0
Kada se u domaćoj javnosti govori o kineskoj ekonomiji, fokus razgovora je obično na izuzetno visokim stopama rasta koje je ta zemlja imala u protekle četiri decenije. To nije bez razloga - njen bruto domaći proizvod (BDP) po stanovniku se u periodu od 1980. do danas uvećao preko 40 puta – sa oko 300 na skoro 13.000 američkih dolara. Tempo rasta koji je u ovom periodu ostvarila Kina nesumnjivo predstavlja vanserijski podvig. Međutim, agregatni pokazatelji poput BDP-a kriju i drugu stranu medalje, odnosno jedan od procesa koji su pratili ove impozantne stope rasta, a to je snažan porast društvene nejednakosti.
Piše Ivan Lakićević, ekonomista
Oba procesa – ubrzani rast privrede i društveno raslojavanje, počinju otprilike u isto vreme, odnosno tokom osamdesetih godina kada su postepeno uzimale maha ekonomske reforme koje su sprovedene krajem sedamdesetih. Kada je reč o bruto domaćem proizvodu, Kina je u periodu između 1980. i 2010. godine ostvarivala stope rasta od oko 10% u proseku, a u periodu 2011-2020 oko 7%. S druge strane, paralelno sa BDP-om, povećavala se i nejednakost dohotka i bogatstva.
Početkom osamdesetih, Kina je beležila relativno nizak nivo nejednakosti, što je bilo tipično za socijalističke zemlje. Tada je u Kini 10% pojedinaca sa najvećim primanjima zarađivalo oko 28% ukupnog dohotka, dok se taj udeo do danas povećao na 40%. Snažan skok u istom ovom periodu takođe su zabeležili i „top 1%“ jer je njihov udeo u ukupnom dohotku uvećan sa oko 6,5% u 1980. na skoro 14% u 2023. godini.
Ovde bi najpre trebalo istaći da socijalno raslojavanje nije neobičan fenomen u procesima tržišne liberalizacije, koja je predstavljala ključnu komponentu kineskih reformi i dala važan doprinos visokim stopama rasta. Primera radi, zemlje Centralne i Istočne Evrope su tokom tranzicije takođe beležile rast nejednakosti. Ipak, takođe bi trebalo imati u vidu da su one iz tranzicije po pravilu izlazile sa znatno nižim nivoima nejednakosti od Kine.
S obzirom na to da tako snažan porast nejednakosti u Kini nije bio neminovan, on baca drugačije svetlo na njene impresivne stope rasta u periodu od 1980. godine naovamo. Iako one nesumnjivo predstavljaju podvig kineske ekonomske politike, ostaje pitanje kome su one i zbog čega donele nesrazmerno veću korist. Drugim rečima, valjalo bi sagledati i to u kojoj meri je ova visoka nejednakost odraz razlika u uloženom trudu i inovativnosti, a koliko posledica političkih i partijskih veza.
Pročitajte još
Ovo pitanje postaje još važnije imajući u vidu stanje u oblasti vladavine prava u Kini. Istraživanja Svetske banke ukazuju na prilično slab kvalitet institucija u ovoj zemlji, naročito u periodima kada je Kina beležila najveće stope rasta. U poslednjim godinama je došlo do poboljšanja u domenu vladavine prava, ali se uprkos tome Kina i dalje svrstava u zemlje sa relativno slabim uspehom u toj oblasti – otprilike na nivo gde je i Srbija.
Porast nejednakosti u Kini preti da u narednim godinama preraste u sve veći problem. Do sada su oni koji se nalaze na dnu lestvice zbog brzog rasta dohodaka mogli da se zadovolje i manjim delom kolača, bez obzira na to što neko drugi dobija (disproporcionalno) više. Međutim, sada se čini da je era dvocifrenih stopa rasta u Kini završena. Efekte ovog usporavanja će po svemu sudeći najpre osetiti upravo oni koji su tradicionalno slabije prolazili u raspodeli društvenog dohotka, jer će njihovi dohoci sada sporije uvećavati nego pre ili čak stagnirati, što bi mogao biti razlog za njihovo (opravdano) nezadovoljstvo.
Prvi znaci usporavanja su već na pomolu. U 2023. i 2024. godini Kina je ostvarila stope rasta od oko 5%, što je ispod proseka iz prethodne decenije. Pritom, predstojeći period donosi nove rizike – između ostalog i mogućnost eskalacije carinskog rata sa SAD-om nakon dolaska Trampove administracije na vlast. Pored toga, prognoze MMF-a za naredni petogodišnji period već sada predviđaju dodatno usporavanje ekonomskog rasta u Kini na ispod 4% godišnje.
Kako će se Kina uhvatiti u koštac sa novim izazovima ostaje da se vidi. Ona je do sada uspevala da pronađe efikasne recepte za rast, te stoga poslednji podaci i prognoze za naredni period nisu definitivni dokaz da Kina neće uspeti da napravi zaokret u odnosu na poslednje trendove. Međutim, to će na njenom sadašnjem nivou razvoja predstavljati dosta veći izazov jer će sve manje moći da računa na tzv. efekat sustizanja, zahvaljujući kom manje razvijene zemlje po pravilu ostvaruju više stope rasta zbog toga što mogu da implementiraju već dostupna znanja i tehnologije iz razvijenih država, umesto da ih razvijaju sopstvenim snagama.
Takođe ostaje da se vidi i to da li i kako će se Kina obračunati sa društvenom nejednakošću. Kako se čini, njena vladajuća elita do sada nije taj problem svrstavala među prioritete, zbog čega su alati za njegovo rešavanje ostali ograničeni. O tim nedostacima govori i nizak kapacitet kineske države za redistribuciju dohotka kroz politike koje preusmeravaju novac ka siromašnijim delovima društva, kao što su progresivniji oblici oporezovanja (više poreske stope za bogate) i veća izdvajanja za mere socijalne zaštite. U ovom domenu Kina primetno zaostaje za evropskim zemljama. Uključivanje širih društvenih slojeva u političke procese bi moglo dati vetar u leđa za egalitarističke politike, ali bar za sada ne deluje kao da će se Komunistička partija Kine odreći svog političkog monopola.
