0
Američki predsednički izbori već duže podjednako intrigiraju i iritiraju vladajuću Komunističku partiju Kine.
Izbori u SAD, koji se smatraju najvažnijom pokaznom vežbom demokratije na svetu, kineski zvaničnici pomno prate iako je medijsko praćenje izbora pod strogom kontrolom vlasti – podsetnik koliko malo izbora zapravo ima 1,4 milijarde Kineza.
Ovoga puta, američke izbore definisala je pandemija korone, urušena ekonomija i duboka, duboka politička polarizacija i Peking je svestan da se nešto promenilo – zapadna demokratija suočena je sa krizom legitimiteta. Najbogatija i najslobodnija ekonomija, za koju se do skora verovalo da će biti najuspešnija u borbi protiv virusa, neslavno je propala.
Pročitajte i:
Dok je Kina, uprkos probitnom pokušaju da prikrije svoje slabosti, iskoristila sve moči unitarne, kontrolisane države i počeka masovno da testira i izoluje ljude uspešno dovevši pošast pod kontrolu.
Fabrike, prodavnice, restorani, škole i univerziteti su otvoreni, broj putnika u javnom prevozu je jedva nešto ispod proseka i Kina je jedina velika svetska ekonomska sila koja će ove godine zabeležiti rast.
Sve to je urađeno bez javnih debata i bez ikakve mogućnosti da se neko od zvaničnika dovede u pitanje. Da, Peking je itekako svestan da se nešto suštinski promenilo i da su uspeli da svoju slabost pretvore u superiornu prednost.
„Velika strateška dostignuća koja smo postigli u borbi protiv korone pokazala su izvanredne prednosti vođstva Komunističke partije Kine“, rekao je kineski predsednik Si Đinping na ceremoniji odavanja počasti zdravstvenim radnicima, herojima borbe protiv pandemije.
Njegova poruka emitovana na televiziji presecana je sumornim izveštajima o katastrofi u Americi, protestima, nemirima i haosom predizborne ampanje.
Poruka je jasna – nije važno da li će pobediti Donald Tramp ili Džo Bajden, američka politička elita je bolesna, ograničena i nema više prestižno mesto na svetskoj sceni.
Teško da postoji bolja vizuelna metafora kineskog samopouzdanja od oktobarskog sajma automobila u Pekingu. Sajam je prvi veliki sajam u svetu od početka pandemije i potvrda da je zemlja pobedila virus. Uz izuzetak maski, sajam je delovao kao događaj pre korone.
Promoterke u uskim haljinama, blistavi automobili, gužbe. Ali, ako je sajam pokazatelj kineske sposobnosti da se izbori sa pandemijom, takođe je i dokaz nečeg dubljeg i dugovečnijeg – sposobnosti da iskoristi globalnu trgovinu sebi u korist.
Jedan od najskupljih automobila na salonu bio je zeleni, električni SUV po ceni od 80.000 dolara koji pravi Hongki, kineski proizvođač poznat po svojim limuzinama. „Treba da podržimo naše brednove“, rekao je BBC-u jedan od posetilaca.
To je simbolika koja ne bi promakla Ričardu Niksonu, američkom predsedniku koji je radio na približavanju Amerike i Kine.
Tokom istorijske posete Pekingu 1972. godine Nikson se vozio u Hongki limuzini na putevima na kojima nije bilo saobraćaja. Ta vožnja bila je početak putovanja dve zemlje koje i dalje traje.
Gotovo svaki američki predsednik kasnije prihvatio je ideju da saradnja sa Kinom neće značiti samo Kini i multinacionalnim kompanijama koje tamo rade već i Sjedinjenim Državama i ostatku sveta.
To, tvrdili su Amerikanci, neće samo poboljšati globalni prosperitet već će uvesti Kinu u liberalni svetski poredak i možda čak i podstaći neke političke reforme.
Stvarnost je bila drugačija. Kina je radila na tome da zauzme svoje mesto na globalnoj sceni i to pod svojim uslovima. U vreme američkih izbora 2016. godine, to je značilo da je druga po veličini ekonomija na svetu i največi svetski izvoznik.
Istovremeno, Kina je optuživana za najveći krađu industrijskih tajni u istoriji i najveće masovno zatvaranje jedne etničke grupe od Drugog svetskog rata.
Tek je u toj kampanji SAD promenila ploču kada je reč o angažmanu i trgovini sa Kinom.
Kao kandidat, Donald Tramp je američkim radnicima rekao da ih je Kina dugo varala, kradući im poslove i pretvorivši sebe u ekonomsku supersilu. Na krilima te pobede, Tramp je stigao do Bele kuće i od stada ništa više nije bilo isto.
Na vrhuncu predsednikovog „tante za kukuriku“ trgovinskog rata sa Kinom, roba u vrednosti od 362 milijarde dolara bila je podvrgnuta dodatnim taksama i oporezivanju.
Ove godine, njegova administracija dodatno je pritisnula Kinu uvođenjem političkih sankcija zbog kršenja ljudskih prava.
Na sajmu automobila, novinar BBC-a pitao je okupljene oko blistavog, zelenog kineskog automobila ko bi voleli da pobedi na izborima u SAD.
„Možda Bajden“, rekao je jedan od njih. „Mrzim Trampa“.
„Zato što je toliko žestok sa Kinom“, pitao je novinar.
„Zbog toga, ali i zato što mislim da je on jedan ludak“, glasio je odgovor.
Kineski lideri možda i vide da je američkoj demokratiji istekao rok trajanja ali, ako bi morali da izaberu stranu, da li bi im zaista bilo milo da vide leđa Trampu?
To je procena američke obaveštajne službe. Trampove žestoke kritike na račun Pekinga rezultirale su time da rukovodstvo Komunističke partije želi da on izgubi.
Ali profesor Jan Ksuetong, dekan Indstituta međunarodnih odnosa na Tsinghua univezritetu u Pekingu se sa time ne slaže.
„Ako me pitate gde su kineski interesi, rekao bih da su pre kod Trampa nego kod Bajdena“, rekao je on. „Ne zato što će Tramp manje ostetiti kineskim interesima od Bajdena već zato što će Americi naneti više štete od Bajdena“, pojasnio je profesor.
Poznavaoci prilika kažu da je propadanje Amerike, ekonomsko i političko u interesu Kine kao sile u usponu.
Sa tog stanovišta, Tramp je bolja opcija. On ne samo da ne podržava demokratske ideale već ih često odbacuje i potkopava. Njegovi napadi na slobodu medija su „muzika za uši“ kineskih zvaničnika poznatih po gušenju slobode medija u svojoj zemlji.
A, iako je Trampova administracija kritički nastrojena prema Kini i optužuje je za kršenje ljudskih prava, Trampova motivacija je mnogo uže motivisana od ekonomije i trgovine.
Trampov bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da je Tramp jednom prilikom rekao Siju da podržava njegove represivne mere protiv Uigura, što je predsednik kasnije demantovao.
Dok se Tramp smeje izjavama Bajdena da želi bližu ekonomsku saradnju sa Kinom, Peking strahuje da je Bajden taj koji će uraditi mnogo više na promociji demokratskih vrednosti od Trampa.
Bajden je takođe opremljeniji od Trampa da popravi odnose sa američkim saveznicima i izgradi koalicije koje će pritisnuti Kinu zbog tretmana sopstvenog naroda.
Džo Bajden je obećao povratak razgovoru o ljudskim pravima ali će upravo on biti taj koji će popustiti politiku taksi i poreza u korist saradnje na drugim pitanjima poput klimatskim promena, što je nešto što Kina može potencijalno da iskoristi u svou korist.
Kineski vldari sada ne razmišljaju o izbornim ciklusima več o kraju jedne epohe. A povratak Amerike na mesto šampiona univerzalnih vrednosti je ono čega se najviše boje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
