0
Iran se pokazao kao racionalan akter na globalnoj pozornici. Ali, racionalnost ne znači ujedno i pacifizam.
Trenutno nema naznaka da Iran militarizuje svoj nuklearni program, ali je aktuelni sukob na Bliskom istoku izazvao zabrinutost da bi Teheran konačno mogao da pređe „crvenu liniju“, piše Forin polisi.
Vodeći izvor za analizu spoljne politike i međunarodnih odnosa, Forin Polisi se bavio pitanjem kako bi se Iran ponašao kada bi postao nuklearna sila. Stručnjaci imaju različita mišljenja o tome.
Istoričar Bernard Luis rekao je 2006. da će Iran pokrenuti nuklearni napad na Izrael. Za Luisa, iranske vođe su bile iracionalne, „lude mule“ koje se nisu mogle odvratiti od ovog plana zbog svog apokaliptičnog pogleda na svet. Politikolog Kenet N. Valc tvrdio je u članku iz 2012. u časopisu Forin Afer da su strahovi od iranske nuklearne bombe „ preuveličani“. Da iranski lideri imaju takvo oružje, delovali bi opreznije, smatra Valc. Prema njegovim rečima, iranski lideri su racionalni akteri zainteresovani samo za sopstveni opstanak. Valc je takođe tvrdio da bi Iran sa nuklearnim oružjem doneo stabilnost na Bliskom istoku čineći i učinio zemlju bezbednijom.
Prema Forin polisiju, realnost leži negde između Valcovog optimizma i Luisove netačne procene. Iransko rukovodstvo je do sada pokazalo dosledan obrazac racionalne kalkulacije kada je reč o strateškim odlukama, uključujući nuklearni program. Na primer, kada su Sjedinjene Države izvršile invaziju na Irak 2003. godine, iranski lideri su procenili da pokušaji proliferacije mogu da stave Iran na američku listu meta, pa su smanjili napore da militarizuju zemlju.
Izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju iz 2011. potvrdio je iranski „pragmatizam“. Agencija je te godine zaključila da je Iran zbog rastuće zabrinutosti za međunarodnu bezbednosnu situaciju u Iraku i susednim zemljama prestao da radi na nuklearnom oružju krajem 2003. godine.
Međutim, racionalnost iranskog rukovodstva ne znači pacifizam, podseća FP. Osiguravajući svoj opstanak, nuklearno naoružan Iran bi delovao sa više samopouzdanja na međunarodnoj sceni i mogao bi predstavljati nove izazove regionalnoj bezbednosti. Nuklearni arsenal — čak i skroman — dramatično bi povećao sposobnost Irana da se praktikuje strogoću u Persijskom zalivu. Ovaj morski put je ključan za nacionalnu bezbednost Irana. Šah Pahlavi je o tome govorio još sedamdesetih godina, a rukovodstvo Islamske Republike deli ovu stratešku poziciju. Bivši ministar spoljnih poslova Mohamed Džavad Zarif jednom je rekao da je svako „strano prisustvo u Persijskom zalivu po definiciji izvor nesigurnosti za Iran“. Stoga nije iznenađujuće da su se iranske snage često sukobljavale sa brodovima američke mornarice „u sopstvenom dvorištu”, što naglašava protivljenje Teherana bilo kakvom stranom vojnom prisustvu u regionu.
Uz sredstva nuklearnog odvraćanja, Iran bi mogao odlučnije da pogura svoje teritorijalne pretenzije, kao što je prisiljavanje Ujedinjenih Arapskih Emirata da odustanu od spora oko ostrva Tunba i Abu Musa, a mogao bi i lakše lakše pretiti međunarodnoj plovidbi ako bi iranski interesi bili ugroženi, piše FP. Štaviše, nuklearno oružje bi omogućilo Iranu da se sa više samopouzdanja suoči sa američkim i drugim stranim snagama u Persijskom zalivu, jer bi pretnja nuklearnom eskalacijom mogla sprečiti vojnu odmazdu.
Odnosi Irana sa Izraelom i dalje su izuzetno neprijateljski. Međutim, uprkos oštroj retorici, iransko rukovodstvo je svesno konvencionalne vojne superiornosti i nuklearne prednosti Izraela, piše FP. Kada je Izrael napao iransko diplomatsko predstavništvo u Damasku u aprilu, ubivši iranskog vojnog komandanta, Iran je odgovorio lansiranjem nekoliko stotina balističkih projektila i dronova. Međutim, on je namerno umanjio značaj izraelske odmazde, koja je ciljala sistem protivvazdušne odbrane u blizini grada Isfahana, kako bi izbegao širi sukob sa Izraelom, a samim tim i sa SAD.
Iran sa nuklearnim oružjem bi značajno preoblikovao ovu dinamiku, smatra FP. Nuklearno oružje moglo bi da razbije dugogodišnji monopol Izraela, značajno povećavši položaj Irana u regionu. Istovremeno, to bi moglo da pogorša trenutni sukob niskog intenziteta između dve države, jer bi se obe zemlje mogle osloniti na svoje nuklearne arsenale kako bi se zaštitile od konvencionalne eskalacije“, ocenjuje FP.
Nuklearno oružje bi ojačalo odnose Irana sa njegovim saveznicima i podržavaocima u regionu, posebno Hezbolahom, koji se smatra jednim od stubova iranske odbrambene strategije. To ne znači da bi Iran ustupio nuklearnu tehnologiju, jer bi to moglo povećati mogućnost upotrebe nuklearnog oružja i time ugroziti sopstvenu bezbednost. Međutim, nuklearno oružje bi moglo da smanji rizike i troškove povezane sa podrškom ovim grupama, pošto bi strane sile bile dodatno obeshrabrene da spreče iransku podršku takvim grupama.
Nuklearno oružje moglo bi da preoblikuje percepciju iranskog rukovodstva o „pravednoj“ ulozi zemlje u geopolitici. Status nuklearne energije bi značajno povećao diplomatsku moć Teherana, omogućavajući mu da traži bezbednosne, političke i ekonomske ustupke. Otkako je 2003. napustio militarizaciju svog nuklearnog programa, Iran je sistematski koristio svoj rastući nuklearni program da izvuče ustupke od globalnih sila koje mu inače ne bi dozvolile da sedne za pregovarački sto. Iranska nuklearna ekspanzija, prema FP, nije bila vođena bezbednosnim faktorima u tom periodu, već kao poluga za pregovore.
Nuklearno oružje bi takođe omogućilo Iranu da deluje nezavisnije od svojih glavnih saveznika, posebno Rusije, koja sve više uvlači Iran u svoju sferu uticaja, nastavlja se u analizi. Naime, smatra se da u tom kontekstu nuklearno oružje čini partnerstvo sa Rusijom manje vrednim jer bi Iranu bila potrebna manja zaštita Moskve. Nuklearno oružje bi smanjilo troškove Irana da deluje nezavisno od Rusije i čak poboljšalo odnose sa Zapadom. Rusija je u prošlosti potkopavala nuklearne pregovore Irana sa Zapadom kako bi sprečila normalizaciju tog odnosa, podseća FP, dodajući da je iranska podrška Rusiji u Ukrajini skupo koštala Teheran.
PROČITAJTE JOŠ:
Sadašnji iranski lideri, kao i njihovi prethodnici, čvrsto veruju da je Iran sam i okružen neprijateljskim državama koje bi, da im se pruži prilika, loše tretirale Iran. Iz iranske perspektive, nuklearna opcija nije samo zaštita sopstvenog nacionalnog opstanka, već i strateško oruđe za prisiljavanje globalnih sila da priznaju njegove legitimne interese. U tom smislu, nuklearno oružje bi bilo poslednja odbrana za Iran.
„Kada je Kina razvila svoj nuklearni arsenal 1960-ih, takođe je doživljavana kao ‘odmetnička’ država. Ali vremenom su Sjedinjene Države pronašle način da koegzistiraju sa Kinom naoružanom nuklearnim oružjem i na kraju su obnovile diplomatske odnose. Istorija pokazuje da se čak i neprijateljske nuklearne države mogu integrisati u globalni poredak, iako uz priličan oprez i strateški angažman“, zaključuje FP.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
