Dnevnik Putinovog najvećeg neprijatelja i političkog zatvorenika broj jedan u Rusiji: Evo kako iz minuta u minut izgleda "život" u zatvorskim kolonijama

Do 5.20 ujutru njegov metalni okvir kreveta, pričvršćen za zid, bi bio zaključan tako da ne bi mogao da ga koristi do kraja dana. Kara-Murzina ćelija ofarbana je u jarko plavo. U sredini, sto i klupa su pričvršćeni za pod.

Jedini predmeti koje je smeo da zadrži bili su šolja, četkica za zube, peškir i par papuča. Svetlo se nikada nije gasilo.

Kasnije ujutru, šolja čaja i činija lepljive kaše napravljene od neidentifikovanog zrna bivaju gurnute kroz mali otvor na vratima ćelije.

U jednom trenutku Kara-Murzi je bila dozvoljena 90-minutna „šetnja“ oko betonskog dvorišta veličine njegove ćelije sa metalnom rešetkom umesto krova.

Bio je dužan da drži ruke iza leđa. Često su temperature ispod nule onemogućavale da se nastavi u predviđenom vremenu. Zvučnik u njegovoj ćeliji je treštao tokom celog dana, ponekad puštajući lokalnu radio stanicu, ponekad monotoni recital pravila kaznene kolonije.

CCTV kamere su bile usmerene na Kara-Murzu danonoćno. Uprkos tome, svakog dana bi ga vodili u sobu za inspekciju u 9 i 17 časova. Morao je da se skine dok su mu detektorom metala prelazili preko odeće i donjeg veša.

Svaki put kada su mu se obraćali morao je da se identifikuje u zvaničnoj formuli: „Kara-Murza, Vladimir Vladimirovič, rođen 7. septembra 1981. godine, osuđen po članu 284.1, deo prvi, 207.3 deo drugi, 275. Datum početka kazne, 22. april 2022. Datum završetka kazne, 21. april 2047".

Od smrti Alekseja Navaljnog, najistaknutijeg ruskog opozicionog lidera, u sličnoj zatvorskoj koloniji na Arktiku, Kara-Murza je postao jedan od političkih zatvorenika najvišeg profila u zemlji.

Kao i Navaljni, Kara-Murza je bio žrtva trovanja novičokom. Dva puta je pao u komu, 2015. i ponovo 2017. Kao rezultat toga, boluje od polineuropatije, bolesti nerava zbog koje mu trnu noge.

Kao i Navaljni, mogao je da ostane u egzilu u inostranstvu, godinama je živeo u Americi i takođe je britanski državljanin.

On je, kao i Navaljni, izabrao da se vrati u Rusiju, privučen svojim pozivom kao ruski intelektualac i odbijanjem da prihvati da Vladimir Putin definiše njegovu zemlju.

Nešto više od mesec dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu, otišao je nazad u Moskvu.

U to vreme, Putin je već potpisao zakon po kom se kao krivično delo posmatra da neko njegovu „specijalnu vojnu operaciju“ naziva ratom, a kamoli da je kritikuje. Ipak, Kara-Murza je to otvoreno osudio kao agresorski rat.

Nedelju dana nakon povratka uhapšen je ispred svoje kuće u Moskvi i optužen za širenje „lažnih vesti“ o ratu. Njegovo suđenje za izdaju odvijalo se iza zatvorenih vrata jer je uključivalo ono što Kremlj smatra „državnom tajnom“.

Kara-Murza je osuđen na 25 godina zatvora, što je najduža kazna koju trenutno služi bilo koji politički zatvorenik u Rusiji.

Iz sopstvene zatvorske ćelije, Navaljni je opisao kaznu kao „osvetu za činjenicu da Kara-Murza nije umro“. Kara-Murza je 26. januara ove godine prebačen u još strožu kaznenu koloniju udaljenu kratkom vožnjom, koja se od prethodne razlikovala jednocifrenom: IK-7.

Ova mera je preduzeta, kažu zvaničnici, zbog "teške administrativne povrede" od strane Kara-Murze - propuštanja poziva za buđenje za koji on kaže da nikada nije stigao.

Kara-Murzi je dozvoljeno da piše i prima pisma, iako mu je dozvoljeno da ima olovku samo 90 minuta svakog dana.

"Smisao transfera je sam transfer. Jedna od glavnih karakteristika zatvorskog života je stalna nepredvidljivost, nesigurnost i neizvesnost ne samo sutra, već i večeras", rekao je on, prenosi Dejli mejl.

Kara-Murza je skoro potpuno odvojen od spoljašnjeg sveta. Otkako je stigao u zatvor, odobren mu je samo jedan 15-minutni telefonski razgovor sa decom - pet minuta po detetu. Potpuna izolacija znači da mu čak i poseta tužioca može podići raspoloženje.

Osim buke zvučnika, Kara-Murzin jedini spoljašnji izvor mentalne stimulacije su pisma i knjige iz zatvorske biblioteke. Ali mu je teško da čita.

„Vrlo brzo gubite koncentraciju, misli beže. Pročitaš jednu stranicu i ne razumeš šta je to što si pročitao“, napisao je u pismu novinarima.

U 20.30 sati mu predaju dušek i jastuk.

Njegov krevet na sprat je spušten. Zatim se u pet ujutru sledećeg dana ponovo budi uz zvuk nacionalne himne.

Omsk, grad u kome je Kara-Murza zatočen, bio je jedno od stotina lokacija za Glavnu upravu logora za popravni rad, koju je osnovao Staljin 1929. godine i poznatiju po akronimu na ruskom: „Gulag“.

Ovo je bio centralizovani sistem ropskog rada u industrijskom obimu, u kojem se našlo do 20 miliona ljudi iz celog Sovjetskog Saveza. Otprilike dva miliona tih zatvorenika je umrlo.

Kao i kod mnogih Rusa, istorija gulaga je za Kara-Murzu lična: njegov deda je uhapšen 1937. i preživeo je radni logor na Dalekom istoku.

U ruskim logorima, posebno u udaljenijim delovima zemlje gde je zatvor glavni poslodavac, često rade deca i unuci onih koji su čuvali gulag.

Posle Staljinove smrti 1953. sovjetsko rukovodstvo je izgubilo apetit za masovnom represijom. Ropski rad je bio neefikasan, a čak je i rukovodstvu bilo dosta terora. Istrebljenje je prestalo, sistem je postao humaniji i broj zatvorenika se smanjio.

KGB, kome se Putin pridružio 1970-ih, otkrio je da je sećanje na masovnu represiju bilo dovoljno da kontroliše stanovništvo. Svi su poznavali nekoga čiji su rođaci poslani u gulag. Ovo je bilo dovoljno da se situacija kontorliše.

Ali, Rusi su postali primetno manje uplašeni nakon raspada Sovjetskog Saveza. Do 2008. godine samo 17 odsto stanovništva bilo je zabrinuto zbog povratka represije. Deca rođena ovih godina postala su poznata kao "nebičevana" generacija, koja sebe smatra građanima, a ne podanicima.

Putin je 2012. odlučio da zaobiđe Ustav i da se vrati na funkciju predsednika. Dočekali su ga veliki protesti koje je podstakao Navaljni. Preduzimajući drastične mere da ponovo uspostavi kontrolu, Putin je počeo metodično da postavlja temelje za represiju kako bi ponovo raširio kolektivni strah.

Takođe je vratio sovjetske prakse, kao što je proglašavanje disidenata "ludim" i zatvaranje u psihijatrijske bolnice. Do 2021. godine više od polovine stanovništva je bilo zabrinuto zbog povratka represije.

Uglavnom, Putinov teror je uspeo. Posle 15.000 hapšenja u prvom mesecu nakon invazije, protesti su utihnuli. Oko 1.100 ljudi služi kaznu zbog svojih uverenja. Mnogi su obični ljudi, sve više žene, koji nikada ranije nisu bili politički aktivni.

Mreža kolonija i pritvorskih centara je toliko velika da zatvorenici često nestaju u njoj nedeljama. Oni se iz jednog objekta u drugi prebacuju u kupe bez prozora sa šest ležajeva i duplo više zatvorenika. Njihove porodice i advokati ne znaju gde se nalaze.

Da bi zahtevali sastanak sa advokatom, pritvorenicima je potrebna olovka i papir, što im se često odbija. Oni, naravno, mogu da se žale, ali za to im je ipak potrebna olovka i papir.

Prava moć leži u rukama zatvorskih službenika poznatih kao "operativniki" - istražitelji nagrađeni na osnovu toga koliko zločina reše, koristeći svoju neograničenu moć da iznude priznanja i prikače nove zločine zatvorenicima.

Oni odlučuju ko će dobiti hitnu medicinsku pomoć, a ko će biti kažnjen samicama ili premlaćivanjem u specijalnim „ćelijama pod pritiskom“.

Podmićivanje može kupiti bolju ćeliju. Koliko zatvorenik mora da plati za privilegije odlučuje "hoziain", gospodar koji vodi zatvor.

Oni koji odbiju da plate bivaju "slomljeni" - pretučeni i mučeni. „Razbijanje“ uglavnom ne vrše čuvari, već „aktivisti“ - zatvorenici koji blisko sarađuju sa zatvorskom upravom.

Zatvorenici su podeljeni u četiri grupe. Najviša grupa je "kriminalna elita" - oni koji sami ne obavljaju nikakve dužnosti i presuđuju sukobe. Slede "saradnici" koji sprovode red zajedno sa zatvorskim službenicima. „Momci“, „muškarci“ ili „vuna“, koji nisu kriminalci, čine ogromnu većinu zatvorenika.