0
Džou Bajdenu konačno je pošlo za rukom ono što su umerene demokrate toliko silno želele otkada su počeli primarni izbori u stranci: dokusurio je i Sandersa koji mu je zapravo jedini i bio ozbiljna pretnja za demokratsku nominaciju, a potom uspeo da sve kandidate okupi iza sebe. Podrška Baraka Obame kome je služio kao potpredsednik došla je kao šlag na tortu.
Konačni rasplet primarnih izbora ponešto govori o dinamici unutar Demokratske stranke između kandidata i, na širem planu, levice i centra, o kojoj se toliko polemisalo dok su primaries trajali.
Demokratski establišment odjednom voli Bernija Sandersa, iako je senator iz Vermonta bio najveći neprijatelj umerene struje u stranci dok mu je dobro išlo; neprekidno se insistiralo na tome da Sanders, sve i da osvoji demokratsku nominaciju, nema nikakve šanse da u novembru počisti Trampa iz Bele kuće (a to je ultimativni cilj Demokratske stranke), i da samo kvari šanse Bajdenu.
Čak je i Elizabet Voren odlučila da drži stranu Bajdenu i Sanders je konačno i sam poverovao u tezu da u ime višeg cilja treba Bajdenu da se skloni s puta. Tako je i bilo – Bajdenu su se svi sklonili s puta, i ako uprska u novembru, uz sva neubedljiva opravdanja kojim se demokratski establišment služio i kada je Hilari Klinton kiksala 2016. godine, teško da će ikada više dobiti šansu da postane predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
A to je, po svemu sudeći, ono što Džozef Bajden želi više od svega – da bude predsednik. Da u američkoj istoriji ne ostane zauvek Obamin potpredsednik. Da sada, posle toliko pokušaja da zauzme Ovalnu sobu, konačno u tome uspe. I taman kada je uhvatio zalet, taman kad ga je krenulo, dogodio se koronavirus.
Korona bi, sa jedne strane, u teoriji mogla da bude ona nevidljiva ruka koja je trebalo da bude Barak Obama. Ipak, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Trampu uprkos svemu podrška opasno raste.
Jedno od nedavnih istraživanja pokazalo je da Trampu građani najviše veruju po pitanju ekonomije, a Bajdenu kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, dok je po pitanju toga kome građani više veruju u borbi sa koronavirusom razlika između njih dvojice navodno bila beznačajna.
I to je za Bajdena dvosekli mač.
Tramp je 2016. godine, against all odds, pobedio jer je ruralnoj, beloj Americi obećao da će im vratiti poslove i oživeti ekonomiju. Donald Tramp je, uvek i više od svega, biznismen i iako to uglavnom znači da gleda kako da u svoj džep strpa još koji dolar, njegova retorika podrazumeva da je ekonomija uvek važnija od svega. Stručnjaci za javno zdravlje uporno ističu da će otvaranje američke ekonomije dok besni pandemija koštati hiljade života, ali Tramp dobro zna da nijedan rednek neće baš trčati da mu da glas ako mu budu krčala creva.
Trampov rast popularnosti mogao bi da bude posledica „okupljanja iza zastave“ – mada je on značajno manji nego u ranijim ovakvim momentima u američkoj istoriji, mešu kojima je i rast od sedam odsto Obami posle ubistva Osame bin ladena – ali će Bajden svejedno morati da odigra pametno ako želi da uopšte odmerava snage sa njim.
Pandemija znači da Bajden više ne može da priušti sebi da jednostavno bude anti-Tramp. Činjenica da aktuelna administracije ne ume da upravlja krizom Trampu će umanjiti šanse za reizbor samo i isključivo samo ako Bajden dokaže da bi on mogao da posao obavi bolje. U tome bi mogla da mu od naročitog značaja bude Liz Voren koja će mu pomoći da Amerikancima obezbedi pristup zdravstvenom osiguranju i nezi.
Bajden je za Njujork tajms napisao kolumnu u kojoj je izneo svoje planove za „bezbedno otvaranje Amerike“ kada se pandemija stiša, ali su kritičari u pravu kada kažu da je najveći problem sa njegovim planovima upravo to što su oni samo planovi.
Nikome ništa ne znači njegov plan da se testira više građana, da se sačuvaju radna mesta, da šta god, ako nigde nije objasnio kako misli da taj plan sprovede u delo.
Bajden ima problem i da održi nacionalnu vidljivost. Tramp je živi dokaz one stare da je i loša reklama dobra reklama, jer Bajden nema nikakvu reklamu.
Pročitaj i:
Aktuelni predsednik se svakog dana obraća milionima Amerikanaca iz Zapadnog krila, a Bajden se eventualno s vremena na vreme javi iz svog podruma u Delaveru. Kažu da su mu čak neke demokrate već suptilno stavile do znanja da je mogao značajno više da profitira na Trampovim glupostima.
Valjalo bi da se konačno pozabavi i optužbama za seksualno uznemiravanje koje ga prate maltene decenijama unazad (da ne govorimo o Aniti Hil i Klarensu Tomasu, sudiji koji je Hilovu uznemiravao, a Bajden se uveliko družio s njim i držao mu stranu; Tomas je, pritom, bio i segregacionista). Može da zahvali Trampu što je takav kakav je, sa onim svojim pričama da žene treba da se pipaju kako je kome volja, pa onda Bajdenovi nestašluci deluju bezazleno.
Stručnjaci smatraju da ni ta famozna „elektabilnost“ Bajdenu neće značiti ništa ako se ne pobrine da izbori budu legitimni. Prošlonedeljna dešavanja u Viskonsinu zaista bi mogla da budu epitom onoga što sledi – da Republikanska stranka jednostavno pokrade izbore.
Džoa Bajdena svejedno čeka dugačka i mukotrpna trka do Bele kuće. Ako bude terao svoju umerenu politiku i ne bude bio mudriji i promućurniji, isto će tako umereno i pobediti; Tramp će ga samleti još ubedljivije nego što je oduvao Klintonovu. Najveća šansa mu je da korona učini ono što on ne može – da sama sruši Trampa.
