Mediji su svojevremeno čak pisali da je ubica Ulofa Palmea bio plaćenik jugoslovenske tajne službe, da je sve to bila nekakva suluda Titova zavera, drugi putevi vodili su Južnoafričku Republiku, neki čak i u Kurdistan, ali je istina da još uvek niko zasigurno ne zna ko je i po čijem nalogu pucao tog 28. februara 1986. godine u 23:21 čas u Stokholmu.

Tadašnji premijer Švedske vraćao se sa suprugom Lizbet iz bioskopa; noć je bila kao svaka druga dok neko na uglu ulica Svevegen i Tunelgatan nije pucao u Palmea. Iz neposredne blizine, u leđa.

Atentat je duboko potresao Švedsku i slučaj zvanično do danas nije rešen, iako čak nije ni zastareo posle 25 godina kako to inače biva, nego je istraga nastavljena kada je konzervativna većina u parlamentu 2010. odlučila da se Palmeov ubica mora pronaći. U Stokholmu će ove nedelje javnosti biti predstavljeni dosadašnji nalazi iz istrage, a svetski mediji pišu da je reč o novim otkrićima pošto su južnoafrički obaveštajci u martu predali dokumenta o ubistvu švedskoj policiji.

Dosije Palme još nije zatvoren; ko je povukao oroz te noći i dalje je jedna od najvećih švedskih misterija. Još 1988. godine je jedan navodni ubica uhapšen i osuđen, ali je slučaj bio klimav i još uvek se spekuliše o mogućnostima da je Palme bio žrtva aparthejd režima ili

Prvi „ubica“

U decembru 1988. godine uhapšen je Krister Petersen, kriminalac i narkoman, i činilo se da je slučaj konačno rešen.

„Naravno da sam pucao u Palmea, ali to se nikad neće dokazati. Oružje je nestalo“, rekao je tada Petersen i Libet Palme je samo potvrdila njegove reči kada ga je videla.

„To je on, taj čovek je ubio mog supruga“ bilo je dovoljno da Petersen bude osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

Ali na ponovljenjom suđenju glavnu reč su vodili veštaci, koji su tvrdili da je Lizbet u trenutku atentata bila u šoku, da je sliku o ubici zapravo stekla na osnovu iskaza drugih svedoka i opisa u novinama.

Petersen je oslobođen, mada mnogi i danas veruju da je on ubio Palmea (uključujući i aktuelnog švedskog premijera Stefana Lofvena). Jedini dosije koji je zatvoren u ovom slučaju je onaj Kristera Petersena; preminuo je 2004. godine, mada je do kraja života dobro zarađivao na publicitetu koji je stekao kao potencijalni Palmeov ubica.

Južna Afrika i Stig Lašon

Jedan trag je svojevremeno vodio u Južnoafričku Republiku. Palme je bio oštar protivnik tadašnjeg aparthejdskog režima, podržavao je Afrički nacionalni kongres (ANC) i zalagao se za uvođenje sankcija vladi. Verovalo se da je zato bio trn u oku tamošnjeg režima i da je zato smaknut.

Upravo taj trag je ponovo postao relevantan. Švedski pisac i jedan od najpoznatijih autora krimi žanra u svetu Stig Lašon je, mnogo pre „Devojke sa tetovažom zmaja“, proveo godine u istraživanju slučaja koji se smatra evropskim ekvivalentom atentata na Kenedija.

Jan Stoklasa, po struci arhitekta, naišao je na Lašonove zapise o Palmeovom ubistvu posle smrti švedskog pisca. I taj zapis bio je samo vrh ledenog brega, pošto je Lašon za sobom ostavio gomile istraživanja – čak 20 kutija punih papira i dokumenata.

U knjizi „Zaostavština Stiga Larsona – ključ za rešenje Palmeovog ubistva“ Stoklasa iznosi rezultate svojih i Lašonovih istraživanja. Lašon je, prema Stoklasinim rečima, mislio da je Južnoafrička republika naložila Palmeovo ubistvo, a da je umešan bio i Iran, putevima trgovine oružjem.

Špijun aparthejdskog režima

Stoklasa je pronašao i jednu od ključnih figura povezanih sa Južnoafričkom Republikom, pripadnika elitnih južnoafričkih jedinica koji je radio za tamošnji režim – Krega Vilijamsona.

Vilijamson je priznao brojne terorističke napade u ime vlade, uključujući i bombardovanje Afričkog nacionalnog kongresa u Londonu 1982. godine, a amnestiran je posle pada aprthejda u ime pomirenja. On je, kako je Stoklasa ispričao, vrlo ponosno rekao da je bio vojnik i izvršavao naređenja; obavljao je prljave poslove za vladu koja je obavljala prljav posao za zapadne zemlje. Ipak, rekao je da nije učestvovao u atentatu.

Stoklasa u knjizi govori i o još jednom osumnjičenom – u knjizi nazvanom Jakob Tedelin koji je navodno bio povezan s drugim Palmeovim protivnicima, a jedan od njih je posredovao između Tedelina i južnoafričkih agenata i švedskih ekstremnih desničara.

Tedelin je, navodno, viđen kako pljuje na Palmeov grob.

Stoklasa je otkrio da su Tedelin i osumnjičeni posrednik komunicirali u šiframa, a da se u mejl prepisci govorilo o oružju kojim je izvršen atentat. I Tedelin i Bertil Vedin, posrednik, navodno su bili povezani s ekstremnim desničarima i Južnoafričkom Republikom

Titov (ne)prijatelj

Palme je u martu 1975. posetio Beograd, gde je duže od dva sata razgovarao sa Titom. Jugoslovenski predsednik nije krio utisak koji je Palme ostavio na njega, pa je zdravicu započeo sledećim rečima: „Ne obraćam Vam se sa – gospodine, već sa – dragi druže i prijatelju.

Govoreći o Jugoslaviji, Palme se posebno osvrnuo na uspehe u radničkom samoupravljanju. U razgovorima je najavio da odmah po povratku u Stokholm ide na sastanak jedne grupe u okviru Socijaldemorkatske partije, čiji je predsednik, a koja treba da pripremi dokument o uvođenju nekih samoupravnih formi. Jedini Titov odgovor kojim Palme nije bio zadovoljan ticalo se otpuštanja profesora sa Beogradskog univerziteta. “Idu na Zapad”, rekao je Tito, “da u dobro plaćenim predavanjima klevetaju naš sistem.” “Oni koje sam ja slušao nisu to činili”, mirno mu je odgovorio Palme.

Britanski list „Tajms“, međutim, preneo je svojevremen dokaze koji sugerišu da je ubistvo nekadašnjeg švedskog premijera Ulofa Palmea deo, kako se tvrdi, „Titove zavere“ i da je ubica bio plaćenik jugoslovenske tajne službe. Tako je pokazala istraga u Nemačkoj.

Nemci veruju, piše Tajms, da je Vinko Sindičić, bivši plaćeni ubica koji je 1988. godine u Škotskoj osuđen na 15 godina zatvora za pokušaj ubistva jednog uticajnog hrvatskog nacionaliste, izneo neke ključne detalje vezane za atentat na švedskog premijera.

Magazin Fokus tvrdio je da je Palmea ubila jugoslovenska tajna služba, te da je istovremeno planirala da krivicu svali na desničarske hrvatske separatiste.

Svi osumnjičeni

Na trenutak se u zatvoru našao i Viktor Gunarson, pripadnik ekstremne pronacističke grupe, koji nije krio da mrzi socijalistu Palmea. U nedostaku dokaza Gunarson je oslobođen.

Ubijen je 1993. godine u Severnoj Karolini pod pomalo čudnim okolnostima, a zvanično ga jr smrtno ranio policajac zbog žene koju su obojica voleli.

U opticaju su različite teorije zavere, ali bez jasnih – mada ne i nepostojećih – motiva. Po jednima iza toga stoji švedska armija pošto je Palme pokušao da stane na put nekim sumnjivim vojnim poslovima, po drugima pripadnici Radničke partije Kurdistana (PKK) pošto ih je optužio za terorizam u Turskoj.

Pominjani su i agenti Sadama Huseina, pošto je navodno Palme, kao posrednik UN, u iračko – iranskom ratu podžavao Teheran.

Jedno vreme na listi optuženih bila je i CIA, pošto je Palme bio oštar kritičar američke politike, pogotovo rata u Vijetnamu.

Tokom Pelmeovog predsedničkog mandata u Švedskoj se desilo nekoliko terorističkih akcija ustaške emigracije, od kojih je najpoznatije ubistvo jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića u Stokholmu 7. aprila 1971. Jedan od zahteva jugoslovenske delegacije koja je stigla u Stokholm dan nakon smrti ambasadora Vladimira Rolovića, je bio da Ulof Palme zabrani rad ustaške emigracije koja je imala više udruženja u Švedskoj.

Palme je odbio. Osim terorističkih napada ustaške emigracije, u Švedskoj su hrvatski nacionalisti više puta organizovali demonstracije protiv Jugoslavije. Najveće demonstracije su oržane u Geteborgu 1971. kao podrška „Hrvatskom proleću“.

U prvom reagovanju posle atentata Lizbet Palme je, prema pisanju medija, uprla prstom upravo pripadnike ustaške emigracije, kako bi se osvetili vladi zbog progona njenih pripadnika posle ubistva Vladimira Rolovića.

Ubistvo je i dalje nerešeno, uprkos svim teorijama i osumnjičenima. Švedska vlada sada je na potezu sa novim dokazima.