderke bolje, nego su strongmeni mnogo gori.
Donald Tramp je dobra ilustracija ove postavke, piše Atlantik. Tokom poslednjih nekoliko nedelja, američki predsednik valjda je shvatio da je njegova politička agenda beskorisna u borbi protiv respiratorne bolesti; virus se, za razliku od novinara, ne može izbaciti iz Bele kuće, ne može se kao neki uzbunjivač otpustiti. Virus ne zanima ako mu zamerite da nije patriota. Ne reaguje na neproverene lekove. Virus ne čita Tviter.
Strogmeni – čvrste vođe sklone autoritarnom ponašanju, se pozicioniraju i prosperiraju kao lideri zato što nude obećanje izvesnosti u neizvesnim vremenima. Nude ljudima jednostavnog neprijatelja kojeg samo vođa može da pobedi i što više kontrole uspostavljaju, uglavnom delegitimizacijom opozicionih lidera i medija, ova strategija bolje funkcioniše. Ali virus se ne može delegitimisati. Ljudi će nastavljati da se razboljevaju i umiru bez obzira na to šta Tramp tvituje o virusu.
I Si Đinping se našao u sličnom problemu na početku epidemije kada je Kina pokušala da uguši upozorenja lekara da se u Vuhanu širi nova bolest. Kineska vlada jeste ućutkala lekare, ali je virus svejedno nastavio da se širi.
Iran očajnički umanjuje značaj i razmere epidemije. Brazilski predsednik Žair Bolsonaro koronavirus i dalje naziva „običnom prehladom“ i obilazi demonstracije protiv proglašenja karantina, ali u međuvremenu se virusom zarazio njegov sekretar za štampu i u gradovima oko Amazona se iskopavaju nove grobnice. Broj preminulih tamo je sada veći nego u Kini.
Sa druge strane, ocena „žena lidera“ kao jedne grupe je jalov posao, kada su te žene i dalje manjina. Angela Merkel je i dalje jedina žena na čelu neke od dvadeset najjačih ekonomija. Atlantik piše da ona sigurno nikad nije čekala red za toalet na okupljanjima G20, a da je sve kao što je bilo, sad bi se pred lavaboom susretala jedino sa Ursulom fon der Lejen, predsednicom Evropske komisije.
Zato, šta god se govori o „ženama liderima“ jednostavno nije utemeljeno jer je uzorak premali. Kina u modernoj istoriji nije imala nijednu ženu na čelu, niti Rusija, Saudijska Arabija i Italija. A ni SAD. Prema podacima Aksiosa, početkom godine je od 193 zemalja članica Ujedinjenih nacija tek njih 15 imalo žene za šefa države. Sada ih je 13.
Posledica toga je da se žene na liderskim pozicijama često porede jedna sa drugom – ili sa svojim prethodnicama, ako ih je uopšte i bilo – čak i kada je nemoguće izvesti prikladno poređenje. Bivša konzervativna premijerka Velike Britanije Tereza Mej nazvana je Drugom čeličnom lejdi, naslednicom Margaret Tačer, iako je brzo postalo očigledno da je više sličnosti imala sa laburistom Gordonom Braunom.
Pročitaj i:
Liderski stil Angele Merkel pre je uslovljen činjenicom da je naučnica, nego drugim X hromozomom. Način na koji Merkel upravlja nema mnogo veze sa stilom Džasinde Ardern koja, sa druge strane, najviše podseća na kanadskog premijera Džastina Tridoa.
Moguće je i da je društveno uvreženo mišljenje da su žene manje sklone riziku, pa je liderkama u tom smislu lakše da implementiraju mere predostrožnosti poput zatvaranja škola, dok je mačizam, sa druge strane, neka vrsta prepreke. Za to nema boljeg primera od Borisa Džonsona koji se hvalio da je bio u bolnici u koju su smešteni pacijenti zaraženi koronavirusom i da se rukovao sa svima; nekoliko nedelja kasnije, ležao je na intenzivnoj nezi.
Ketlin Gerson, profesorka sociologije na Univerzitetu u Njujorku, rekla je za Gardijan da žene generalno imaju veće šanse u sredinama u kojima već postoji veće poverenje u vladu. Zemlje koje biraju strongmene za lidere su već u velikom problemu.
Posle dogme da su muškarci bolji lideri, dogme koja važi vekovima unazad, ne može suprotno odjednom da postane istina, zaključuje novinarka Atlantika Helen Luis: „Žene lideri nisu uzrok dobrih vlada, već njihovi simptomi.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
