0
Jasmina Hušidić ne zamara se sitnicama. Koči, iskače iz automobila, kratko se pozdravlja i nestaje u supermarketu. Razumljivo, ta stanovnica Velike Kladuše ovog sivog i kišovitog februarskog dana nema vremena za gubljenje.
Pročitajte još:
Pre nego što se tu, na severu Bosne i Hercegovine, spusti mrkli mrak, Jasmina želi da migrantima i izbeglicama koji žive po napuštenim objektima ili šumama oko njenog rodnog grada podeli pirinač, ulje, nešto mesa, ali i cipele i tople jakne. Ona to radi više od godinu dana. Svaki dan. I noć. Nakon što završi posao u jednoj bosanskoj državnoj službi.
Otkako su države poput Mađarske postavile ograde na granicama, mnoge izbeglice i migranti pokušali su da uđu u Evropsku uniju preko Bosne. Iako retko ko namerava tu da ostane, Jasmina Hušidić pokušava da im pruži osećaj da su dobrodošli, kaže nam dok u plastične kese pakuje zimske čizme i farmerke.
„Moje dve ćerke studiraju, jedna u Austriji, druga u Nemačkoj. Ako one imaju šansu za bolji život, zašto da šansu ne dobiju i drugi ljudi,“ pita Jasmina.
Prva stanica: fabrička ruina zvana „Kamin“
Prva stanica Jasmine Hušidić te večeri je razrušena fabrika koju zovu „Kamin“, jer se jedan od njenih tornjeva, vidljiv odasvud, vinuo u nebo. „Možete li, molim vas, da mi pomognete“, doziva mladića. I već dok joj prilazi gura mu u ruke nekoliko prepunih kesa.
Zajedno koračaju putem koji predstavlja mešavinu blata i praznih, izgaženih plastičnih flaša. Nekoliko muškaraca iz Alžira podiglo je šatore na prvom spratu uništene fabrike. Jedan od njih na mobilnom telefonu pokazuje Jasmini Hušidić fotografiju svoje ćerkice. Zove se Darija.
„Baš je slatka“, kaže 49-godišnja Jasmina. Ona se tu zadržava nekoliko minuta ćaskajući sa migrantima, a onda mora dalje.
„Ponekad to čoveka jako opterećuje“, kaže Jasmina dok ide prema automobilu. Kaže i da se često oseća loše jer ne može više da im pomogne. Upravo radi na tome da sa drugim Bosancima osnuje sopstvenu humanitarnu organizaciju. Do sada je radila u austrijskoj nevladinoj organizaciji preko koje je takođe dobijala donacije odeće, obuće i novca iz Nemačke i Austrije.
Jasmina Hušidić i njeni volonteri nadaju se da će uskoro dobiti neophodnu potvrdu o registraciji, jer bez dozvole pomoći koju pruža je ilegalna. Jasmina kaže da do sada nije imala problema, možda i zato što njen brat radi u policiji. Međutim, drugi imaju drugačija iskustva: „Mi radimo neupadljivo, nikoga ne izazivamo. To je u ovoj situaciji najbolje.“
Mnogo se loših stvari dogodilo
Kada kaže „u ovoj situaciji“ Jasmina Hušidić misli na to da nisu svi stanovnici dočekali hiljade migranata i izbeglica raširenih ruku: „Stidim se nekih stvari, koje su ljudi ovdje uradili. Dogodilo se puno lošeg.“
Jedna druga žena, koja pomaže migrantima, ispričala nam je da ju je neko prijavio. Sve dok ne zna na šta će to izaći, radije bi da ostane anonimna.
Predstavnici humanitarnih organizacija iz drugih evropskih zemalja potvrđuju da su bosanske vlasti, pojačavajući pritisak, otežale pružanje pomoći mimo službenog smeštaja za izbeglice. Ni oni ne žele da o tome otvoreno govore, jer su njihove organizacije trenutno u procesu registracije.
U Bihaću, sat vremena južno od Jasmininog rodnog grada Velike Kladuše, ministar policije Unsko-sanskog kantona Nermin Kljajić izjavljuje da svako ko na području kantona boravi u skladu sa zakonom, nema čega da se boji.
Ali, kaže: „Ako otkrijemo da strani državljani rade bez dozvole, biće deportirani.“ Grupe iz inostranstva koje pomažu migrantima kritikuju proces dodeljivanja dozvola i opisuju koliko im je teško i zamorno da dobiju zvaničnu potvrdu o registriraciji.“
Jasmina Hušidić u međuvremenu je stigla na svoju poslednju stanicu te večeri: kamp u šumi koji su migranti sami podigli i u kojem živi nekoliko muškaraca iz Bangladeša. Neki su se skupili oko vatre. Čak i kad stigne proleće, tu je noću ledeno hladno. Bosanske vlasti ne vole da vide kampove poput ovog.
S tačke gledišta ministra policije Nermina Kljajića, takvi kampovi ugrožavaju bezbednost građana.
„Moramo da obezbedimo da se hrana distribuira samo onim migrantima koji se nalaze u zvaničnom smeštaju“, naglašava on.
Ali Jasmina Hušidić kaže da ne želi da ljudi poput ovih u šumi ostanu bez ikakve pomoći i budu upućeni sami na sebe. Jahanjir Alom Sumon, 22-godišnji migrant iz Bangladeša, objašnjava da im je tu koliko-toliko dobro i to samo zahvaljujući dobrovoljnim pomagačima poput Jasmine Hušidić.
„Neki nam donesu hranu, neki odeću, neki cipele“, kažu oni. Ali svi ti migranti žele samo jedno: da što pre stignu u EU. Prvo u Hrvatsku, pa u Italiju, pa možda u Francusku ili Nemačku. Jasmina Hušidić se nada i iskreno želi da se tim ljudima ostvari njihov san o boljem životu i boljem sutra. Ali dok su tu, ona želi i dalje da im pomaže. Svakog dana. I noći.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
