18
Masakr 7.oktobra prošle godine, u kojem je oko 1200 ljudi ubijeno i više od 250 talaca oteto bio je najsmrtonosniji napad na teritoriji Izraela. Međutim, odgovor Izraela koji je obećao da će uništiti Hamas se pretvorio u neviđenu katastrofu za čitavu Palestinu, a sukob se sve više širi i na druge države na Bliskom istoku. Iako Izrael tvrdi da ratuje protiv Hamasa, Hezbolaha i drugih militantnih organizacija povezanih sa Iranom, činjenica je da veliki broj civila, među kojima su i deca, strada u Pojasu Gaze, na Zapadnoj obali, a sada i u Libanu.
U poslednjem i najsmrtonosnijem napadu od početka sukoba, u Bejrutu je najmanje 22 osobe izgubilo živote.
U međuvremenu su objavljena svedočenja lekara koji su u Gazi gotovo svakodnevno primali na lečenje decu koja imaju rane od metka na glavi i grudima.
Ogroman broj žrtava u napadima izraelskih snaga na Gazu, kao i nedavne eksplozije komunikacionih uređaja u Libanu, za koje se smatra da iza njih stoji Izrael, pokrenuli su mnoga pitanja o legalnosti poteza Tel Aviva i tome kako bi međunarodna zajednica trebalo da na njih odgovori.
Odgovore na ova pitanja potražili smo od dr Pavla Kilibarde stručnjaka za međunarodno pravo sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Ženevi.
Koje su pravne osnove na koje se Izrael poziva kada sprovodi vojne operacije u Gazi i Libanu?
„Kao što je to bilo slučaj i u ranijim situacijama oružanog sukoba između Izraela, palestinskih grupa i susednih država, Izrael se poziva na pravo na samoodbranu koje je zagarantovano članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija. Pravo na samoodbranu predstavlja izuzetak od zabrane upotrebe sile u međunarodnim odnosima. Ta zabrana inače se odnosi i na vojne operacije protiv nedržavnih aktera koje se odvijaju na teritoriji strane države. Osim što se poziva na pravo na samoodbranu kako bi uopšteno opravdao upotrebu sile, Izrael se poziva i na odredbe međunarodnog humanitarnog prava, koje reguliše operacije zaraćenih strana u oružanom sukobu i nalaže im da ciljaju isključivo borce i vojne ciljeve, a kako bi opravdao pojedinačne vojne operacije jer su, kako tvrdi, isključivo usmerene na legitimne vojne ciljeve“.
Da li međunarodno pravo dozvoljava preventivne ili odmazdne vojne napade na teritorije poput Gaze i Libana?
“ Iako međunarodno pravo propisuje pravo na samoodbranu protiv oružanog napada od strane druge države, član 51 Povelje Ujedinjenih nacija ne precizira da li je moguće preventivno upotrebiti silu u samoodbrani. Danas postoji konsenzus da su preventivne akcije načelno zabranjene. Kada je Izrael bombardovao iranska nuklearna postrojenja tokom osamdesetih godina, tvrdeći da će jednog dana biti upotrebljena da se razvije nuklearno naoružanje, Savet bezbednosti je te operacije ocenio kao protivpravne i osudio. Ipak, nekolicina država, poput Sjedinjenih Američkih Država, smatraju da je neka vrsta ograničene preventivne akcije ipak moguća kada država koja se brani ima jasne i konkretne indicije o napadu koji neminovno predstoji. Ova teorija je kontroverzna i, sve i da je tačna, veoma je upitno da li se može primeniti na izraelske operacije u Palestini, Libanu, pa čak i Iranu.
Kada je reč o odmazdi, ona je nesumnjivo zabranjena Poveljom Ujedinjenih nacija. Cilj samoodbrane je da spreči napad koji je u toku; čim je napadač poražen ili počne da se povlači, država koja je napadnuta više nema pravo da koristi silu u samoodbrani. Isto tako, odmazda, čiji je cilj da se „pokažu zubi“ ili kazni protivnik, potpuno je nekompatibilna sa samoodbranom. Bez obzira na to kako se to prezentuje i doživljava u javnosti, svaka upotreba sile u odmazdi je sama po sebi čin agresije i ozbiljno kršenje međunarodnog prava“.
Da li se napad koji je uključivao eksplodirajuće uređaje kao što su pejdžeri i voki-tokiji u Libanu može smatrati delom onoga što Izrael zove pravom na samoodbranu?
„Pravo na samoodbranu može da posluži da se opravda odluka da se upotrebi sila protiv druge države, ali ono, kao uostalom ni Povelja Ujedinjenih nacija, ne propisuje sredstva i metode ratovanja kojima se mogu poslužiti zaraćene strane. To je predmet međunarodnog humanitarnog prava, koje sukobljenim državama propisuje jednake obaveze bez obzira na to koja od njih vrši agresiju, a koja se brani. Ova grana prava zabranjuje napade protiv civila, kao i napade koji ne razlikuju između boraca i civila ili koji izazivaju štetu civilima koju nije moguće opravdati vojnim potrebama. Sve i da Izrael zaista ima pravo na samoodbranu u ovom slučaju, to ga ne bi oslobodilo obaveze da poštuje međunarodno humanitarno pravo.
U tom pogledu, valjalo bi dodati da se nedavni napad usmren protiv Hezbolaha, a koji je podrazumevao detonaciju eksploziva sakrivenih u pejdžere, ne bi mogao smatrati napadom koji dovoljno razlikuje između boraca i civila. Iako je eksploziv postavljen u pejdžere koje koristi Hezbolah, Izrael nije imao nikakvu kontrolu nad tim gde se oni nalaze u trenutku kada je poslata komanda za detonaciju, što ukazuje na napad suprotan međunarodnom humanitarnom pravu. Takođe bi trebalo dodati da je više stručnjaka već ukazalo na činjenicu da se pejdžeri napunjeni eksplozivom mogu posmatrati kao mine iznenađenja u smislu Drugog protokola uz Konvenciju o određenom konvencionalnom oružju, a koja njihovu upotrebu zabranjuje u obliku naočigled bezopasnih prenosivih objekata koji su osmišljeni da prenose eksploziv“.
Kako se tumači pojam proporcionalnosti u međunarodnom pravu u kontekstu izraelskih vojnih akcija? Da li Izrael poštuje taj princip?
„Međunarodno humanitarno pravo zabranjuje napade koji su usmereni protiv civila i civilnih objekata, ali prihvata činjenicu da civili mogu da nastradaju ili da budu povređeni prilikom napada protiv vojnih ciljeva kao „kolateralna šteta“. To znači da kada Izrael preduzima operacije protiv Hamasa u urbanim sredinama u Gazi, veoma je moguće da će u razmeni vatre ili vazdušnim napadima nastradati i civili, iako oni nisu bili meta operacije. Iz tog razloga, međunarodno humanitarno pravo zabranjuje napade protiv vojnih ciljeva ukoliko bi očekivani civilni gubici bili nesrazmerni, odnosno disproporcionalni, vojnoj prednosti koju bi taj napad trebalo da proizvede. Postojanje pravila o proporcionalnosti je sasvim neupitno i njegovo kršenje okvalifikovalo bi napad kao ratni zločin. Problem je što pravo ostavlja samom napadaču da proceni šta bi napadom trebalo da postigne i da li su civilni gubici proporcionalni ciljevima koje želi da ostvari. U stvarnosti, to znači da je izuzetno teško naknadno dokazati da je napad bio disproporcionalan, pošto je osnovno merilo procena samog napadača. Izrael, naravno, tvrdi da je svaki njegov napad proporcionalan, bez obzira na to koliko proizvede civilnih žrtava. Ipak mislim da je krajnje vreme da se stručnjaci i međunarodna zajednica pozabave šturim pravilom o proporcionalnosti, jer je prosto nezamislivo da bi Izrael mogao da opravda ovaj stepen civilnog stradanja ukazujući na diskreciju koju mu ostavlja jedna nedovoljno precizna pravna norma“.
Pročitajte još:
Kakva je uloga međunarodnih organizacija, poput Ujedinjenih nacija, u oceni legalnosti vojnih akcija Izraela u Gazi i Libanu?
„Pošto su šanse da će se legalnost izraelskih operacija proveriti na sudu u ovom trenutku minimalne, reakcija međunarodnih organizacija je ključna, a pre svega Ujedinjenih nacija kao najvažnije i najveće međunarodne organizacije na svetu. U relativno primitivnom normativnom sistemu kakav je danas međunarodno pravo, svaka pojedinačna država pomalo igra i sudsku ulogu: ona daje sopstvenu ocenu da li je došlo do kršenja međunarodnog prava. Kada velik broj država osudi određenu vojnu operaciju, a to je već duže vreme slučaj sa izraelskim operacijama, onda svakako ne možemo da zanemarimo vrednost koju takva osuda ima kao merilo međunarodne zakonitosti. Drugim rečima, ako velika većina članica Ujedinjenih nacija smatra da su izraelske operacije disproporcionalne, one to verovatno i jesu. Isto bismo mogli reći i za procenu velikog broja stručnih tela i stručnjaka koji rade u okviru Ujedinjenih nacija, a koji su jednoglasno optužili Izrael za kršenje međunarodnog humanitarnog prava“.
Da li su napadi na civilne ciljeve u Gazi i Libanu u skladu sa Ženevskim konvencijama i međunarodnim humanitarnim pravom?
„Napadi na civilne objekte nikada ne mogu biti opravdani i Izrael nikada neće reći da namerno usmerava napade na civilne objekte. Naravno, humanitarno pravo ima sopstveni pojam civilnog objekta, odnosno vojnog cilja. Prema definiciji, civilni je svaki objekat koji nije vojni, a vojni objekti su oni koji po svojoj prirodi, lokaciji, nameni ili korišćenju doprinose vojnoj akciji i čije uništenje pruža vojnu prednost. To znači da ako se škola ili bolnica koristi za neprijateljske operacije, ona može da postane legitimni vojni cilj kao što je to i kasarna. Izrael konzistentno optužuje Hamas da koristi takve objekte za svoje operacije, te da one postaju vojni ciljevi. U pravnom smislu, to je tačno, ali nije očigledno da je svaka stambena zgrada ili bolnica u Gazi koju je Izrael uništio—a uništio ih je jako, jako mnogo—bila baza Hamasa ili koristila njihovim borcima. Izrael bi trebalo da opravda izbor takvih ciljeva pojedinačno, a to za sada uglavnom nije uradio, osim što su njegovi zvaničnici izjavili svaki put kada bi ciljali neki objekat kako su oni znali da se Hamas tamo nalazi“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
