0
Godina 2022. bila je puna izazova i dramatičnih događaja. Rat u Ukrajini je definitivno obeležio prethodnih 10 meseci i čini se da će biti glavno dešavanje i u sledećoj godini. Pored toga, čini se da je godina za nama predstavljala svojevrsni okršaj između demokratije i autoritarnih režima, a mnogi stručnjaci tvrde da je demokratija "pokazala zube" i da se je dokazala da je spremna žestoko da se bori. Ova godina je ispostaviće se, bila ekstremno loša za momke koji su podjednako "loši".
U noći 23. februara, uoči ruske invazije na Ukrajinu, novinar Vox-a Zek Beaučamp, prisustvovao je čitalačkoj grupi sa brojnim istaknutim vašingtonskim spoljnopolitičkim stručnjacima i novinarima. On u svom tekstu donosi uvid u trenutak kada je počeo rat u Ukrajini, ali i događaje koji su usledili.
„Sastali smo se da razgovaramo o radu Karla Šmita, međuratnog nemačkog političkog teoretičara koji je verovao — između ostalog — da je politika, u osnovi, nasilje. Osnovna politička razlika, po Šmitovom mišljenju, je između „prijatelja i neprijatelja“; osnovni politički čin je ubijanje neprijatelja. Miran demokratski svet je, u njegovom umu, fantazija; na kraju, politika bi se uvek vraćala na brutalnost. Dok smo završavali, ruski predsednik Vladimir Putin pojavio se na televiziji kako bi najavio „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini. Raspoloženje u sobi bilo je mračno, puno slutnje; jedna od najvećih i najstrašnijih vojnih sila na svetu pojavila se na ivici da proguta manjeg i slabijeg suseda. Svet za koji su neki od nas verovali da je vođen pravilima i demokratska politika se osećala kao da ustupa mesto šmitovskom varvarstvu“, naveo je on.
U to vreme, činilo se da će rat u Ukrajini biti prva od nekoliko katastrofa za demokratski svet 2022. U Brazilu, očekivalo se da će predsednički izbori dovesti do demokratske krize. Činilo se da će američki međuizbori gotovo sigurno uzdignuti pristalice Trampovih izbornih laži na ključne pozicije u administraciji, povećavajući verovatnoću novog sloma. Sve se to dogodilo usred decenijskog pada velikog broja demokratskih vlada širom sveta, globalne transformacije koja je kao da je najavila novi svetski poredak sa Kinom kao svojom vodećom silom.
When we look at the year’s events in the world’s largest and most influential countries, the story is on balance a positive one.
— Vox (@voxdotcom) December 26, 2022
Read more on how 2022 was a decent year for democracy. https://t.co/OdpcRfxqve
Ali kako se godina bliži kraju, ispostavilo se da je priča sasvim drugačija. Umesto da pokažu slabost, demokratski sistemi su pokazali otpornost. Umesto da pokažu snagu, autoritarni sistemi su pokazali ranjivost. Bila je to, sve u svemu, iznenađujuće dobra godina za demokratiju.
U Ukrajini je prvobitni ruski udar odlučno odbijen. To se pretvorilo u žestoki sukob u kojem je Ukrajina, uprkos brutalnim gubicima, uspela da odbije ruski napad, pa čak i da povrati značajne teritorije — uz veliku podršku demokratija Evrope i Amerike.
U Brazilu, desničarski populistički predsednik Žair Bolsonaro izgubio je kandidaturu za reizbor i pristao je da napusti funkciju. Njegov najagresivniji pokušaj da poništi rezultate, tužba zbog navodne prevare, završila se velikom novčanom kaznom za njegovu stranku zbog angažovanja u onome što je predsednik Vrhovnog izbornog suda nazvao „parnicom loše namere“.
U Sjedinjenim Državama, oni koji su olako shvatili međuizbore izgubili su svaku državnu trku za guvernera ili državnog sekretara – porazi koji su možda čak i potkopali položaj bivšeg predsednika Donalda Trampa u Republikanskoj partiji.
A u Kini i drugoj uticajnoj autoritarnoj državi, Iranu, pojavili su se veliki protestni pokreti, od kojih svaki poziva na demokratiju i slobodne izbore. Dok se čini da su kineski protesti usporili, oni su bili najveći popularni izazov za vladu od Trga Tjenanmena. A iranski protesti su i dalje jaki i predstavljaju ogromnu pretnju Islamskoj Republici.
Ovi događaji ukazali su na staru istinu, teško stečeno znanje iz borbi 20. veka: demokratija uživa neke fundamentalne prednosti u odnosu na svoje autokratske rivale.
Autoritarni sistemi imaju tendenciju ka grupnom mišljenju i ideološkoj rigidnosti, često pokazujući da nisu voljni ili nesposobni da pravilno procene informacije i promene kurs kada se postojeće politike pokažu katastrofalnim. U međuvremenu, demokratija ima tendenciju da bude široko podržana od strane ljudi koji žive pod njom, stvarajući probleme autoritarnim snagama koje su previše očigledne u svojim ciljevima da sruše sistem.
Rat u Ukrajini razotkrio je autoritarnu slabost
Kada je u februaru počeo rat u Ukrajini, mnogi posmatrači su pretpostavili da će ruska pobeda biti gotovo osigurana. Moskva je delila ovu pretpostavku — koja je, pomalo ironično, evoluirala u samoporažavajuće proročanstvo.
Ruska invazija je osmišljena oko munjevitog napredovanja do Kijeva. Teorija je bila da bi ruske mehanizovane snage mogle da iznenade Ukrajinu, brzo zauzmu glavni grad i nateraju ukrajinske oružane snage da se pokore ili povuku iz većeg dela zemlje tokom prvih nedelja. Ipak to se nije dogodilo: Ukrajinci su iskoristili ranjivost koju je stvorio ruski napad — neadekvatna podrška prednjim, slabo branjenim linijama snabdevanja — i odustali od prvobitnog napada.
Do kraja marta, rat promene režima je već propao, što je primoralo Rusiju da na kraju smanji svoje ambicije. Do jeseni, Ukrajina je počela dalje da umanjuje ruske dobitke, ponovo zauzevši otprilike 55 odsto teritorije koju je Rusija okupirala u prvim danima invazije.
Zašto je ruski plan propao? Deo krivice leži na ruskoj obaveštajnoj službi FSB, koja je lažno izvestila da vlada predsednika Vladimira Zelenskog ima malu podršku javnosti i da će verovatno pući pod pritiskom. Ali čini se da je najveći problem sam Putin.
U prvim danima rata, zapadni obaveštajci i nezavisni eksperti brzo su zaključili da je verovanje ruskog predsednika u ideju da je Ukrajina lažna zemlja, s pravom deo Rusije, bilo iskreno.
„On je zapravo mislio da će ovo biti ‘specijalna vojna operacija’: biće obavljene za nekoliko dana i to ne bi bio pravi rat,“ rekao je Majkl Kofman, direktor ruskih studija u CNA tink tanku.
Ovog meseca, istraživači Kraljevskog instituta ujedinjenih službi (RUSI), britanskog trusta mozgova, objavili su izveštaj o ratu zasnovan na tranši zarobljenih ruskih naređenja koje je obezbedila ukrajinska vlada.
„Ove planove sastavila je veoma mala grupa zvaničnika, a sve je vodio Putin. Većina ruske vlade držana je u mraku; nije bilo planova za vanredne situacije u slučaju da stvari pođu naopako. Sam plan nikada nije predviđao bilo kakav ishod osim sopstvenog uspeha“, zaključuju istraživači RUSI.
Ove greške su bile predvidiva posledica strukture Putinovog režima.
U predratnoj analizi objavljenoj u magazinu Forin Afers, politikolozi Seva Gunitski i Adam Kejsi tvrde: „Ako napravi pogrešnu procenu i krene u veliku invaziju, to će verovatno biti zbog personalističkih karakteristika njegovog režima“ – što znači stepen do kojeg vlast je konsolidovana u rukama jednog čoveka. Personalizam, tvrde oni, pogoršava fundamentalnu tendenciju autoritarnih država ka pogrešnim procenama u politici.
„Lideri suzbijaju neslaganje, kažnjavaju slobodno izražavanje, podstiču ličnu lojalnost i dele svoje bezbednosne agencije. Zbog toga se bore da shvate kako se njihov narod oseća i šta druge države planiraju“, napominju Gunitski i Kejsi.
Tok rata je potvrdio ovu opštu teoriju. Budući da se Putin okružio prijateljima i privrženicima, u ruskoj vladi nije bilo nikoga ko je bio spreman da na bilo koji ozbiljan način kritikuje plan invazije – a kamoli da ospori predsednikove osnovne teorije o ukrajinskoj državi.
Naravno, rat je nepredvidiv. Ali sa tačke gledišta sadašnjosti, čini se da je Rusija upala u klasičnu autoritarnu zamku — greškom na putu do političke katastrofe zbog sistema koji je izolovao njeno rukovodstvo od stvarnosti.
Kako je Iran upao u zamku
Još jedan autoritarni režim doživeo je probleme ove godine: Iran, koji je potresen masivnim talasom antirežimskih protesta širom zemlje.
Iranska policija je 13. septembra uhapsila 22-godišnju ženu po imenu Mahsa Amini jer navodno nije pravilno pokrila kosu. Prema rečima očevidaca, Amini je teško pretučena dok je bila u policijskom pritvoru. Umrla je tri dana nakon hapšenja.
Kako su se širile vesti o Amininoj smrti, iranske žene i devojke počele su da skidaju svoje hidžabe u javnosti i izlaze na ulice da protestuju. Ove tinejdžerke i mlade žene inspirisale su demonstracije širom zemlje, privlačeći antirežimske demonstrante iz svih sektora iranskog društva. Do sada, vladin brutalni obračun – uključujući javna pogubljenja i neselektivnu upotrebu bojeve municije protiv prepunih gomila demonstranata – ne uspeva da uguši demonstracije.
Još ne možemo reći da je režim na ivici kolapsa: značajan protestni talas između 2018. i 2020. nestao je dok je Islamska Republika još uvek netaknuta. Ipak, činjenica ponovljenih velikih protesta govori o dubokom i trajnom nezadovoljstvu javnosti.
Iranke su decenijama vodile suptilnu kampanju otpora politici hidžabu. U prošlosti, iranska vlada je dozvoljavala građanima da izraze frustraciju politikom dozvoljavajući im da glasaju za (relativno) umerene na predsedničkim izborima, kao što je pobeda Mohameda Hatamija 1997. Iako su ovlašćenja predsedništva ograničena, ona su takođe stvarna, a Iranci su ove izbore shvatili ozbiljno. 2009. godine, kada su mnogi videli da je Islamska Republika nameštala izbore kako bi obezbedila pobedu aktuelnog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada nad reformatorom Mirom Huseinom Musavijem, milioni ljudi izašli su na ulice Irana da protestuju. Sledeći put, 2013. godine, sveštenici su dozvolili slobodnije glasanje — što je dovelo do pobede umerenog Hasana Rohanija koja je postavila teren za nuklearni sporazum iz 2015. godine.
Iranski protesti ilustruju drugačiji aspekt problema autoritarnog informisanja: njegovu poteškoću u identifikaciji zagnojenih problema i prilagođavanju politike pre nego što dođe do krize. Društva su velika i komplikovana; otkriti šta nije u redu i kako to rešiti su izuzetno teški zadaci.
Kina
U teoriji, kretanje Kine ka ekonomiji slobodnijeg tržišta počevši od 1979. trebalo je da stvori uslove da spreči ponavljanje katastrofe: da dozvoli svom rukovodstvu da dobije informativne signale sa tržišta bez političke liberalizacije.
Neko vreme je kineski odgovor na pandemiju kovida izgledao kao da bi to moglo da dokaže da je pogrešio. Ali do kraja 2022. godine postalo je jasno da je kineska kovid politika postala katastrofalna.
Nakon što Kina nije uspela da obuzda prvu epidemiju u Vuhanu krajem 2019. godine, što je dovelo do globalne pandemije, Komunistička partija Kine (KPK) je delovala brzo i agresivno da obuzda širenje unutar zemlje. Do ove godine, činilo se da je uradila bolji posao u održavanju niže stope smrtnosti od bogatih demokratija u Evropi i Severnoj Americi. Politika je izgledala toliko efikasno, u stvari, da ju je predsednik Si Đinping pretvorio u glavnu karakteristiku propagande svoje vlade — dokaz superiornosti državnog kapitalizma u kineskom stilu nad zapadnom liberalnom demokratijom.
Ali kineska politika „nultog kovida“ uvek je imala značajne probleme. Oštra priroda zatvaranja, gde su ljudi bili zatvoreni u svojim domovima, a čitave kancelarije zatvorene, razbesnela je građane i oštetila kinesku ekonomiju. Kinesko dogmatsko insistiranje na uspehu sopstvenog modela dovelo ju je do toga da ograniči kampanje vakcinacije i odbije zapadne mRNA vakcine, koje su se pokazale superiornijim u odnosu na kineski domaći SinoVac.
Sa tačke gledišta KPK, ovo su bili prihvatljivi nedostaci politike koja je uglavnom sadržavala širenje bolesti – sve dok varijanta omikrona nije počela da se širi Kinom ranije ove godine. Zaraznija varijanta zahtevala je još strožija blokada da bi se sprečila masovna smrt: u martu je većina stanovnika Šangaja, jednog od najvećih gradova na svetu, nedeljama bila zatvorena u svojim domovima.
Javna frustracija je počela da raste.
Situacija je eskalirala 24. novembra, kada je izbio požar u stambenoj zgradi u Urumčiju, glavnom gradu regije Sinđang, u kojoj živi brutalno potisnuta muslimanska manjina Ujgur. Zgrada je u to vreme bila zatvorena. Najmanje 10 ljudi je poginulo, što je broj mrtvih za koji mnogi Kinezi veruju da bi se mogao izbeći da vlada nije uskratila stanovnicima zgrade slobodu kretanja.
Požar je imao isti efekat kao i smrt Mahse Amini u Iranu. Kako su se vesti širile, zemlju je zahvatio talas protesta. I ti demonstranti su preduzeli nekada nezamisliv korak povezujući svoje frustracije politikom kovida sa samim režimom: okrivljujući Sija za tragediju i pozivajući na izbore.
Protesti u Kini nisu bili dovoljno veliki da ugroze režim. Ali oni primoravaju vladu da reaguje: početkom decembra Kina je najavila da će ublažiti neka od najomraženijih ograničenja kovida (poput zahteva za masovno testiranje i obavezne hospitalizacije nakon infekcije). To je velika pobeda za demonstrante, ali i ona koja priprema Kinu za značajnu epidemiju ove zime.
Zajedno, neuspeh nultog kovida i pojava protesta protiv KPK pokazali su da kineski režim nije zaista rešio problem koji muči autoritarne režime. I sve više kineskih građana priznaje da krivica za neuspehe politike s pravom pripada režimu.
„Ne želimo diktaturu. Hoćemo demokratiju. Ne želimo vođu. Želimo glasanje“, uzvikivali su demonstranti na demonstracijama u Šangaju.
Sjedinjene Države i Brazil su dokazali otpornost demokratije
Demokratije nisu savršene. Njihovi lideri prave užasne greške u politici i uporno se drže njih – pomislite na rat u Iraku, postupanje Trampove administracije sa kovidom ili desetine drugih nedavnih primera u Sjedinjenim Državama.
Ali demokratske vlade imaju ugrađenu funkciju za rešavanje posledica ovih grešaka: ljudi mogu da glasaju. Kada lider pogreši, birači mogu izabrati novog. Ovo prenosi lojalnost politike sa lidera ili vladajuće elite na sam sistem. Dakle, pojedinačne katastrofe su generalno manje opasne po sistem nego za autokratije.
Ove godine, Sjedinjene Države i Brazil održali su ključne izbore koji su vrlo dobro mogli da ubrzaju ovaj globalni proces demokratskog propadanja. Ali u oba slučaja, sistemi su bili čvrsti – pokazujući, uprkos svim svojim problemima, da moderna demokratija zadržava zaštitna antitela koja se mogu aktivirati kada sistem dođe pod prinudu.
Očekivalo se da će američki međuizbori biti početak nove krize američke demokratije. Činilo se da su republikanci spremni za „crveni cunami“, onaj koji će dovesti eoretičare zavere u guvernerske vile i na položaje izborne administracije u državama širom zemlje. Zabrinutost je bila da će tada biti u poziciji da predaju izbore 2024. svom pokrovitelju Donaldu Trampu, bez obzira na volju birača.
Neki od njih su bili prilično eksplicitni u pogledu svojih nedemokratskih ciljeva. Tim Mišels, republikanski kandidat za guvernera Viskonsina, otvoreno je izjavio da republikanci „nikada neće izgubiti na izborima“.
Ali u Viskonsinu i ostalih pet ključnih država – Nevadi, Džordžiji, Mičigenu, Pensilvaniji i Arizoni – Mišels i njegove kolege negiraju izbore jer su poraženi. U svakoj od ovih država, guvernerski dvor i mesto državnog sekretara će kontrolisati neko ko (ispravno) veruje da su izbori 2020. bili ispravni. Američka demokratija je izbegla metak.
Rane analize podataka su sugerisale da su demokrate pobedile u ključnim trkama ne tako što su pridobile više svojih pristalica, već tako što su ubedile nezavisne, pa čak i neke republikance da glasaju za njih. Među ovim biračima, demokratija je izgledala kao važno pitanje: jedno istraživanje, iz Impact Research-a, pokazalo je da je 64 odsto republikanaca koji su glasali za demokrate navelo zavere o izborima 2020. kao glavno pitanje za njih 2022. godine.
Brazilski predsednički izbori 2022. otkrili su drugačiji aspekt demokratske otpornosti: način na koji to stvara podršku ne samo običnih građana, već i elite.
Tada aktuelni predsednik Žair Bolsonaro se smatrao egzistencijalnom pretnjom brazilskoj demokratiji. Tokom svog mandata, bivši vojni kapetan je radio na uvođenju vojske u politiku — čak je pokušavao da oficirima da ulogu u prebrojavanju glasačkih listića na izborima 30. oktobra. Jednom je tvrdio da će, ako naredi brazilskoj vojsci da uvede red u zemlji, poslušati: „Naše oružane snage bi jednog dana mogle izaći na ulice… naređenje će se poštovati“.
Uoči izbora, Bolsonaro i njegovi saveznici su više puta postavljali temelje za optužbe za prevaru u slučaju njegovog poraza. Kada su rezultati od 30. oktobra pokazali tesnu pobedu njegovog protivnika, Lule, pristalice poraženog predsednika izašle su na ulice u gradovima širom zemlje. Mnogi su zabrinuti da je stvorena pozornica za ponavljanje na južnoj hemisferi 6. januara — potencijalno uz podršku oružanih snaga.
Ali to se nije dogodilo. Gotovo odmah, vodeće brazilske vlasti, uključujući mnoge Bolsonarove partnere, radile su na jačanju legitimnosti ishoda.
Bolsonaro, koji je ćutao dva dana nakon izbora, na kraju je izašao na scenu i priznao da će napustiti funkciju. Iako nije priznao da je legitimno izgubio izbore, pristao je da se pridržava ustavnih procedura i ode ako je to ono što zakon nalaže. Njegovu tužbu kojom se osporavaju rezultati sudovi su brzo odbili.
Nakon što su rezultati zvanično potvrđeni 12. decembra, grupa njegovih tvrdokornih pristalica pokušala je da napadne policijsku stanicu u centru Brazilije. Ali pobuna je brzo nestala.
Nije savršena godina, ali ohrabrujuća
Uprkos pozitivnim pomacima u 2022. godini, globalna kriza demokratije jedva da je završena. Izborni autoritarizam je nastavio da pokazuje svoju snagu u zemljama širom sveta.
U Mađarskoj, paradigmatskom slučaju demokratije koja je nazadovala u autoritarizam, vlada premijera Viktora Orbana pobedila je ujedinjenu opoziciju na izborima u aprilu. Izbori su pokazali da je sistem koji je on izgradio prilično otporan.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
8
U Izraelu je bivši premijer Benjamin Netanijahu pobedio na izborima u novembru uz podršku ekstremističkih partija, uključujući neofašističku frakciju Jevrejske moći. Netanijahu, kome se trenutno sudi za optužbe za korupciju koje uključuju navode o korišćenju državne moći za kupovinu povoljnog medijskog izveštavanja, uskoro će verovatno imati dovoljno glasova u parlamentu da usvoji zakon koji daje zakonodavnoj vlasti ovlašćenje da poništi sudske presude jednostavnom većinom glasova.
Ovaj zakon bi mogao da otvori put za zakon koji bi ga zaštitio od odsluženja zatvorske kazne, ako bude osuđen; to bi sigurno oduzelo vlast Vrhovnom sudu, jednoj od ključnih izraelskih institucija koje štite prava manjina i osnovne demokratske principe nove koalicije.
Ovi izbori se uklapaju u širi obrazac demokratskog pada koji se proteže godinama unazad. Martovski izveštaj V-Dem-a, institucije koja ima za cilj da kvantitativno proceni zdravlje demokratija širom sveta, otkrio je da je demokratija dostigla svoju najslabiju tačku na globalnom nivou od 1989. godine.
BONUS VIDEO: Život pod bombama u Bahmutu