1
Kažu da bolest ne zna za godine ili pol, ali očigledno poznaje kategorije poput rase i prihoda. Makar novi koronavirus koji najteže pogađa one koji su inače najranjiviji. Jednačina je prosta - što ste siromašniji i lošijeg zdravlja inače, veća je verovatnoća da vas koronavirus ubije. Zvuči brutalno, ali postoje podaci da to i dokažu.
USA Today kao plastičan primer navodi slučaj Šalonde Rolins iz Misisipija. Kada se razbolela u martu, lekar joj je dijagnostikovao grip. Do 7. aprila, tri dana kasnije pošto je konačno utvrđeno da je ipak zaražena Covidom-19, osećala se dovoljno loše da je hitna pomoć prebaci u bolnicu u Džeksonu. Sat vremena kasnije je preminula.
Šalondra Rolins je bila majka dvoje dece. Kao i njena majka, imala je dijabetes. Bila je crna i radila slabo plaćen posao. I živela je u Misisipiju čije je stanovništvo maltene najnezdravije u Americi.
Šalondra Rolins je, takođe, jedna od 193 stanovnika Misisipija koji su preminuli od Covida-19 i jedna od 4.800 kojima je povrđena bolest, prema podacima ove savezne države.
Lekari znaju da su pacijenti sa hroničnim bolestima – čak 40 odsto Amerikanaca boluje od dijabetesa, hipertenzije, astme i drugih hroničnih bolesti – ranjiviji pred novim koronavirusom; isto važi i za one koji jednostavno nemaju pristup intenzivnoj nezi ili respiratorima. Ipak, neki stručnjaci za javno zdravlje ističu da su socioekonomski uslovi – koje vlade, zakonodavci i javnost često zanemaruju – još moćniji indikatori toga ko će preživeti pandemiju. Mešavina rasnih, finansijskih i geografskih faktora može da bude smrtonosna.
„Epidemije se uglavnom ponašaju kao navođene rakete koje pogađaju siromašne i one sa hroničnim zdravstvenim problemima“, rekao je za USA Today dr Tomas Friden, nekadašnji direktor američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.
Zvaničnici u oblasti javnog zdravlja znaju koje će zajednice najverovatnije pretrpeti najteže posledice i gubitke u toku epidemije ili neke druge katastrofe. Još 2011. godine je kreiran Indeks socijalne ranjivosti koji uzima u obzir faktore poput siromaštva, stambenog prostora i pristupa prevoznim sredstvima kako bi predvideo sposobnost određenih grupa da se pripreme za nepogode i od njih oporave.
Ipak, Misisipi je uspeo da ignoriše sve crvene signale koji su ukazivali da će pandemija razoriti zajednice u kojima su ljudi inače bolesniji i umiru mlađi nego u dobrostojećim oblastima, istakao je dr Otis Broli, profesor sa Univerziteta Džons Hopkins.
„Ovo je neuspeh američkog društva da se pobrine za Amerikance kojima je pomoć najpotrebnija“, rekao je dr Broli. Iako ranjivih oblasti ima u čitavoj zemlji, jug je po pravilu ugroženiji, naročito pojas koji se proteže od Severne Karoline do meksičke granice. I neke od najranjivijih zajednica žive upravo u Misisipiju koji ima najvišu stopu siromaštva u Americi.
Prvi potvrđeni slučajevi u SAD zabeleženi su u gradskim oblastima, a Hispano i Afroamerikanci čine neproporcinalno veliki broj preminulih u Njujorku. Epidemija je u međuvremenu uhvatila zamah i u ruralnim zajednicama, a u nekima od njih – poput Nju Orleansa, recimo – stopa zaraženosti je veća od 1 odsto ukupnog broja stanovnika.
Da li će pacijent zaražen Covidom-19 živeti ili ne više zavisi od toga kakvog je zdravlja generalno nego od toga ima li pristup intenzivnoj nezi i respiratoru, a neke bolnice prijavljuju da svega 20 odsto pacijenata na respiratorima zapravo preživi.
Veliki broj stručnjaka za javno zdravlje strahuje da bi Covid-19 mogao da krene putem koji su utabali HIV i AIDS – počeli su kao bolesti u velikim gradovima na obali, Njujorku, Los Anđelesu i San Francisku, a onda se brzo uvukli u crne zajednice i one na jugu. Jug se i danas smatra epicentrom HIV/AIDS epidemije u Americi.
Kao i HIV i AIDS, i prvi slučajevi novog koronavirusa su zabeleženi među bogatima koji putuju u Evropu i u druge delove sveta, a kada je Covid-19 konačno uhvatio zamah u Americi, disproporcionalno više pogađa maniinske grupe. Takođe, kao HIV.
Misisipi je naročito ugrožen delom i zbog nasleđa segregacije. Jedan od pet stanovnika ove savezne države živi u siromaštvu, a ona je, pritom, i srce tzv. „Stroke Belt“-a, pojasa od 11 južnjačkih država u kojima je stopa smrti od srčanog udara usled gojaznosti, hipertenzije i pušačkih navika izrazito visoka.
Pročitaj i:
Afroamerikanci čine 38 odsto stanovništva – ali više od 50 odsto zaraženih Covidom-19. Oni čine i dve trećine preminulih od virusa, prema zvaničnim podacima.
Oni sa niskim prihodima i pripadnici manjinskih grupa češće se bave poslovima koji podrazumevaju povišenu izloženost virusu – rade u fabrikama, prodavnicama ili za javni prevoz. Manje su šanse da im je dostupno plaćeno odsustvo i veće da žive u kućama sa mnogo drugih članova porodice. Takođe imaju oskudniji pristup zdravstvenoj nezi, naročito rutinskoj prevenciji.
Manjinske grupe su napogođenije nasleđem segregacije koje je čitave generacije zarobilo u silaznoj ekonomskoj spirali. To što Afroamerikanci imaju veće šanse da umru od srčanih bolesti nije slučajnost, već svež i veoma živopisan primer starog problema.
Istraživanja pokazuju da se stres, ekonomski nepovoljni uslovi i ekonomska deprivacija prenose sa jedne generacije na drugu, a neki ističu i da je socijalno distanciranje privilegija bogatih. Ako morate na posao, a da biste do posla stigli morate u javni prevoz, teško da ćete moći da održite socijalnu distancu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
