0
Nagorno-Karabah opet dominira vestima. Azerbejdžanski region pod kontrolom Jermena ovih dana je poprište novog sukoba. DW je razgovarao sa stručnjacima iz obe zemlje, a njihovi stavovi pokazuju koliko je rešenje daleko.
Jermenija i Azerbejdžan su od nedelje prvi put na ivici totalnog rata još od primirja iz 1994. godine. U borbama za oblast Nagorno-Karabah koja se zvanično nalazi u Azerbejdžanu, ali je pod kontrolom lokalnih jermenskih pobunjenika, u samo dva dana poginule su desetine ljudi.
Pročitajte još:
Ponovno rasplamsavanje konflikta koji između Jerevana i Bakua tinja već tri decenije postalo je očigledno ovog leta. Puškaranje na zvaničnoj granici je počelo sredinom jula i trajalo desetak dana. Tada je stradalo dvadesetak ljudi, uključujući i civile.
Eskalacija na južnom Kavkazu povezana je sa frustracijom u Bakuu. Ni nakon bezbrojnih mirovnih pregovora, Azerbejdžan nije uspeo da povrati teritoriju koja mu po međunarodnom pravu pripada.
„Naš prioritet je uvek bio da se ovo pitanje reši unutar priznatih granica. Mi 28 godina pokušavamo da to rešimo mirnim putem, ali ne ide“, kaže Farhad Mamedov, azerbejdžanski politikolog i šef konsultantske firme Strategic Consultancy Group. Zbog toga se sada odgovorilo „kontra-napadom“, kaže on.
Karabakh conflict started more than century ago, precisely in 1918 when South Caucasian countries gained independence from Russian Empire. Check following thread about beginning of #Karabakhconflict in 1918-1920. pic.twitter.com/GgWrYdajGI
— Kaha Baindurashvili (@kbaindur) September 28, 2020
Slično na stvar gleda i Lorens Brors, direktor kavkaskog programa britanskog trusta mozgova Četam haus. „Legitimno pitanje je šta je Baku dobio nakon godina mirovnih pregovora? Jermenija je pak na drugoj strani, dok se unedogled otezao mirovni proces, uspela da konsoliduje kontrolu nad Nagorno-Karabahom.“
Boris Navasardjan, politički analitičar iz Jerevana, kaže da Jermenija ima dve opcije: „Maksimalna mobilizacija kako bi se suprotstavilo azerbejdžanskom napadu i protivniku nanelo što je više moguće gubitaka. Ili da se pokuša, zajedno sa međunarodnom zajednicom, da se umiri azerbejdžansko rukovodstvo.“
Jerevan želi da pokaže nevoljenim susedima koliko visoku cenu će morati da plate u vojnim gubicima i ljudskim životima, kaže Lorens Brors. On misli da je današnji jermenski premijer, Nikol Pašinjan „manje uzdržan“ i više spreman na sukob nego prethodnik Serž Sargsjan.
U Azerbejdžanu novo primirje mogu da zamisle samo pod „apsolutno novim uslovima“, i „sa čvrsto zacrtanim planom povlačenja naoružanja sa azerbejdžanskih teritorija, sve striktno prema četiri prethodne rezolucije Ujedinjenih nacija“, objašnjava Farhad Mamedov pozicije Bakua.
I u Jermeniji ne veruju da će biti novog sporazuma. Prekid vatre je „teško zamisliti, jer zahteva visok stepen poverenja između dve strane i posrednika“, kaže Boris Navasardjan. A u ovom trenutku „poverenje između Jerevana i Bakua je na nuli“.
„Jermenija insistira na tome da se poboljša bezbednosna situacija pre nego počnu pregovori, dok Azerbejdžan u rukama nema nikakvo drugo oruđe osim destabilizacije“, komentariše Lorens Bror. Bila bi drskost, dodaje, da se samo jedna strana optuži za konflikt s obzirom da su obe zemlje uložile veoma mnogo u defanzivno i ofanzivno naoružanje.
Brors navodi da ne postoje bitni međunarodni napori da se postigne trajni mir. Sukobljene strane radije traže „geopolitičke patrone“ nego diplomatski put. Pravoslavnu Jermeniju traidcionalno podržava Rusija, dok se Turska zauzima za Azerbejdžan. „Empatije i solidarnosti sa Azerbejdžanom je uvek bilo, ali sada oni prerastaju u aktivinije forme podrške, uključujući i vojnu“, dodaje Brors.
Šta će biti dalje? Ovaj stručnjak za Kavkaz ne isključuje mogućnost da izbije pravi rat uz uplitanje drugih država. Ali isto tako je vrlo moguće, kaže Brors, da će za par dana sve utihnuti i da će obe vlasti domaćim javnostima pokušati da prodaju priču kako su dobile bitku.
