0
Kada je početkom 2011. godine Arapsko proleće počelo da ruši lidere kao domine, činilo se da su vladarski dani odbrojani i predsedniku Sirije Bašaru al Asadu. Međutim, iako je decenija rata pretvorila njegovu zemlju u ruševine, Asad je uspeo da se održi na vlasti i odlučan je da na njoj i ostane.
PROČITAJTE JOŠ:
Za ovih 10 godina, uspeo je da „preživi“ međunarodnu izolaciju i privremeni gubitak dve trećine sirijske teritorije i postao je ponovo relevantan igrač, prenosi Hina.
Mirna pobuna protiv predsednika Sirije od pre 10 godina prerasla je u pravi pravcati građanski rat. U sukobu je do sada stradalo više od 380.000 ljudi, razoreni su čitavi gradovi, a u borbe su uvučene i druge zemlje.
Kako je počeo rat u Siriji?
Čak i pre nego što su otpočeli sukobi, mnogi Sirijci su se žalili na visoku stopu nezaposlenosti, korupciju i odsustvo političkih sloboda pod predsednikom Bašarom Al Asadom, koji je nasledio oca Hafeza, nakon što je ovaj umro 2000.
U martu 2011, prodemokratske demonstracije izbile su u južnom gradu Dera, inspirisane revolucijama u susednim zemljama protiv represivnih vladara, prenosi BBC na srpskom.
Kad je sirijska vlada upotrebila smrtonosnu silu da uguši pobunu, protesti koji su zahtevali ostavku predsednika izbili su širom zemlje. Neredi su se proširili, a gušenje pobune se intenziviralo.
Pristalice opozicije su se dohvatile oružja, prvo da bi se odbranile, a potom i da bi oslobodile svoje oblasti od državnih snaga bezbednosti.
Asad se zarekao će ugušiti ono što je nazvao „terorizmom podržanim od stranih sila“. Nasilje je rapidno eskaliralo i čitavu zemlju je zahvatio građanski rat.
Nastale su stotine pobunjeničkih grupa i nije trebalo mnogo da sukob preraste u više od borbe između Sirijaca za ili protiv Asada.
Strane sile su počele da zauzimaju strane, šalju novac, oružje i borce, i kako se haos pogoršavao, umešale su se i ekstremne džihadističke organizacije sa vlastitim ciljevima, kao što su Islamska država i Al Kaida.
Koliko je ljudi poginulo?
Sirijska opservatorija za ljudska prava (SOHR), britanska posmatračka grupa sa mrežom izvora na terenu, dokumentovala je 387.118 smrti do decembra 2020, među njima 116.911 civila.
Ta brojka ne obuhvata 205.300 ljudi koji se vode kao nestali i pretpostavlja se da su mrtvi, uključujući 88.000 civila za koje se smatra da su umrli od mučenja u zatvorima pod kontrolom vlade.
Druga posmatračka grupa, Centar za dokumentaciju nasilja, koja se oslanja na informacije aktivista širom zemlje, zabeležila je ono što smatra kršenjima međunarodnog humanitarnog prava i zakona o ljudskim pravima, uključujući napade na civile.
Ona je dokumentovala 226.374 smrti u borbama, među njima 135.634 civila, zaključno sa 2020.
Ubijeno je ili ranjeno skoro 12.000 dece, prema agenciji Ujedinjenih navija za decu – Unicefu, prenosi BBC na srpskom.
Ko je sve upleten u sirijskih građanski rat?
U protekloj deceniji ključni saveznici vlade bili su Rusija i Iran, dok su Turska, zapadne sile i nekoliko zalivskih arapskih država do različite mere podržali opoziciju.
Rusija – koja je imala vojne baze u Siriji i pre rata – pokrenula je kampanju vazdušnih napada kao podršku Asadu 2015. godine i bila ključna za preokret u ratu koji je nastao u korist vlade.
Smatra se da je Iran poslao stotine različitih trupa i potrošio milijarde dolara da pomogne Asadu.
Hiljade pripadnika šiitske paravojske koje je naoružao, obučio i finansirao Iran – uglavnom iz libanskog Hezbolaha, ali i Iraka, Avganistana i Jemena – takođe se borilo rame uz rame sa sirijskom vojskom.
SAD, Velika Britanija i Francuska ispočetka su pružale podršku onome što su smatrale „umerenim“ pobunjeničkim grupama.
Turska je glavni saveznik opozicije, ali njen naglasak bio je na korišćenju pobunjeničkih frakcija da zaustave kurdsku paravojsku koja dominira u SDF, optuživši je da je produžena ruka zabranjene kurdske pobunjeničke grupe.
Saudijska Arabija, koja žarko želi da zaustavi iranski uticaj, naoružala je i finansirala pobunjenike na početku rata, kao i njen zalivski rival – Katar.
Izrael je, u međuvremenu, postao toliko zabrinut onim što zove iranskim „vojnim uticajem“ u Siriji i isporukom oružja Hezbolahu i drugim sirijskim paravojskama, da je pokrenuo sve češće vazdušne napade u pokušaju da ih osujeti.
Ko sada kontroliše zemlju?
Vlada je vratila kontrolu nad najvećim sirijskim gradovima, ali veliki delovi zemlje još uvek drže pobunjenici, džihadisti i kurdski SDF. Poslednje preostalo opoziciono uporište nalazi se u severozapadnoj pokrajini Idlib i pridruženim delovima severnih pokrajina Hama i Alepo.
Regionom dominira džihadistički savez povezan sa Al Kaidom po imenu Hajat Tarir Al Šam (HTS), ali je i dom glavnih pobunjeničkih frakcija. Procenjuje se da tamo živi 2,7 miliona raseljenih ljudi, uključujući milion dece, od kojih mnogi žive u izuzetno lošim uslovima u kampovima.
U martu 2020, Rusija i Turska posredovali su u postizanju primirja da bi zaustavili vladinu inicijativu za ponovno zauzimanje Idliba. Od tada je vladao relativni mir, ali on može da se prekine svakog časa.
Na severoistoku zemlje, turske snage i udruženi sirijski pobunjenici pokrenuli su ofanzivu protiv SDF u oktobru 2019. da bi stvorili „sigurnu zonu“ bez kurdske paravojske uz sirijsku stranu granice i od tada su zauzeli deonicu od 120 kilometara.
Odana vojska
„Ceo svet mu je tražio da odstupi sa vlasti i verovao da će biti srušen, a danas želi da se pomiri sa njim“, rekao je libanski političar Karim Pakradouni. Uprkos desetinama hiljada prebega, sirijska vojska takođe je imala veliku ulogu u Asadovom opstanku, dodao je.
„Zbog toga je Asad izuzetak u tzv. Arapskom proleću“, kazao je.
U Tunisu je vojska okrenula leđa diktatoru Zinu El Abidinu Ben Aliju kada je porastao pritisak s ulica. Egipatska vojska takođe se odrekla dugogodišnjeg vođe Hosnija Mubaraka, a u Libiji, vojni vrh okrenuo se protiv Moamera Gadafija i pre njegovog pada, prenosi Hina.
Analitičar Tomas Piere kazao je: „Vojno vođstvo ostalo mu je lojalno jer je decenijama u njemu bilo puno Asadove rodbine i alavita“.
„Ovi poslednji činili su verovatno više od 80 posto oficira do 2011. godine i u vojsci su držali gotovo svaku uticajnu poziciju“, rekao je naučnik Instituta za istraživanje arapskog i muslimanskog sveta.
Sirijski naučnik iz Damaska koji je želeo da ostane neimenovan rekao je da su Asadova „odlučnost i strogost“ takođe bili ključni.
„Mogao je koncentrisati sve odluke u svojim rukama i obezbediti da je vojska posve na njegovoj strani“, rekao je. Uz to, struktura režima bila je takva da niko nije mogao steći dovoljno uticaja da mu konkuriše.
Asad se umesto toga kladio na složenu sirijsku društvenu strukturu, etničke podele između Arapa i Kurda, kao i religijske razlike između sunita, alavita i drugih manjina.
Iskoristio je „strah ljudi od haosa“ i strah alavita da neće preživeti njegovo rušenje sa vlasti, rekao je.
Kada su islamisti i džihadisti uzeli maha, nastojao je da se prikaže kao zaštitnik manjina uključujući hrišćane. Ali koristio mu je i izostanak bilo kakve efikasne političke opozicije.
„S čizmom na glavi“
Od inauguracije pre 20 godina, 17. Jula 2000. sirijski predsednik Bašar al Asad svoju vlast temelji na strahovladi, prenosi Dojče vele.
„Nema drugog načina vladanja našim društvom osim s čizmom na glavi ljudi“, citira izjavu mladog Bašara al Asada iz 1995. novinar Sam Dager, koji je godinama iz Damaska izveštavao za Vol Strit Džurnal.
Te godine je njegov stariji brat Bazil poginuo u saobraćajnoj nesreći. Od tada je Bašar al Asad pripreman za naslednika svoga oca Hafeza al Asada, koji je tom zemljom vladao čvrstom rukom od 1970. U to vreme, piše Dager u knjizi o porodici Asad objavljenoj 2019, događa se i unutrašnja promena tada 30-godišnjaka koji je najpre morao da se oslobodi senke svog nadmoćnog oca.
Mnogi su na početku imali utisak da je Bašar al Asad potpuno drukčiji tip vladara od oca ili brata: nastupao je manje agresivno, više suzdržano.
Sredinom 90-ih a živeo je u Londonu gde je nakon studija medicine bio na specijalizaciji za očnog lekara. Medicinar obrazovan na zapadu kao naslednik jednog bliskoistočnog diktatora: ta obećavajuća predstava mu je koristila na početku vladavine, piše Dojče vele.
„Nemoj imati milosti!“
„Asadova deca su naučila da njihov neprijatelj može svuda da se krije, da mu se ne sme pružiti prilika“, zaključuje biograf Dager. „Izdajnike treba svuda tražiti. Treba ih srediti gde god bili“, podučavao je Hafiz al Asad svoga sina. I „nemoj imati milosti“.
Hafez al Asad je tu maksimu dosledno sprovodio od 70-ih – i Siriju pretvorio u policijsku državu i mučilište. Novinar Mustafa Kalifa, koji živi u Francuskoj, zbog kritike režima je godinama bio u zloglasnom zatvoru Tadmur u blizini grada Palmire. U svom romanu „Kuća strave“ on opisuje sistematsko mučenje zatvorenika, od svakodnevnih nasilnih ispada do prisiljavanja da piju vodu iz kanalizacije.
Mučenje je karakteristično za ophođenje režima s kritičarima i protivnicima. „Ceo sirijski narod je u strahu“, kaže Kalifa u razgovoru za DW. „Svi znaju da postoje ti zatvori i da se tamo ljudi muče i ubijaju. Svi znaju da vlada samo zakon jačega, a ljudi ne žele svoj život staviti na kocku. To su metode režima.“
Nemoguća jednačina
Sa 55 godina, Asad je već u trećoj deceniji svoje vladavine, a izgleda da će na predsedničkim izborima ovog leta dobiti i četvrti mandat, prenosi Hina.
Pošto su ga nekada pozivale da odstupi s vlasti, zapadne sile sada žele političko rešenje pre izbora.
UN-ovi napori zadnjih godina fokusirani su na odbor koji u jednakoj meri predstavlja režim, opoziciju i civilno društvo i trebalo bi da izmeni sirijski ustav. Ali napretka gotovo da i nema.
Zapadni diplomatski izvor smatra da će Asad verovatno odugovlačiti s bilo kakvim pomacima dok se ne održe predsednički izbori po sadašnjem ustavu i tada dovesti međunarodnu zajednicu pred svršen čin.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
