2
Najuticajnija tri autokratska lidera na svetu, Si Đinping, Vladim Putin i Redžep Tajip Erdogan, u predvečerje velike ekonomske krize, suočeni sa padom popularnosti i porastom narodnog nezadovoljstva, dodatno centralizuju vlast i uskraćuju poslednje oaze slobode u Kini, Rusiji i Turskoj.
U poslednjih mesec dana smo bili svedoci usvajanja Zakona o bezbednosti s kojim je Peking ukinuo autonomiju Hongkonga, u Rusiji je održan referendum o ustavnim promenama, uprkos pandemiji koronavirusa, koje dozvoljavaju Putinu da, kao Đinping i Erdogan, ostane, praktično, doživotno na vlasti, dok je u Turskoj Erdogan realizovao svoj san o pretvaranju Aja Sofije u džamiju i brisanju još jednog dela nasleđa sekularne Turske Kemala Ataturka.
Sva trojica lidera pokušavaju da iskoriste veoma povoljan momenat za učvršćivanje svojih autokratskih režima i pooštravanje mera i represije protiv disidenata i slobode mišljenja. Baštinici orjentalnog despotskog vladanja zaziru od širenja nezadovoljstva među građanima usled ekonomske krize prouzrokovane pandemijom Kovida 19 i zato preventivno deluju da onemoguće bilo kakvu ozbiljniju opoziciju režimu. Za Si Đinpinga su najopasnije tačke Hongkong i nešto manje u Sinkjang, Putinu zadaje glavobolju gradska mladež koja izmiče kontroli a Erdogana i dalje peče poraz, i to dvostruki, u Istanbulu na izborima za gradonačelnika.
U Kini mediji nikada nisu bili slobodni, a internet, kao i društvene mreže, su pod striktnom cenzurom. Svako iznošenje mišljenja koje nije na partijskoj liniji vodi pravo u zatvor a ponekad i u “mrak”. Primer oftalmologa iz Vuhana Li Venlijana je lampantan. Vladimir Putin je davno ugasio ili stavio pod kontrolu sve nezavisne elektronske medije u Rusiji, ostavljajući samo par novina i portala, a krajem prošle godine je uveo tzv. suverenističkog interneta (Runet), po ugledu na Kinu.
Erdogan je pre četiri godine ugasio i poslednje slobodne medije u Turskoj. Istovremeno, dok se novi sultan molio u Svetoj Sofiji, u parlamentarnu proceduru je ušlo usvajanje zakona s kojim se predviđa da svi internet sajtovi i društvene mreže koji imaju više od milion kontakata dnevno (Tviter, Fejsbuk, Jutjub, itd) moraju da imaju legalnog predstavnika na teritoriji Turske, ovlašćenog da polaže račune državi. Takođe, sajtovi i društvene mreže su dužni da čuvaju sve podatke na serverima u Turskoj i da budu dostupni, u svakom momentu, nadležnim vlastima.
Tri lidera se odlikuju i po sprovođenju agresivne komšijske politike s ciljem da prisvoje teritorije i međunarodne vode na koje nemaju pravo. Kina već godinama militarizuje Južno kinesko i Istočno kineskom more zauzimajući ostrva na kojima nema međunarodno priznati suverenitet i suprotno presudama Međunarodnog tribunala pravde u Hagu. Paralelno, Peking se sve otvorenije sprema za invaziju na Tajvan.
Pročitajte još:
Rusija osim što je napravila dve države u Gruziji, Abhaziju i Južnu Osetiju, anektirala Krim i podržava etničke Ruse u građanskom ratu u Istočnoj Ukrajini, i dalje održava u životu dve enklave: Prednjestrovlje u Moldaviji i Nagorno Karabah u Azerbejdžanu.
Turska već 46 godina drži pod okupacijom severni deo Kipra. U međuvremenu je zauzela seveozapadni deo Sirije pod izgovorom borbe protiv kurdskih terorista i učestvuje u građanaskom ratu u Libiji na strani vlade premijera Fajeza el Saraža u Tripoliju. Ankara se ponaša nasilnički i u Mediteranskom moru gde je proglasila svoju ekskluzivnu ekonomsku zonu nad teritorijalnim vodama Kipra i Grčke i onemogućava evropske naftne kompanije, sa uredno dobijenim licencama, da ispituju morsko dno.
Kina, Rusija i Turska su slične i po tome što u svom okruženju imaju veoma mali broj prijateljskih zemalja. Peking, ne računajući Rusiju u koju ne može da se pouzda, računa samo na režime čije vladare drži u šaci: Mijanmar, Kambodža, Nepal, Laos i donekle Severna Koreja. Sa svim ostalim zemljama – od Indije preko Tajlanda, Singapura, Indonezije, Malezije, Filipina, Vijetnama, do Tajvana, Južne Koreje i Japana – su, i pored značajne ekonomske i trgovinske saradnje, u zategnutim odnosima.
Rusija u svom tzv. bliskom inostranstvu broji na prstima ruke “prijatelje”, a pojedine autokrate iz bivših sovjetskih republika, uključujući Lukašenka iz Belorusije i Nazarbajeva iz Kazahstana, pokazuju sve veće ambicije za emancipacijom od Moskve. Osim Jermenije, čiji opstanak zavisi od Rusije, Moskva nema nijednog saveznika u komšiluku u koga bi mogla da se zakune.
Ankara je od politike bivšeg premijera Davutoglua “nula problema sa komšijama” stigla do situacije u kojoj nema suseda s kojim nije u problemima, čak i u širem okruženju. Od poslovično zategnutih odnosa sa Jermenijom, Kiprom, Grčkom i Bugarskom, Turci su zaoštrili do krajnjih granica odnose sa Sirijom, Egiptom, Saudijskom Arabijom, Izraelom. Priroda relacije Ankare i Moskve je direktno vezana za lični odnos Putina i Erdogana, koliko pragmatičan toliko i nepredvidiv.
Omiljeni sport u sve tri autokratske prestonice je i prekrajanje isorije ili ispisivanje nove, prilagođene akutelnim despotima. Si Đinping gradi klasičan kult ličnosti. Kao što je u komunističkoj Jugoslaviji, od bukvara pa do fakultetskih udžbenika prva unutrašnja strana bila rezervisana za prigodnu misao Josipa Broza, tako su Đinpingove misli ušle ne samo u školske knjige nego i novi Ustav Kine. Putinova propaganda je potpuno rehabilitovala Josifa Džugašvilija Staljina a Erdoganova reislamizacija Turske podrazumeva brisanje kompletnog republikanskog nasleđa. Od Turske Kemala Mustafe ostale su samo njegove slike. Njih još nisu uklonili.
Interesantno je i da se u sve tri zemlje vode politike prevaspitavanja dela naroda kao i diskriminacija manjinskih ili slabijih grupa. U Kini se milioni Ujgura, muslimana, “prevaspitavaju” u radnim logorima kako da postanu dobri komunisti i patrioti. U Rusiji se vodi otvorena homofobna kampanja, pojačana usvajanjem zakona koji krše prava osoba sa različitom seksualnom orjentacijom. S druge strane se toleriše porodično nasilje nad ženama i decom. U Turskoj se vodi otvorena politika vraćanja žena u okove 19.veka. Erdoganova vlada na indirektan način primorava žene i devojke da nose veo, da odustaju od školovanja i da im se život svede na kućne poslove, rađanje i negovanje dece, u islamskom duhu, dakako.
Autor teksta: Željko Pantelić
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
