1
Vašington strahuje da bi Izraelci mogli da bombarduju iranska nuklearna postrojenja. Ali, da li zaista oni to mogu?
Izraelske snage već 22 godine planiraju veliki napad na iranska nuklearna postrojenja. Međutim, malo je verovatno da će u sledećoj rundi odmazde to i učiniti, niti da bi bili uspešni bez američke pomoći.
Pre dve godine, desetine izraelskih lovačkih aviona letelo je iznad Sredozemnog mora, simulirajući napad na iranska nuklearna postrojenja, vežbu koju su izraelske odbrambene snage otvoreno reklamirale kao vežbu za „dugometražni let, dopunu goriva u vazduhu i napad na udaljene ciljeve“.
Cilj vežbe nije bio samo da se zastraše Iranci. Takođe je poslužila kao poruka Bajdenovoj administraciji: izraelsko vazduhoplovstvo se obučava da izvede operaciju samostalno, iako bi šanse za uspeh bile mnogo veće ako bi Sjedinjene Američke Države — sa svojim arsenalom od 15 tona teških „bunkerskih“ bombi — učestvovale u napadu.
U intervjuima, bivši i sadašnji visoki izraelski zvaničnici izrazili su sumnju u to da li zemlja zaista ima sposobnost da nanese značajnu štetu iranskim nuklearnim postrojenjima. Ipak, poslednjih dana, zvaničnici Pentagona tiho se pitaju da li se Izraelci pripremaju da sami preduzmu akciju, nakon što su zaključili da možda više nikada neće imati ovakvu priliku.
Bajden ih je upozorio da ne napadaju nuklearna ili energetska postrojenja, rekavši da svaki odgovor treba da bude „proporcionalan“ iranskom napadu na Izrael prošle nedelje, čime je praktično priznao da je neka kontraofanziva opravdana. Sekretar za odbranu Lojd Ostin jasno je stavio do znanja svom izraelskom kolegi Joavu Galantu, da Sjedinjene Države žele da Izrael izbegne korake odmazde koji bi mogli dovesti do nove eskalacije sa Iranom.
Verovatno će prva izraelska odmazda protiv Irana zbog raketnih udara biti usmerena na vojne baze, a možda i na neke obaveštajne ili vodeće ciljeve, kažu zvaničnici. Bar u početku, čini se da Izrael neće ciljati iranske nuklearne „krunske dragulje“. Nakon značajne rasprave, čini se da su ti ciljevi rezervisani za kasniji trenutak, ako Iranci eskaliraju svojim kontraudarima.
Ipak, u Izraelu raste poziv, koji odjekuje i u Sjedinjenim Američkim Državama, da se iskoristi trenutak — da se iranske nuklearne sposobnosti unazade za godine, ili čak duže, dok američki obaveštajci i stručnjaci sve više veruju da je Iran na ivici stvaranja bombe. Dok se javna diskusija uglavnom fokusira na činjenicu da bi Iran gotovo sigurno mogao povećati obogaćivanje i proizvesti uranijum za bombu u roku od nekoliko nedelja, relevantnija činjenica je da bi iranskim inženjerima bili potrebni meseci ili više od godinu dana da taj materijal pretvore u isporučivo oružje.
„Izrael sada ima najveću priliku u poslednjih 50 godina da promeni lice Bliskog Istoka“, napisao je nedavno na društvenim mrežama Naftali Benet, tvrdolinijaški nacionalista i bivši premijer. „Moramo delovati odmah kako bismo uništili iranski nuklearni program, njegove glavne energetske kapacitete i fatalno oslabili ovaj teroristički režim. Imamo opravdanje. Imamo alate. Sada, kada su Hezbolah i Hamas paralizovani, Iran je izložen.“
Američki zvaničnici, počevši od predsednika Bajdena, započeli su kampanju da ovakve udare skinu sa stola, tvrdeći da bi verovatno bili neefikasni i da bi mogli da gurnu region u punu ratnu eskalaciju.
Pitanje o tome kako udariti Iran postalo je tema u kampanji. Republikanski kandidat Donald Tramp tvrdio je da bi Izrael trebalo da „prvo pogodi nuklearne mete, a ostalo kasnije.“
To je pristup kojeg se čak i on suzdržao kao predsednik. U nedelju, Majkl R. Tarner, predsednik Odbora za obaveštajne službe Predstavničkog doma, kritikovao je Bajdena u CBS-ovoj emisiji Face the Nation, rekavši da je „potpuno neodgovorno za predsednika da kaže da je udar van opcije, kada je ranije rekao da je na stolu.“
Iznenadna rasprava o udaru postavila je nova pitanja. Ako bi Izrael napao, koliko bi zaista mogao unazaditi iranske nuklearne sposobnosti? Ili, da li bi rezultat bio samo dodatno skrivanje iranskog nuklearnog programa, što bi navelo Iran da zabrani inspektorima pristup njegovim ključnim postrojenjima? I šta ako izraelski napad podstakne lidere Irana da konačno odluče da se upuste u trku za bombom — liniju koju iranski ajatolasi i generali skoro četvrt veka nisu prešli?
Izrael je razvio planove za uništavanje ili onesposobljavanje ogromne hale sa centrifugama, gde hiljade visokih, srebrnih mašina rade na supersoničnim brzinama dok uranijum ne dostigne nivo koji je skoro upotrebljiv za bombu. Iako Teheran zvanično negira da pokušava da poseduje bombu, poslednjih meseci neki iranski zvaničnici i komentatori intenzivno raspravljaju o tome da li bi fatva izdata 2003. godine od strane Ajatolaha Ali Hameneija, koja zabranjuje posedovanje nuklearnog oružja, trebalo da bude povučena.
U međuvremenu, Iran je povećao proizvodnju uranijuma obogaćenog na 60 procenata, što je samo korak do nivoa upotrebljivog za bombu. Veruje se da sada ima dovoljno tog goriva za tri ili četiri bombe, a prelazak na nivo od 90 procenata, potreban za bombu, trajao bi samo nekoliko dana.
Iako bi postrojenje Natanc bilo relativno lak cilj, napad na njega bio bi čin rata. Zato su Sjedinjene Države proteklih 15 godina insistirale na diplomatiji, sabotaži i sankcijama, a ne bombama, kako bi osujetile iranski program. Takođe su aktivno blokirale Izrael da dođe do oružja koje bi mu bilo potrebno za uništavanje drugog postrojenja sa centrifugama, zvanog Fordov, koje je izgrađeno duboko u planini.
Predsednik Džordž Buš odbio je zahteve Izraela da se njegovom vazduhoplovstvu daju najveće američke bombe za uništavanje bunkera, kao i B-2 bombarderi potrebni za njihovu isporuku. To oružje bilo bi ključno za bilo kakav pokušaj uništavanja Fordova i drugih dubokih, snažno utvrđenih objekata.
Ehud Barak, koji je služio kao najviši rangirani oficir u izraelskoj vojsci i takođe kao premijer, rekao je u intervjuu za Tajms 2019. godine da upozorenje gospodina Buša „nije zaista promenilo ništa za nas.“ Do kraja 2008. godine, kako je rekao, Izrael nije imao izvodljiv plan za napad na Iran.
Pročitajte još:
Ubrzo je razvio nekoliko planova. Rasprava oko bunkerskih bombi pomogla je u stvaranju ogromne tajne operacije poznate kao „Olimpijske igre,“ visoko poverljivog izraelsko-američkog programa za uništavanje centrifuga korišćenjem sajber oružja. Više od 1.000 centrifuga je uništeno onim što je postalo poznato kao virus “Stuxnet”, čime je program vraćen unazad za godinu dana ili više.
Međutim, „Olimpijske igre“ nisu bile čarobno rešenje: Iranci su obnovili postrojenja, dodajući još hiljade centrifuga. Premestili su veći deo svog rada duboko pod zemlju. A činjenica da je zlonamerni kompjuterski kod izašao iz postrojenja i bio otkriven svetu podstakla je druge zemlje da se fokusiraju na razvoj sopstvenih napada na infrastrukturu, uključujući elektroenergetske mreže i vodovodne sisteme.
Izraelci su takođe vršili atentate na naučnike i napadali nadzemne pogone za obogaćivanje uranijuma, napadali centre za proizvodnju centrifuga dronovima i uložili ogromne resurse u pripremu za mogući napad na postrojenja.
Izraelski napori su oslabili nakon što je Obamina administracija postigla nuklearni dogovor sa Iranom, što je dovelo do toga da zemlja pošalje veliki deo svog nuklearnog goriva izvan zemlje. Kasnije, kada je Tramp povukao SAD iz sporazuma, on i Netanjahu su bili uvereni da će Iranci odustati od svojih projekata kao odgovor na pretnje iz Vašingtona. Izraelske odbrambene snage su se umesto toga fokusirale na Hezbolah i podzemne tunele gde je skladištio rakete proizvedene u Iranu.
Kada je Benet postao premijer 2021. godine, izraelski zvaničnici kažu da je bio šokiran nedostatkom pripremljenosti Izraela za napad na iranski program, naredivši nove vežbe za simulaciju dugih letova do Irana i ulaganje novih resursa u pripreme. Čak i danas, izraelske sposobnosti su ograničene. Zemlja se oslanja na zastarelu flotu “boing 707” aviona za dopunu goriva, a proći će godine pre nego što noviji modeli, sposobni da prenesu gorivo na mnogo duže udaljenosti, budu isporučeni iz SAD.
Izraelske bunkerske bombe su bile efikasne protiv vrsta tunela gde Hezbolah skladišti rakete, i omogućile su izraelskim snagama da ubiju Hasana Nasralaha, lidera Hezbolaha, prošlog meseca. Izraelci veruju da mogu uništiti vazdušnu odbranu oko mnogih nuklearnih lokacija; pogodili su jednu, kao poruku, tokom razmene raketa sa Iranom u aprilu. Ali Izrael jednostavno ne može da prodre u visoko ojačane nuklearne objekte ukopane u planinama.
„Nuklearni cilj je veoma težak cilj,“ rekao je general Frenk Mekenzi, koji je bio zadužen za ratne planove protiv Irana dok je vodio Centralnu komandu SAD. „Postoji mnogo drugih alternativa tom cilju,“ dodao je, napominjući da bi mnoge od njih – uključujući energetsku infrastrukturu – bile lakše za izvršenje.
Bilo da Izrael napadne iranske nuklearne objekte ili ne, postoje novi razlozi za zabrinutost oko iranske nuklearne budućnosti.
Prvi je onaj koji je državni sekretar Entoni Blinken ponovio više puta u poslednjim nedeljama: On je tvrdio, na osnovu obaveštajnih podataka o kojima SAD ne žele da govore, da Rusija deli tehnologiju sa Iranom po pitanju nuklearnih pitanja. Zvaničnici opisuju pomoć kao „tehničku pomoć“ i kažu da nema dokaza da Rusija obezbeđuje Iranu opremu potrebnu za izradu bojeve glave.
Ali do izbijanja rata u Ukrajini, Rusija je sarađivala sa Sjedinjenim Državama i Evropom na obuzdavanju iranskog nuklearnog programa, čak se pridruživši pregovorima iz 2015. na strani zapadnih zemalja. Sada, ako su američki izveštaji tačni, ruska potreba za iranskim dronovima i drugim naoružanjem mogla bi ubrzati iranski napredak ka izgradnji nuklearnog uređaja.
Druga zabrinutost je da bi šteta naneta Hezbolahu poslednjih nedelja, uključujući obezglavljivanje njegovog rukovodstva, mogla učiniti da se Iran oseća ranjivo. Više ne može da računa na sposobnost te terorističke grupe da napadne Izrael. Odluka da pribavi nuklearno oružje mogla bi postati njen jedini pravi način da odvrati Izrael.
Treća zabrinutost je da će iranski program postajati sve teži za udarce. Pre nekoliko godina, pod budnim okom američkih i izraelskih satelita, Iran je počeo da kopa ogromnu mrežu tunela južno od Natanca, za ono što Sjedinjene Države veruju da je novi centar za obogaćivanje uranijuma, najveći u Iranu. Još nije u funkciji. U prošlosti – kada je Izrael uništio još nekompletne nuklearne reaktore u Iraku 1981. i Siriji 2007. – to je bio tačno onaj trenutak kada su odlučili da pokrenu preventivne napade.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
