0
"Prvi talas pandemije koronavirusa buknuo je početkom 2020. godine, a u to vreme sam preko Istanbula krenuo na put u Južnu Ameriku, i moja prva destinacija bila je Kolumbija i glavni grad Bogota. Odatle sam krenuo dalje, uspešno izbegavajući koronu na svom putu oko sveta" u razgovoru za Nova.rs priča Edin Krnić, avanturista i svetski putnik iz Crne Gore.
PROČITAJTE JOŠ:
Iako su zbog mera i epidemiološke situacije putovanja i dalje u određenoj meri ograničena, testiranja gotovo uvek obavezna, pojedini ipak pronalaze način da putuju svetom.
„Na početku pandemije krenuo sam preko Istanbula na put u Južnu Ameriku, a prva destinacija bila mi je Kolumbija i glavni grad Bogota. U Kini je u to vreme pandemija koronavirusa uveliko harala. Na ulazu u Kolumbiju, granična policija me je pitala da li sam u proteklih 14 dana boravio u Kini. Naravno, rekao sam da nisam i to je bilo sve. Tu sam se prvi put neposredno susreo sa posledicama pandemije. Sve do tog trenutka, o virusu sam znao tek ponešto što sam mogao čuti ili pročitati iz medija“, priča Edin, koji je do danas posetio 128 država, a u mnoge od njih se vraćao više puta.
U Kolumbiji je ostao dvadesetak dana. Iako je pandemija počela da se širi velikom brzinom u mnogim evropskim državama, posebno u Italiji i Španiji, Edin ističe da je tada u Južnoj Americi još uvek sve bilo slobodno i virus nije bio prisutan na kontinentu.
„Nakon Kolumbije, svoje putovanje nastavljam prema Ekvadoru gde su me na graničnom prelazu takođe pitali da li sam boravio u Kini u poslednje dve nedelje, te samim tim nije bilo nikakvih komplikacija prilikom ulaska u ovu zemlju. Tokom mog boravka u Ekvadoru, dakle za samo nedelju dana, virus je u međuvremenu stigao i u Južnu Ameriku, ali sve to je bilo tek u začetku i nisu preduzimane nikakve mere osim uobičajenih pitanja u hotelima i na graničnim prelazima ‘da li ste u poslednjih 15 dana posetili Narodnu Republiku Kinu’. Nakon Ekvadora, svoj put nastavljam i idem u Peru i glavni grad Limu, gde sam imao priliku da vidim prve prolaznike koji su nosili maske“.
To su uglavnom bile samoinicijativne mere, kaže Edin, koje su stanovnici preduzimali gledajući priloge iz evropskih i kineskih medija.
„Nakon Lime nastavljam za Nasku i Kusko, dve najatraktivnije turističke destinacije u Peruu. Tamo se nalaze dva poznata arheološka lokaliteta – Maču Piču pored grada Kusko i Naska linije u gradu Naski. Budući da je na ovim lokalitetima bilo dosta turista, a da su iz Kine i Evrope pristizale stravične slike pandemije koronavirusa i podaci o velikom broju zaraženih i umrlih, turisti su samoinicijativno počeli da nose maske, a mnogi su i pravili plan kako da što pre napuste Peru, budući da se očekivalo zatvaranje Južne Amerike u karantin, kada su mnoge evropske avio-kompanije počele da otkazuju letove prema Južnoj Americi i obrnuto“, ističe on.
Dodaje da je svoje putovanje nastavio prema gradu Puno koji se nalazi na obalama jezera Titikaka, najvećeg južnoameričkog jezera koje se ujedno nalazi na najvišoj nadmorskoj visini na prostoru američkih kontinenata. Iz Puna se uputio prema ostrvu Takuile na kome je proveo nekoliko dana.
„Tamo sam tek izgubio predstavu o ozbiljnosti pandemije i njenih posledica u svetu, zato što sam sve vreme provodio sa autohtonim stanovništvom – pripadnicima plemena Kečua i Ajmara koji nisu mnogo marili za koronavirus niti su bili zabrinuti onoliko koliko su bili zabrinuti Evropljani i ostali stanovnici zapadnih zemalja koje sam pre toga sretao u Kusku“ kaže Edin.
Iz Perua sam nastavio svoj put prema Boliviji i njenom najvećem gradu La Pazu.
„Kako sam sedam dana proveo na jezeru Titikaka, te samim tim bio van svih događanja širom sveta, prvi put sam se ozbiljno suočio sa pandemijom koronavirusa na prostoru Južne Amerike na autobuskoj stanici u La Pazu. Tamo su mi po prvi put tokom mog proputovanja, po Južnoj Americi merili telesnu temperaturu, a isto tako bi sve one putnike koji su imali određene sumnjive simptome slali na testiranje i dodatne provere.
U La Pazu se zadržao pet dana.
„Tokom tih pet dana boravka u hotelu, imao sam priliku da vidim da su neki državljani različitih evropskih zemalja imali problem kako da se vrate u svoje zemlje, budući da je aerodrom u La Pazu već bio zatvoren za sve međunarodne letove. Takođe moram napomenuti da je La Paz jedan od najvećih južnoameričkih gradova u kojem žive autohtoni stanovnici, te i da pored toga što je proglašena pandemija, većina stanovnika nije se pridržavala epidemioloških mera niti su nosili maske. Svoje putovanje iz La Paza sam nastavio za Salar Ujuni, koji je ujedno uz jezero Titikaka najveća atrakcija ne samo Bolivije već i Južne Amerike. Zbog neverovatnog prirodnog fenomena, ova pustinja je poznata kao najveće ogledalo u svetu“ seća se naš sagovornik.
Naime, na talogu soli debljine petnaestak metara nalazi se tanak sloj vode debljine otprilike jedan santimetar koji stvara neverovatne optičke efekte.
„Na horizontu ne možete znati gde se sastavljaju nebo i zemlja. Budući da je pustinja Salar Ujuni veoma velika i prostrana, ja sam odlučio da u njoj provedem četiri dana i četiri noći, sa lokalnim vodičem i svojim prijateljima iz Brazila kako bismo zajedno nastavili svoj put prema Čileu i pustinji Atakama“, navodi on.
Četiri dana i četiri noći su proveli u pustinji Salar Ujuni, gde nema interneta, struje, niti bilo kakve komunikacije sa ostatkom sveta. Tokom tog vremena, Edin ističe da nisu znali šta se sve izdešavalo u svetu, a pogotovo u Boliviji i državama u njenom okruženju.
„Da apsurd bude još veći, na jednom primitivnom graničnom prelazu iz Bolivije u Čile, u pustinji Atakama, ušao sam u Čile ne znajući kakve su već mere na snazi u južnoameričkim državama. Kada sam već prešao granicu i ušao u Čile, nakon sat vremena sam stigao u grad San Pedro de Atakama gde sam imao priliku da saznam sve ove stvari i da vidim očajne turiste koji više nisu mogli izaći iz Čilea. Dok su gotovo svi restorani i hoteli bili zatvoreni, a radile su samo apoteke i supermarketi, ispred kojih su stajali ljudi u dugim redovima, vodeći računa o distanci, čekajući red za maske i dezinfekciona sredstva. U tom trenutku sam i ja zabrinuto počeo da razmišljam šta dalje. Saznao sam da je vlada Čilea zatvorila svoje granice i sve nacionalne parkove na 14 dana. To je za mene bio mnogo veći šok, jer vremenski nisam bio uslovljen da se što pre vratim, u Crnu Goru, ali sam bio utučen saznavši da ne mogu posetiti nacionalne parkove Atakama, Tiera del Fuego (Ognjena zemlja) i Isla del Pascua (Uskršnja ostrva).“
Videvši tako očajne i izbezumljene turiste, koji su bili zarobljeni u ovom gradu, donosi odluku da ostatak vremena do otključavanja Čilea provede u jednom od najpopularnijih čileanskih gradova.
„Svoj put sam nastavio prvim autobusom prema gradu Antofagasta, na obali Tihog okeana. Tu sam tek doživeo pravi šok. Po prvi put sam se susreo sa gužvama i ogromnim redovima u megamarketima i apotekama, a mnogi stanovnici ovoga grada nosili bela medicinska odela i maske“, kaže on.
Dodaje da je najneobičnija stvar koja mu se desila u ovom gradu to da se nijedan hotel nije mogao bukirati preko uobičajenih aplikacija, a imao je jedinstvenu priliku da u ovom gradu bude jedini gost u hotelu gde su mu vlasnici hotela dali ključ i kompletan hotel na raspolaganje. Kaže da je mogao da ostane tu neograničeno bez ikakvih troškova. Vlasnici su ga zamolili da ukoliko krene ka nekom drugom gradu, da ih nazove i da im ključ od hotela ostavi ispod otirača.
„Kad je i u ovom gradu počelo sve da se zatvara, a samim tim i da se uvode restrikcije o kretanju, odlučio sam da napustim ovaj grad“ kaže Edin.
„Iz Antofagaste sam nastavio prema Santiago de Čileu i tokom duge duge vožnje između ova dva grada sam se usredsredio na to kako da nađem način da izađem iz Čilea i domognem se Brazila koji je u to vreme još uvek bio otvoren za međunarodni saobraćaj. Dok sam putovao od Antofagaste do glavnog grada, od nekih putnika sam saznao da će međunarodni aerodrom u glavnom gradu sutra biti otvoren kako bi državljani Čilea raznim transferima mogli da dođu nazad u svoju zemlju.“
Imao je sreće jer su se ti avioni uglavnom vraćali za Brazil, neke evropske zemlje i Sjedinjene Američke Države.
„Odjednom mi je sinula ideja da pokušam da izađem iz Čilea i da odem u još uvek slobodan Brazil. Sve vreme sam provodio na internetu kako bih našao najbolje rešenje, a samim tim i što povoljniju kartu koje su tih dana drastično skočile jer su mnoge avio-kompanije imale prazne avione u dolasku ili odlasku u zavisnosti od destinacije. Nakon upornog pretrazivanja sigurnog leta, nakon nekoliko sati sam uspeo da kupim kartu sa brazilskim LATAM-om za Sao Paolo. Moj let je bio istog dana oko tri sata popodne, pa sam odlučio da prespavam nekoliko sati u nekom hotelu pored autobuske stanice kako bih nakon odmora uzeo taksi i uputio se ka aerodromu. Budući da sam stigao iz Antofagaste kasno iza ponoći i bio prilično umoran jer je udaljenost izmedju ova dva grada 1.330 km, odlučio sam kao što je to i red da se smestim u nekom obližnjem hotelu kako bih prespavao par sati, a onda otišao na aerodrome Santjago de Čile“, kaže on.
Ističe da je oko autobuske stanice bilo puno beskućnika, kriminalaca i sumnjivih likova na koje su ga upozirili vozači autobusa kojim je doputovao, pa su mu dali savet da uđe u prvi hotel na koji naiđe, ne pitajući za cenu, jer će u protivnom biti napadnut i opljačkan.
„I bili su u pravu. Izašao sam na glavnu aveniju oko tri sata posle ponoći. Ulice su bile puste. Trebalo je da pređem ulicu kako bih stigao do hotela. Omanja grupica sumnjivih tipova mi je prilazila i bili su udaljeni na nekih pedesetak metara od mene. Znao sam da nemam gde da pobegnem, ali se desila jedna neverovatna stvar: u tom momentu je sa stanice krenuo jedan minibus koga sam naprasno zaustavio da uđem u njega, ne znajući gde vozi. Vozač autobusa se zaustavio, a kada sam ušao, video sam jasno obeležen znak ‘Aeropuerto’. Tad mi je bilo jasno da vozi prema aerodromu. Mojim solidnim španskim sam razgovarao sa vozačem koji me je upitao zašto sam sam u ovako kasnim satima sa torbom na ramenima, u najopasnijem kvartu Santijaga. Objasnio sam mu da sam upravo stigao iz Antofagaste i da istog dana imam let za Brazil. Nastavili smo komunikaciju jer je autobus bio prazan, a tokom vožnje mi je rekao da pored aerodroma ima nekiloko hotela gde se mogu odmoriti i provesti slobodno vreme pre leta sa Brazil. Nakon petnaestak minuta smo stigli na aerodrom koji je izgledao sablasno“, navodi on.
Kaže da su na pod već bile postavljene trake kako bi se pravila distanca među putnicima u redovima, a kada je uputio pogled prema ekranu i letovima, video da su dva leta, među kojima je i njegov, otkazani. To mu je predstavljalo problem zbog toga što je tog dana uveče imao let sa Turkiš Erlajnzom iz Južne Amerike za Istanbul.
„Na taj let sam ubačen zahvaljujući direktoru Turkiš Erlajnza za Crnu Goru, gospodinu Serhanu Asayu (Serhanu Asaju) i službenici Milici Ivanović. Kako je između Čilea i Evrope bilo šest sati razlike, često sam i u nezgodno vreme slao mejlove i poruke Milici, kako bi mi napravila rezervaciju, pa otkazala istu, jer je moj let za Sao Paolo otkazan. Ali kako mene neka čudna sreća prati inače na putovanjima, otišao sam do šaltera koji je bio otvoren za čekiranje jedinog leta za Sao Paulo toga dana. Došao sam do šaltera i rekao da imam rezervisan let za Istanbul iz Sao Paula, i da je moj popodnevni let otkazan. Rekli su mi da su za prvi i jedini let za Sao Paulo sva mesta u avionu popunjena, ali da svakako sačekam jer postoji mogućnost da neko od putnika odustane od leta“.
Dok je čekao na klupama, gledajući putnike kako se čekiraju, minuti su mu prolazili kao godine, iz straha da neće ući na ovaj let i da će zaglaviti u Čileu.
„Nakon sat vremena ponovo sam došao do šaltera, te sam tačno pola sata pre poletanja aviona od šalterskih radnika dobio potvrdnu informaciju i kartu za ukrcavanje. Kada sam se ukrcao u avion za Brazil koji je još uvek bio otvoren za međunarodni saobraćaj, imao sam osećaj kao da sam već stigao u Crnu Goru“, kaže on.
Dodaje da su u Sao Paulo sleteli nakon četiri sata leta, a let za Istanbul je imao posle ponoći. Iskoristio je slobodno vreme i otišao je do grada, gde je imao šta i da vidi.
„Iako je Brazil sve vreme bio otvoren kao država, Sao Paulo je bio grad duhova. Sve prodavnice, restorani i svi hoteli bili su zatvoreni, a radile su samo apoteke i dostava hrane. Na ulici su mogli da se vide samo beskućnici, slučajni prolaznici i oružane državne snage koje su kontrolisale situaciju u gradu. U večernjim satima sam se vratio na aerodrom gde sam se čekirao i ukrcao na spasonosni let za Sarajevo, koji je u tom momentu bio jedini aerodrom koji je još uvek bio otvoren, za konekciju Turkišem iz Istanbula jer su aerodromi u Podgorici i Beogradu bili već zatvoreni“.
Tokom leta iz Sao Paula Turkiš Erlajnzom čiji je avion imao internet, bio sam u komunikaciji sa crnogorskim konzulom u Istanbulu, gospodinom Selimom Lika, koji mi je rekao da ću, ukoliko nastavim let iz Istanbula za Sarajevo, biti u karantinu 14 dana, te me je samim tim odbio od opcije vezane za Sarajevo i sugerisao mi da u Istanbulu promenim let za Tiranu gde će me čekati automobil koji će poslati Vlada Crne Gore koja je tada bila na usluzi svakom svom državljaninu kako bi se svaki ponaosob što lakše i bezbednije vratio u svoju državu“, ističe on.
Poslušao je njegov savet, pa je na aerodromskom šalteru preusmerio svoj let za Tiranu. I tamo je imao sreću jer su na ovaj let mogli da se ukrcaju samo državljani Albanije i Crne Gore. Kaže da se i dalje seća molbi putnika iz Skoplja koji nisu mogli da lete za Tiranu, a iz komunikaciji sa njima je zaključio da su na aerodromu bili skoro 70 sati.
„U Tirani me je po preporuci Ministarstva spoljnih poslova Crne Gore čekao vozač i bez dužih zadržavanja sam napustio aerodrom. Bio je to moj prvi susret sa pandemijom na našim prostorima, a od Tirane do graničnog prelaza Bozaj smo stigli za nesto manje od sat i po, što i nije uobičajeno u normalnim okolnostima. Duž puta su se mogli sresti samo teretna vozila i po koji putnički automobil“, dodaje on.
Kada je ušao u Crnu Goru, kaže da je doživeo strašnu neprijatnost, a to je da je njegov grad Tuzi bio potpuno zaključan. Nije mogao da se zaustavi ni na trenutak kako bi video svoju decu, porodicu i prijatelje, već je morao odmah da produži dalje prema Ulcinju, gde se nalazio poseban karantin za sve crnogorske državljane koji ulaze u Crnu Goru iz inostranstva.
Da situacija bude jos gora, Edinov prtljag je nastavio za Sarajevo kako je bio i čekiran Turkišem iz Sao Paula, jer je do Tirane je leteo sa albanskom nacionalnom kompanijom. Nije mogao da veruje da mu se dešava ovako nešto.
„Nakon izvesnog vremena u Crnoj Gori se stabilizovala epidemiološka situacija i bili smo prva korona-fri država, tako da sam ubrzo počeo da razmišljam o svom sledećem putovanju. Kako su mnoge zemlje bile zatvorene, u tom momentu najbolja opcija za mene je bila Turska, koju sam odlučio da obiđem uzduž i popreko, pa samim tim da posetim svaki njen grad i svaku kulturno-istorijsku znamenitost“.
„Tokom svog boravka u Turskoj prešao sam oko 7.500 kilometara, a za to vreme sam posetio Andaluziju, Mesopotamiju, obalu Mediterana, te neverovatne lokalitete kao što su Gobekli Tepe, Nemrut, Dag, Efes, Ishak Paša Saraj, Goerme, Konju, Van, Pamukale i Hierapolis, ali i istočni deo ove predivne zemlje na samoj granici sa Iranom, Irakom, Jermenijom i Azerbejdžanom. Turska je za vreme pandemije glasila za bezbednu destinaciju jer su se svi građani Turske, kako tada, tako i sada, izuzetno pridržavali svih pravila i mera koje su preporučivale nadležne institucije. Stoga, za vreme mog boravka u Turskoj nisam imao priliku da vidim nijednog turskog državljanina koji ne poštuje pravila održavanja distance i nošenja maske“, navodi naš sagovornik.
Iz Turske je svoj put nastavio za Irak, ne znajući kakva je situacija u toj zemlji i da li mu treba test na granici. U Mardinu, gradu koji se nalazi nedaleko od Iraka, saznao je da se na graničnom prelazu radi test za sve koji žele da posete ovu državu i taj test je uradio za tri sekunde, a imao je osećaj da je vlastima Iraka bilo mnogo važnije da uzmu 50 dolara nego da li će test tačno i precizno pokazati da li je neko zaražen ili nije.
„Irak je bio slobodna zona. Malo stanovnika je nosilo maske, a većina se nije pridržavala nikakvih pravila niti distance. Svi restorani i hoteli su bili otvoreni za goste, pa za vreme svog boravka u ovoj državi nisam osetio da postoji ikakva pandemija. Tokom boravka u Iraku posetio sam Duhok, Erbil i Mosul. Iz Iraka sam se ponovo vratio za Tursku gde sam ostao još desetak dana, da bih svoje putovanje nastavio ka Sjedinjenim Američkim Državama, gde sam prilikom sletanja na aerodrom Kenedi doživeo pravi šok kad sam video da je najveći američki aerodrom pust, a da prilikom pasoške kontrole nisam morao da čekam duže od deset minuta, što mi se nikada ranije nije desilo.“
U Njujorku je takođe sve izgledalo veoma depresivno.
„Svi restorani i mnogi hoteli bili su zatvoreni, a većina prodavnica i šoping centara je bila pred zatvaranjem. Slika ovih tržnih centara me je podsetila na ono vreme kada je Savezna Republika Jugoslavija bila pod međunarodnim sankcijama i kada su u mnogim prodavnicama rafovi bili gotovo prazni. Kako nisam mogao da gledam ovakvu sliku onog Njujorka kakvog se rado sećam, kupio sam kartu i prvim letom nastavio za Meksiko. Sleteo sam u Kankun na poluostrvo Jukatan koje je izuzetno popularno za turiste iz celog sveta. Naime, Meksiko ima 32 države i sve ove zemlje su podeljene po Kovid zonama. Jukatan i Kintana Ro su bile u zelenoj zoni ili zelenom semaforu, tako da je u ovim državama sve bilo otvoreno i nije bilo nikakvih restrikcija kako za lokalce, tako ni za turiste. Ovde sam ostao desetak dana i nastavio za Oahaku, koja je takođe bila u zelenom semaforu, gde sam se samim tim i ja osećao slobodno i prijatno, ne razmišljajući o pandemiji koja još uvek uveliko hara svetom. Nakon sedam dana provedenih u Oahaki, stigao sam u Meksiko Siti, koji je bio u crvenom semaforu, pa je samim tim u ovom gradu bilo sve zatvoreno, od restorana, hotela, do kulturno-istorijskih znamenitosti kao što su čuvene piramide sunca i meseca – Teotihuakan.“
Nakon Meksiko Sitija, nastavio je dalje u još dve zelene zone – Gvadalaharu i Tihuanu.
„Tamo sam proveo narednih desetak dana, odakle sam ušao u američku Kaliforniju koja je tih dana bila u totalnom kolapsu zbog pandemije. Kada sam stigao u San Dijego, nisam mogao ni pretpostaviti da će u ovom gradu biti sve zatvoreno“, ističe on.
Navodi da na ulicama nije bilo građana, pa ga je sve podsećalo na Sao Paolo iz vremena kada je bežao iz Južne Amerike do totalnog zatvaranja. Iz San Dijega je nastavo za Los Anđeles i Holivud, gde je ponovo bio u šoku jer su na ulicama bili samo beskućnici, a u gradu je sve bilo zatvoreno.
„Kako ovde nisam imao šta da vidim, odlučio sam se za Las Vegas koji je bio otvoren za sve turiste. U Las Vegasu sam ostao tri dana i potpuno se osvežio od Kalifornije koja je bila praktično zaključana, a mnogi njeni stanovnici su tih dana stajali u kilometarskim redovima kako bi primili vakcine. Iz Las Vegasa sam se vratio u Njujork koji je izgledao još gore i depresivnije nego mesec i po dana ranije. Na ulicama Menhetna su se mogli videti retki automobili, a na trotoarima ovog megalopolisa bio je veliki broj beskućnika koji su prosili novac od slučajnih prolaznika, kako bi bukvalno preživeli. U periodu između Južne Amerike i Sjedinjenih američkih drzava sam obišao i neke zemlje u okruženju, pa sam za vreme pandemije, za ovih 12 meseci uspeo da obiđem četrnaest zemalja na cetiri kontinenta“, zaključuje Edin svoju priču.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
