0
Biti socijaldemokrata u prethodne pola decenije nije bilo najpopularnije. Stranke iz ove grupacije evropskih političkih porodica su gubile masovno vlasti širom Evrope. One socijaldemokratske stranke koje su već bile opozicija, češće su dodatno beležile odliv podrške, nego rast. U Francuskoj, Holandiji ili Grčkoj, postavljalo se i pitanje da li će dugovečne partije iz ove grupacije stranaka preživeti sledeći izborni ciklus. Levica je na izborima izgubila vlast u važnim državama poput Austrije, Francuske i Italije, ali i manjim državama poput Češke Republike.
PROČITAJTE JOŠ:
Ipak, stabilizacija socijaldemokratskih stranaka u Španiji i Portugalu, pobede u Skandinaviji, kao i najskorija pobeda socijaldemorkate Olafa Šolca u Nemačkoj, šalju suprotne signale. Ovaj “crveni talas” ne deluje pompezno kao onaj iz 1990-ih, kada su gotovo sve velike evropske države zabeležile socijaldemokratske pobede, ali predstavlja promenu. Socijaldemokratske partije su ponovo postale sposobne da pobeđuju na izborima i to jeste vest.
Ova evropska porodica partija, koja uz narodnjake desnog centra predstavlja najvažniju grupaciju, pokušaće da po ugledu na nemačke socijademokrate ponovi ovaj uspeh u drugim državama. Da li joj to može poći za rukom?
Socijaldemokratske partije i snaga
Nakon Drugog svetskog rata su socijaldemokratske partije ostvarile dve vrste pobeda. Prva pobeda je često trijumfovanje na izborima i rukovođenje evropskih država sa ove ideološke pozicije. U vremenu Hladnog rata između kapitalističkog SAD-a i socijalističkog SSSR-a, ova srednja ideološka pozicija bila je popularna opcija među glasačima. Druga pobeda je ona koja se odnosila na uticaj na društvo, jer je socijaldemokratski način vođenja ekonomije do 1980-ih bio manje ili više konsenzualno prihvaćen i od drugih stranaka.
Uprkos desničarskom uzletu i jačanju tokom 1980-ih širom Zapada, socijaldemokrate su se vratile na velika vrata tokom 1990-ih. U dosta umerenijem i širem biračkom telu prihvatljivijem izdanju, različiti lideri ovih partija levog centra ostvarili su velike uspehe. Toni Bler je sa britanskim laburistima ostvario rekord sa tri uzastopne pobede. U Nemačkoj je dva puta pobedio Gerhard Šreder, u Holandiji je sličan uspeh ostvario Vim Kok, dok je u Austriji je uspeh ostvario Viktor Klima, a Italija je zabeležila više uzatopnih socijaldemokratskih premijera.
Već početkom Svetske ekonomske krize 2008, socijaldemokrate sve teže brane i osvajaju vlast, a migrantska kriza mnogim premijerima sa levice zadaje finalan udarac. Celokupna politička scena skreće udesno, te osim tradicionalnih stranaka desnog centra, u igru kao relevantni igrači ulaze i evroskeptični desni populisti. Do praktično prošle godine, teren za socijaldemorkate bio je uzbrdo, a za desne snage nizbrdo postavljen,. Postavlja se pitanje, šta se od tada do sada promenilo, te stranke levog centra ponovo imaju potencijal da ostvare proboj.
Socijaldemokratska strategija
Partije koje se nalaze ideološki na levom centru imaju dve tradicionalne biračke baze, koje se međusobno razlikuju. Gotovo svaka socijaldemokratska partija u Evropi se oslanja većinski na podršku sa jedne strane stare konzervativne radničke klase, a sa druge strane urbane i progresivne srednje klase. Konkretnije rečeno, Toni Bler ili Gerhard Šreder svoje velike pobede ostvarili su tako što su partije pozicionirali da budu prihvatljive za obe ove grupacije. Ukoliko i konzervativni rudar i fabrički radnik zaokruže socijaldemokrate, ali i lekar, profesor ili student iz velikog grada, socijaldemokrate su znale da će izvesno dobiti vlast.
Svetska ekonomska kriza je proizvela je jake direktne i indirektne udare na srednju klasu, što je oštetilo ovaj deo biračkog tela. Stranke desnog centra uspele su da sprovedu takozvanu “politiku štednje”, koja je u tom momentu bila manji ili veći ekonomski konsenzus. Socijaldemokratske partije se u ovim novim okolnostima nisu najbolje snašle, ali su istrpele inicijalni udar.
Međutim, migrantska kriza je u potpunosti promenila pravila igre. Desnopopulističke partije su uspele da svojom konzervativnom i antimigrantskom retorikom privuku ogroman broj radničkih birača od socijaldemokrata ka sebi. Socijaldemokratske stranke su sa jedne strane trpele pritisak progresivne srednje klase da budu otvoreni prema imigraciji, a sa druge strane pritisak konzervativnih radnika da budu zatvorene prema imigraciji.
U toj situaciji su ove stranke gubile ili jedan ili drugi deo baze, a najčešće oba. U trajanju migrantske krize od 2014. do 2018. izgubile su vlast gotovo u svakoj državi u kojoj su se izbori održali. Tamo gde su vlast zadržali, promenili su identitet. Danske socijaldemokrate su danas antimigrantskog opredeljenja, dok se u Švedskoj socijaldemorkatski premijer Stefan Leven takmičio sa desnicom u tome ko bi više ljudi deportovao.
Ovako nepovoljan teren za delovanje stranaka levog centra nije postojao praktično od 1980-ih godina, te neuspesi nisu iznenađenje. Kriza oko koronavirusa donosi novo “deljenje karata”, u kome ovaj put socijaldemorkate prolaze dosta bolje.
Ponovna legitimizacija socijaldemorkatskih ideja
Kriza koronavirusa donela je svakako mnoge novine koje prevazilaze politiku, ali ako se analizira samo politika postoji jedan siguran efekat. Socijaldemokratske politike velike javne potrošnje i ulaganja u javne usluge ponovo su dobile legitimizaciju. Taj vid legitimizacije nije se desio od 1980-ih kada je protržišni konsenzus pobedio sa usponom Margaret Tačer u UK i Ronalda Regana u SAD-u. Razloga za to je više, te su socijaldemokrate veliki dobitnici ove promene političkog terena.
Sa jedne strane, sve države Zapada su posegnule za ogromnim stimulans paketima državne potrošnje. To su radile i levičarske i desničarske vlade. Nakon dekade manje ili veće politike štednje, ovo predstavlja radiklanu promenu. Od SAD-a, preko Evropske unije i UK-a, pa do pojedinčanih država članica EU, velika javna potrošnja postala je pravilo, a ne retka mera. Taj vid javne potrošnje išao je od pitanja davanja novca direktno građanima, preko investicija u infrastrukturu, pa do pomoći privredi. Ova promena je javnu potrošnju učinila prihvatljivom i glasačima.
Drugi faktor koji je pomogao legitimizaciji socijaldemokrata je posebno naglašavanje važnosti zdravstvnih sistema, kao i empatije prema ljudima koji su u ovim sistemima zaposleni. Takođe, važnost pojedinih javnih usluga i državnih sistema tokom pandemije, ukazala je da je ovim sistemima potrebno obezbediti adekvatno investiranje i budžete za rad. Ta promena svesti je izmenila percepciju javnih usluga kod birača od poreskog troška ka nužnoj potrebi. Logično, socijaldemokratska agenda je time dobila dodatnog legitimiteta.
Na kraju, zbog pandemije su već značajno proređeni migrantski talasi postali još ređi. Na političkom terenu gde migranti nisu tema, dobijaju socijaldemokratske partije, a gube desni populisti. Ove partije levog centra su dobile priliku da razgovaraju sa svoje dve različite glasačke baze o temama gde bolje stoje, poput ekonomije i socijalne odgovornosti, a ne o polarizujućem pitanju imigracije.
Ovi novi faktori omogućili su socijaldemokratama dosta bolji teren za političku borbu, koji već određene stranke solidno koriste. Nemački primer i trijumf Olafa Šolca pokazuje to na konkretnom primeru. Ovaj novi trend ne bi trebalo mešati sa posleratnim socijaldemorkatskim entuzijazmom ili usponom umerenih socijaldemokrata tokom 1990-ih, jer je obim promena dosta manji. Međutim, nakon gubitničke dekade koja je celu ideju stvaila u opasnost golog opstanka, sadašnje tendencije predstavljaju prvu pozitivnu promenu za levicu posle dugo vremena. Koliko će ovaj novi trenutak stranke levog centra iskoristiti, trebalo bi detaljno pratiti u narednom periodu.
BONUS VIDEO: Izbori u Nemačkoj
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
