0
"Psi, ne dao vam bog da podignete te j****e glave", tim rečima je maskirani policajac ostavio dvadesetak uhapšenih da kleče na podu kamiona, lica prislonjenih uz sedišta, dok ih prevoze do nepoznatog odredišta. Novinar Bazfida ispričao je kako je izgledalo provesti nekoliko dana u jednom od beloruskih zatvora usred haosa koji bukti Minskom posle sporne pobede Aleksandra Lukašenka na izborima i nasilja kojim se on brani od demonstranata.
„Vrući avgustovski avgust bio je otežan znojem i strahom. Pitao sam se hoću li ikada videti ponovo moje roditelje“, piše novinar Bazfida, Den Pelešuk.
Poslednjih dana isplivala su brojna svedočenja o mučenju koje su pretrpeli novinari, aktivisti i demonstranti u Minsku, dok se situacija na ulicama samo dalje rasplamsava iz dana u dan. Prema prethodno objavljenim svedočenjima, demonstrante su tukli, skidali gole i pretili im silovanjem, a internetom su kružile i fotografije na kojima se vide posledice prebijanja.
Pelešuk ističe da mu je posle dva dana u beloruskom pritvoru jasno kako je tamošnji režim držao Beloruse pokorene i u lancima već više od dve decenije – upravo nasiljem.
Lukašenkov brutalni bezbednosni aparat besprekorno radi od 1994. godine kada je prvi put došao na vlast – nasumična hapšenja, svirepa prebijanja, psihološka tortura.
Pročitaj i:
Novinaru Bazfida nije odobrena akreditacija, ali je svejedno otputovao u Belorusiju da otuda izveštava. Iako se držao po strani i ponašao praktično kao turista, svejedno je u prvim danima protesta koji su zahvatili Minsk posle Lukašenkove sporne pobede na izborima uhapšen. A onda je usledio „košmar“.
U kamion je zgurano njih petoro ili šestoro, piše Pelešuk, a onda su prvo odvezeni u policijsku stanicu gde su poređani uza zid zgrade, lica oslonjenih na fasadu i raširenih nogu, ruku iza leđa. Morali su da kažu svoja imena i datume rođenja, a ako neko nije stajao kako treba, dobijao je pesnicu u rebra ili udarac u kolena.
Onda su ugurani unutra, oduzeto im je sve što su nosili sa sobom i ponovo ih pretresli. Jedan od momaka je imao beiber sprej i odmah je dobio batine. Oborili su ga na zemlju i krvnički šutirali i tukli uz povike: „Šta ti je ovo jebeno trebalo?“
U narednih nekoliko sati su stizali novi uhapšeni, a onda im je svima naređeno da sede uspravno na uskoj drvenoj dasci prikovanoj za zid, oborenih glava i s rukama na kolenima.
Pelešuk je možda, kako sam ističe, bio donekle pošteđen jer je odmah stavio do znanja da je američki državljanin, pa nije pretučen kao ostali, a u toku noći su svi tako krvavi i sve hramljući odlazili da popune papire o hapšenju. Svima je pisalo da su privedeni zbog učestvovanja u neprijavljenom skupu.
Policajci su morali da se u međuvremenu vrate na ulice, pa su zatvorenike čuvali obični čuvari, a kada su se terenci vratili u stanicu, „vidno zagrejani i puni mržnje posle cele noći uličnih tuča – u Lukašenkovoj policijskoj državi, oni su vrh koplja – žudeći za još nasilja i kao da su im mozgovi isprani da i najmanje neslaganje tumače kao izdaju.“
Pročitaj i:
Njihova jedina svrha je, ističe Pelešuk, da uteraju strah u kosti beloruskih građana.
Policajci su uhapšene potom podigli, a onda im naredili da kleknu s rukama na leđima i da glave prislone na pod.
„Obigravali su oko nas uz tiradu pretnji i psovki, kao predatori koji njuše plen“, piše Pelešuk. A onda su ponovo tukli one koji nisu glave naslonili na pod „kako treba“.
Pelešuk piše da su ih narednog jutra podelili u dve grupe i je onda shvatio da ga šalju negde drugde, bez pasoša, da niko ne zna gde je i da možda više niko nikad neće moći da ga nađe.
Ponovo u kamion, ponovo na kolenima, ponovo s licima prislonjenim uz sedišta, bez ideje gde ih vode.
Jedan od uhapešnih je usput dobio i panični napad, a posle sat i po stigli su u zatvor u okolini Minska.
„Dobrodošli na najgore mesto na planeti“, rekao im je jedan policajac. „Ovde ćete se naučiti pameti.“
Odvedeni su u ćeliju sa deset kreveta u kojoj je već bilo ljudi i kada su ušli, piše Pelešuk, tada je svima bilo jasno da se nešto promenilo. Aplaudirali su novopridošlim „političkim zatvorenicima“ i iako su sedeli tu smrskanih lica i u odeći na kojoj se krv odavno skorila, otvorenih kolena koje cvrče od infekcija, skoro da se niko osim onih najmlađih osamnaestogodišnjaka nije plašio.
Pelešuk je na kraju pušten i u beloruskim zatvorima se i dalje drži desetine protivnika represivnog režima, ali da, nešto se promenilo. Belorusi su u Minsku održali najveće demonstracije u istoriji ove zemlje, ne može im ništa ni Lukašenkova okrutna policija, ma koliko ih tukla.
Naposletku, kako je Pelešuku u zatvoru rekao Vasja, sredovečni vlasnik automehaničarke radnje, „posle ovoga, čega još treba da se plašimo?“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
