0
Britanski novinar Ričard Fišer prijavio se kao volonter za kliničko ispitivanje oksfordske vakcine za koronavirus i na bazi svog iskustva napisao je reportažu. On je naime do detalja za BBC opisao kako izgleda biti dobrovoljac u kliničkim ispitivanjima za novu vakcinu za Kovid-19, koju je izradio Oksfordski univerzitet, a do sada je pokazala najbolje rezultate i svet od nje mnogo očekuje.
„Sedim na bolničkoj recepciji, a dah mi magli naočare. Pre samo nekoliko minuta, trčao sam vlažnim ulicama, kasneći na zakazani termin. Dok lekari i sestre prolaze na putu za svoj posao, svestan sam da ne izgledam naročito dobro. Poslednji put kad sam bio u bolnici Sent Džordž u Tutingu, u južnom Londonu, bilo je to kada mi se rodila ćerka. Kroz masku za lice osećam miris varikine kojom peru podove, a sedište do mene je prelepljeno, upozoravajući da niko ne sme da sedne pored“, počinje Ričard svoju ispovest u reportaži koju je napisao za BBC.
I nastavlja:
„Dva člana bolničkog osoblja u zaštitnoj odeći i maskama mi prilaze, jedan od njih držeći natpis na kom piše „proba vakcine“, kao taksista koji čeka pridošlice na aerodromskom gejtu. Natpis je za mene. Sledim ih sporo, dva metra iza njih, dok njih dvoje razmenjuju tračeve sa odeljenja. U Sent Džordž sam došao na prvobitni pregled kao dobrovoljac za probu Oksfordskog univerziteta za testiranje vakcine ChAdOx1 nCoV-19.“
Narednih nedelja saznaću kako izgleda biti učesnik u jednom od najizglednijih pokušaja sveta da se izbori sa pandemijom koronavirusa. Od svih ispitivanja vakcina, koja se vode širom sveta, oksfordska se pokazala najbolje.
Nekoliko nedelja kasnije, 20. jula, istraživači će objaviti prvobitne rezultate koji obećavaju, a zasnovani su na prvih 1.077 ljudi koji su je primili, sugerišući da je vakcina istovremeno bezbedna i dovodi do imune reakcije.
It's been great to return to the BBC after a year away. And doubly great to start a new role as a senior journalist. Here's my first piece for @BBC_Future, about my experience as a volunteer in the #COVID19 Oxford vaccine trial https://t.co/ZuUxRpOGcb
— Richard Fisher (@rifish) July 22, 2020
„Mora još mnogo toga da se uradi… ali ovi rani rezultati obećavaju“, rekla je u saopštenju Sara Gilbert sa Univerziteta u Oksfordu.
Sledeći korak je proširivanje proba sa većom dozom na više hiljada ljudi, dobrovoljaca na različitim lokacijama u Velikoj Britaniji, baš kao i u Brazilu i Južnoj Africi.
Ja sam se prijavio u ovu fazu kliničkih ispitivanja, čiji je cilj testiranje efikasnosti mnogo širih razmera.
Moje putovanje započelo je jedne kasne večeri krajem maja, kad sam naleteo na tvit filozofa sa Oksfordskog univerziteta o studiji vakcine za koju sam znao da se kreće ubrzanim tempom.
On se prijavio da učestvuje kao dobrovoljac. I tako, dok je moja supruga spavala pored mene, ja sam ispunio formular na internet stranici grupe i potpuno zaboravio na to.
Nekoliko nedelja kasnije, nalazim se na neurološkom odeljenju preuređenom za oksfordsko ispitivanje vakcine.
Gledam kako jedan od vodećih naučnika, Metju Snejp, na velikom projektorskom platnu, objašnjava šta možete da očekujete kao dobrovoljac tokom njihovog ispitivanja.
Objašnjava šta smemo, a šta ne smemo da radimo, kako funkcioniše nauka koja stoji iza ove vakcine i na kakve nuspojave posebno da obratimo pažnju.
„Biće nas 10.000“, objašnjava Snejp, „i nasumično ćete biti raspoređeni u dve grupe.“
Jedna grupa će primiti vakcinu koja neće pružiti nikakvu zaštitu od koronavirusa, a druga grupa će primiti test vakcinu – ChAdOx1 nCoV-19.
Vakcina je zasnovana na oslabljenoj verziji virusa prehlade od kog se obično zaraze šimpanze. To je tehnika koju je grupa već razvijala pre pandemije, kako bi se izborila sa Bliskoistočnim respiratornim sindromom (Mers) i Ebolom.
I zbog toga su uspeli tako brzo da reaguju na Kovid-19.
Prvih meseci 2020. godine, dok je svet teturao ka surovom saznanju da ova pandemija neće nestati tek tako sama od sebe, Oksfordska grupa trudila se da preusmeri rad na aktuelnu krizu. Snejp objašnjava na videu koji gledam šta su oni to uradili.
Prvo su uzeli virus prehlade kod šimpanzi i genetski ga izmenili tako da je nemoguće da ga dobiju ljudi. Potom su dodali gene koji prave protein iz virusa Kovid-19, po imenu glikoproteinski šiljak.
Ukoliko telo nauči da prepozna i razvije imunu reakciju na taj glikoproteinski šiljak, oni se nadaju da će to pomoći da spreči virus Kovida-19 da uđe u ljudske ćelije.
„Pola dobrovoljaca dobiće ovu vakcinu“, objašnjava Snejp.
„Druga grupa će dobiti postojeću licenciranu vakcinu po imenu MenACWY (ili Nimenriks ili Menveo), koja se koristi za zaštitu od uzročnika meningitisa ili sepse.“
Ova vakcina je „kontrolna“ radi poređenja i odabrana je umesto neaktivnog placeba da bi kontrolna grupa iskusila pojave (i nuspojave) prave vakcine, što bi ih sprečilo da shvate u kojoj su grupi.
Od 2015. godine, MenACWY se rutinski daje tinejdžerima u Velikoj Britaniji, baš kao i putna vakcina za visokorizične delove sveta, kao što su podsaharska Afrika. Saudijska Arabija traži dokaz o vakcinaciji MenACWY za učesnike u godišnjem hadžiluku.
Posle videa, detaljno me ispituju u vezi sa mojim zdravstvenim istorijatom i da li sam imao bilo kakve simptome koronavirusa. Uzimaju mi uzorak krvi za analizu i moram da dam pristanak na razne procedure studije: pristajem na fotografisanja oblasti ubrizgavanja.
Jedna stavka mi posebno privlači pažnju:
„Pristajem da se sakupljeni uzorci smatraju poklonom Oksfordskom univerzitetu.“ Ne mogu da se ne nasmejem znajući da će neki učesnici, u drugoj grupi tokom iste probe, morati da daju uzorke stolice.
Vraćam se kući, osećajući se informisanije, ali i blago uznemirenije nego pre.
Kao i u svakom kliničkom ispitivanju, neophodno je da učesnici budu savršeno svesni potencijalnih nuspojava, od blagih do retkih i teških. Iako znam da su rizici mali, ne mogu da poreknem da je donekle zastrašujuće čuti sve to odjednom.
Tokom pregleda, dobrovoljci su čak morali da budu upoznati sa „teoretskom zabrinutošću“ da vakcina može da pogorša efekte samog koronavirusa.
Neke studije na životinjama koje su primile eksperimentalne vakcine da bi se zaštitile od Sarsa (srodnog virusa) doživele su pogoršanu upalu pluća kad su bile zaražene Sarsom. U jednom izveštaju pronađena je slična upala pluća kod vakcinisanih miševa zaraženih Mersom.
Međutim, taj efekat, hvala bogu, nije zabeležen u životinjskim studijama za Oksfordsku vakcinu protiv Kovida-19. Najviše od svega, umirio sam se kad sam čuo da je hiljade ljudi već primilo Oksfordsku vakcinu bez teških nuspojava – što je potvrđeno i u studiji grupe objavljenoj u medicinskom časopisu Lanset 20. jula.
I da budem apsolutno nedvosmislen, nijedna od tih mogućih reakcija ne može da posluži kao argument za neosnovane tvrdnje antivakcinaša.
Ponovo prolazimo kroz moj zdravstveni istorijat, uzimaju mi još krvi, ali Galica, istraživačica vakcina regrutovana u probni tim sa pedijatrije, nema pojma da li mogu da učestvujem sve dok ne ode do apoteke.
Intrigira me kad čujem da je u ovom trenutku ona jednako u neznanju kao i ja povodom toga šta će se dalje dešavati.
Da bi se osigurali da su rezultati probe do kraja ubedljivi, ni učesnici, ni lekari koji ubrizgavaju vakcinu ne znaju da li je u špricu eksperimentalna ili kontrolna vakcina za meningitis/sepsu.
Dok je odsutna, ostajem sam sa svojim mislima. U Engleskoj, gde živim, to je jedan dan pre nego što će mnoge mere izolacije biti popuštene i mnoge firme će moći ponovo da počnu da rade, od pabova do frizera.
Smernica socijalnog distanciranja za Englesku takođe se menja sa dva metra na najmanje metar. Ove promene koje nam se spremaju izazivaju istovremeno uzbuđenje i nervozno iščekivanje.
Moje misli lutaju do prijatelja i članova porodice u drugim delovima sveta, od kojih svaki doživljava pandemiju u različitom stadijumu, neki slave u zemlji u kojoj više nema virusa, dok se drugi nalaze na uzlaznoj krivi ka sumornom broju žrtava.
Veći deo prošle godine živeo sam u Masačusetsu. Na dan mog zakazanog termina, novinske vesti bile su mračne za ljude koje poznajem u SAD. Ova zemlja je iskusila više od 40.000 slučajeva dnevno, četiri različita dana u nedelji i nalazi se na putanji sa lošim ishodištem.
Takođe, tokom vožnje do bolnice, čuo sam najnovije cifre za Brazil, jedan prijatelj i njegova žena nedavno su se vratili tamo, tog dana zemlja se bližila broju od 1,5 miliona zaraženih.
Široko raširena zaraza u Brazilu deo je razloga zašto se Oksfordska proba vakcine sada proširuje na testiranja dobrovoljaca u Riju De Žaneiru, Sao Paulu i jednoj lokaciji na severu Brazila. Isto će uraditi u Južnoj Africi.
Tužna istina je da je manje verovatno da će dobrovoljac poput mene u Velikoj Britaniji saopštiti naučnicima da se njegova vakcina pokazuje efikasnom, zato što je, za sada makar, manje verovatno da ću se ja zaraziti nego neko kroz čiju se zajednicu trenutno širi pandemija.
Za opšte dobro, neki od 10.000 dobrovoljaca u mojoj fazi probe moraće da se susretnu s ovim ubicom.
Kad se Galica vrati, ona drži bočicu. Ne mogu da joj vidim lice iza maske, ali oči joj se smeše.
Nakon više nedelja čekanja, nakon oštrog uboda u ruku i nekoliko sekundi ubrizgavanja, vakcina ulazi u moj krvotok.
Odnos je 50:50 koja je vakcina u pitanju. Neću znati sve dok ispitivanje ne bude završeno.
Sledeći stadijum je na duge staze. Učesnici su podeljeni u grupe, svaku sa drugim zakazanim terminom prijavljivanja simptoma, testiranja i davanja uzoraka krvi.
Za mene je sledeći korak za sedam dana posle primanja vakcine i ne radujem mu se posebno. Moram 10 sekundi da prebrišem krajnike štapićem sa vatom, ali da pazim da usput ne dodirnem zube ili jezik, potom da nabijem isti štapić u nos koliko god daleko mogu.
Pročitao sam negde da ako se bris nosa uradi kako treba, osećaj je kao da ste „zagolicali mozak“. Nije strašno, ali nije baš ni prijatno.
Potom stavljam bris u zatvorenu vreću i zapečaćnu bezbednosnu kutiju na kojoj piše:
„Biološka supstanca kategorije B“ i ostavljam je u specijalnom Prioritetnom poštanskom sandučetu koje je Rojal mejl uveo širom Velike Britanije, spremne za kućna testiranja.
Nekoliko dana kasnije, dobijam poruku na telefonu u kojoj se kaže da je joj moj test na koronavirus ispao negativan.
Pročitajte još:
Kad uzimam bris, takođe ispunjavam formular koji me ispituje o mom ponašanju protekle nedelje.
„Jesam li putovao javnim prevozom?“, „Sa koliko ljudi van mog domaćinstva sam proveo više od pet sati?“
Ponavljaću ovu ritnu jednom nedeljno najmanje četiri meseca i vraćati se u bolnicu na redovno vađenje krvi tokom čitave naredne godine. Upravo ovaj neophodni, ali dugotrajni proces neki ljudi, od kojih su mnogi političari, ne mogu da razumeju u vezi sa ispitivanjem vakcine protiv koronavirusa.
Iako je oksfordsko ispitivanje vakcine već pokazalo rezultate koji obećavaju bezbednost i intrigantnu mogućnost imune reakcije, to je bilo samo 1.000 ljudi. Da bi vakcina mogla slobodno da se daje milionima (ili čitavom svetu), morate da imate stepen sigurnosti koji može da dođe samo sa strpljenjem i još podataka.
Zdravstveni zvaničnici se još živo sećaju vremena kad je davanje vakcina polazilo po zlu. Strah od epidemije svinjskog gripe je 1976. godine nagnao američku vladu da ubrza izradu vakcine i vakciniše desetine miliona Amerikanaca. Pandemija od koje se strahovalo nikad se nije desila, ali, prema nekim procenama, oko 30 ljudi je umrlo od agresivne reakcije na vakcinu.
Takve greške mogle su da naruše poverenje javnosti u zdravstvene savete i da potpire antivakcinaške strahove, što je poslednja stvar koja vam treba tokom pandemije. Odluke koje čekaju tela za medicinska odobrenja širom sveta nose veliku odgovornost.
Kao što je ser Džon Bek, profesor medicine sa Oksfordskog univerziteta, rekao za BBC Tudej 21. jula: „Mi nemamo luksuz čekanja na konačne dokaze koje bismo inače imali na osnovu jedne kliničke probe. Najteži zadatak od svih je regulatorov, koji mora da donese odluku da li je bezbedno i efikasno pustiti vakcinaciju u masovnu upotrebu. Ne bih želeo taj posao“, rekao je on.
„To je veoma teška odluka. Ako kažu da može, odjednom će nastati red od tri i po milijardi ljudi koji žele vakcinu.“
Druga realnost je da isprva odobrene vakcine možda neće biti „sterilišuća“ panacea kakvu mnogi zamišljaju, koja će u potpunosti sprečiti bolest.
Drugim rečima, ona možda neće u potpunosti iskoreniti virus, već će umesto toga samo ublažiti njegovo dejstvo.
Ljudi će i dalje moći da nose virus u sebi, čak i ako ne osećaju simptome, na primer šireći ga na nevakcinisane oko sebe. Ta zaštita će i dalje imati ogromnu vrednost, ali šta god da se desi, moramo da budemo spremni na duže staze. Virus će možda zauvek ostati sa nama.
Što se mene tiče, znajući da postoji 50 odsto šansi da sam primio dozu vakcine koja obećava pruža mi neku malu utehu, ali svakako neće promeniti moje ponašanje ili moje izbore.
Niti bi trebalo, istraživači su bili nedvosmisleno jasni povodom toga. Sve dok ne budemo zasigurno znali da imamo vakcinu koja funkcioniše, koja štiti moju ženu, ćerku, prijatelje, rodbinu i neznance pored kojih prolazim na ulici, i dalje ću se držati smernica socijalnog distanciranja.
Najviše od svega, drago mi je što imam priliku da odigram veoma malu ulogu, zajedno sa još 10.000 drugih ljudi, u probi koju pažljivo posmatra čitav svet.
Brzina kojom je Oksfordska grupa reagovala na krizu i mukotrpan rad i organizacija ljudi koji su usledili odistinski su impresivni.
Pre pandemije, mnogi od ovih doktora i istraživača radili su u relativno opskurnim ćoškovima rada na vakcini ili pedijatrije, obavljajući svoj posao iz naučničke radoznalosti ili pojedinačnog osećaja doprinosa.
Nikad nisu očekivali da će na plećima nositi nade i očekivanja milijardi ljudi. Proba oksfordske vakcine možda neće na kraju biti uspešna kao što se svi nadaju. Možda neće dostići prag bezbednosti i efikasnosti koji će nas izvući iz ovih teških vremena. Ipak, tako funkcioniše nauka, uvek na duge staze, kolektivnim naporima i sa mnogo pogrešnih skretanja, a u ovom trenutku nikad nisam bio srećniji što je imamo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
