1
Kada je Donald Tramp drugi put ušao u Belu kuću, i sam je znao da ulazi u mandat koji neće ličiti ni na jedan prethodni. Ovaj povratak nije bio praćen euforijom iz 2016, već nabijen očekivanjima, strahovima i dugim listama političkih i institucionalnih neprijateljstava.
U atmosferi nepomerljivih rovova – od medija, preko sudova, do Kongresa – Trampova administracija je ušla u 2025. sa obećanjem „najvećeg političkog reseta“ u savremenoj američkoj istoriji.
Već u prvim mesecima mandata postalo je jasno da taj reset neće biti ni linearan ni kontrolisan. Uz unutrašnje političke lomove, administraciju su pratile i spoljnopolitičke detonacije, među kojima se poslednjih nedelja posebno izdvaja Venecuela, hapšenje dugogodišnjeg predsednika Nikolasa Madura i direktno američko uključivanje u promenu odnosa snaga u Latinskoj Americi. Umesto jasnog političkog momentuma, mandat je otvoren nizom paralelnih kriza: reformom ekonomske politike, povratkom zaboravljenih Epstinovih dosijea i neočekivanim spoljnopolitičkim potezima koji su dodatno zaoštrili globalnu sliku Trampove druge ere.
Objavljivanje starih, ali i nekih do sada nepoznatih osetljivih dokumenata o slučaju Džefrija Epstina vratilo je u centar pažnje mrežu koja se protezala od finansijskih i političkih elita pa sve do holivudskih imena. Za Trampa, koji je već deceniju pod optužbama da je ikada bio „blizak“ sa Epstinom, ova epizoda je bila kombinacija političkog rizika i prilike.
Bela kuća je zvanično poručila da „sve treba da bude transparentno“, ali više izvora iz pravosudnih krugova tvrdi da je predsednik bio uverljiv samo u jednom: „otvarati stare istrage samo ako to ne stvara nove probleme“. U prevodu – Tramp ne želi novu seriju potresa koja bi mogla da parališe administraciju.
Istraživački centri i mediji koji su godinama pratili Epstinovu mrežu tvrde da se jedno novo poglavlje otvara: ne samo o tome ko je znao, već ko je pomagao da se ceo slučaj decenijama gura pod tepih. Ova politički eksplozivna tema postala je magnet za unutarstranačke sukobe: tvrdo jezgro republikanaca želi agresivne istrage, dok pragmatičniji deo Republikanske stranke odnosno GOP-a strahuje da bi to moglo postati „politička Pandora“, koja bi progutala sve pred sobom.
Za sada, istrage se vode sporo, naizgled oprezno, ali niko u Vašingtonu ne veruje da se ova saga završila.
Pročitajte još:
Ako je prvi mandat bio haotičan, drugi je definisan jednim gigantskim zakonskim paketom: OBBBA – „Our Business, Our Borders, Our Banks Act“. Tramp ga je nazvao „najvećom ekonomskom i industrijskom transformacijom od 1950-ih“.
Paket uvodi tri velika stuba: agresivni industrijski protekcionizam prema Kini, masovno prepakivanje državne pomoći američkim kompanijama i jače nadziranje finansijskih tokova, pod izgovorom borbe protiv kineskog uticaja.
Evropa je na ovo odgovorila uzdržano, ali sa alarmom ispod površine. U Briselu se već mesecima govori o „novoj eri američkog unilateralizma“. U praksi, OBBBA je već izmenio tokove kapitala i trgovinu u poluprovodnicima, a kineske kontra-mere otvorile su novi krug tihog ekonomskog rata.
Ako postoji mesto gde se odlučuje uspeh ili neuspeh druge Trampove administracije, onda je to – Kongres. Uprkos predsedničkoj pobedi, politička matematika na Kapitol hilu pokazala se surovom. Republikanci su preuzeli upravljanje Predstavničkim domom i Senatom, ali većine su tanke, a razlike unutar same stranke dublje nego pre.
U Domu su se formirala tri centra moći:
1. Tvrdi MAGA konzervativci
Predvođeni članovima Freedom Caucusa, oni traže apsolutnu lojalnost Trampovoj platformi: agresivnu imigracionu politiku, oštre rezove, suzbijanje „duboke države“ i kraj bilo kakvog kompromisa sa demokratama. Sa oko 20 glasova – taman dovoljno da sruše svaki zakon – postali su najvažniji tas na vagi.
2. Republikanci iz predgrađa
Oni dolaze iz kolebljivih okruga gde su birači zasićeni političkim ekstremima. Njihovi strahovi su pragmatični: izgubiće mandate ako budu glasali za zakone koji izazivaju šok u lokalnim ekonomijama. Zato traže „razumniji“ ton, posebno oko budžeta i imigracije.
3. Blok tihih pragmatičara
To su poslanici koji izbegavaju udare u javnosti, ali iza zatvorenih vrata odbijaju da prate Trampove najradikalnije ekonomske ideje. Oni ne žele da se suoče sa odgovornošću za kolaps vlade ili skok deficita.
Trampovi zvaničnici većinu vremena provode u pregovorima sa kongresmenima. Sastanci koji su nekada bili rutinski postali su „mini-krizne sednice“. OBBBA akt, kao i nekoliko bezbednosnih i budžetskih paketa, padali su i vraćani po nekoliko puta.
Jedan kongresmen je privatno opisao situaciju ovako:
„Tramp želi istorijski mandat. Kongres želi da preživi izbore 2026. To nikada nije ista stvar.“
Demokrate, sa svoje strane, deluju paradoksalno snažno uprkos manjini. Njihov cilj nije da pobede – već da uspore, zakomplikuju i obeshrabre svaki zakon koji bi Trampu doneo političke poene. Proceduralni mehanizmi, filibasteri, stalne javne kampanje – sve je na stolu.
Rezultat? Najtvrđa politička godina u drugoj Trampovoj eri već je počela da oblikuje svaki zakon, svaku nominaciju i svaki budžet.
Trampov odnos prema Ukrajini je ostao predmet kontroverze. Administracija uporno tvrdi da želi kraj rata „u razumnom roku“ i bez „beskonačnih američkih troškova“. Kritičari upozoravaju da se Tramp time približava ruskim interesima, dok Bele kuće odbacuje sve optužbe kao „propagandu iz ere Starog Vašingtona“.
Na Pacifiku, odnosi sa Kinom se pogoršavaju, ali Tramp balansira: ekonomski rat – da, vojni sukob – ne. Tajvan ostaje neuralgična tačka, a OBBBA zakon dodatno pooštrava odnose sa Pekingom.
Evropa posmatra sa sve većom nelagodom: američka geopolitička logika postala je nepredvidiva, a EU čeka da vidi hoće li se Vašington stabilizovati posle kongresnih izbora 2026.
Tramp je u drugom mandatu krenuo još agresivnije na federalnu birokratiju. Reforma odeljenja za pravosuđe, smanjenje budžeta univerzitetskim centrima, restrukturiranje agencija — sve to izazvalo je seriju tužbi i otpora na nivou saveznih država.
Sudovi su zatrpani slučajevima koji osporavaju ovlašćenja predsednika. Guverneri nekoliko velikih država otvoreno govore o „epohi institucionalne krize“.
Posebno mesto u slici Trampove druge administracije zauzima Venecuela, gde su se poslednjih nedelja odigrali događaji koji su promenili regionalnu i međunarodnu dinamiku. Hapšenje dugogodišnjeg predsednika Nikolasa Madura, uz direktno učešće Sjedinjenih Država, predstavlja najdrastičniji američki spoljnopolitički potez u Latinskoj Americi u poslednjih nekoliko decenija. Za Trampa, taj potez ima višestruku funkciju: demonstraciju sile, slanje poruke rivalima poput Kine i Rusije, ali i signal domaćoj javnosti da njegova administracija deluje odlučno tamo gde prethodne nisu. Istovremeno, Vašington je počeo da menja pristup sankcijama i ekonomskoj izolaciji Karakasa, otvarajući prostor za kontrolisanu stabilizaciju Venecuele, posebno u energetskom sektoru. Taj spoj vojne odlučnosti i pragmatičnog popuštanja pokazuje suštinu Trampove spoljne politike u drugom mandatu: ideologija je potisnuta, a u prvi plan je došao hladni interes, čak i po cenu ozbiljnih kontroverzi i optužbi za povratak politike intervencionizma.
Ako postoji rečenica koja najbolje opisuje Trampovu drugu administraciju, onda je to izjava jednog visokog republikanskog zvaničnika: „Tramp je u mandatu u kojem želi da menja istoriju. Problem je što istorija ne želi da bude menjana.“
Epstinovi dosijei, oštar ekonomski zaokret, Kongres koji puca po šavovima, sudovi koji preispituju svaku odluku i spoljnopolitički svet u kome Amerika više nije sidro – sve to već sada čini 2026. godinom odluke. Tome se sada pridružuje i presedan iz Venecuele: hapšenje Nikolasa Madura uz direktnu ulogu Sjedinjenih Država, koje za jedne predstavlja demonstraciju američke moći, a za druge opasan signal povratka politike sile.
U tom spoju unutrašnjih potresa i spoljnopolitičkih intervencija odlučivaće se da li će Trampova druga era biti upamćena kao period duboke transformacije američkog sistema – ili kao godina u kojoj su se svi konflikti, unutrašnji i spoljašnji, sudarili u jednom mandatu.
