3
“Posmatram ove izbore kao glasanje između Skrentona i Park avenije. Sve što Tramp može da vidi iz svog stana u Park aveniji je Volstrit i jedino o čemu misli je berza i da ćemo svi biti dobro jer akcije dobro stoje. Koliko vas ovde u Skrentonu ima neku akciju? U mom komšiluku nema puno takvih ljudi,” ovim rečima Džo Bajden odgovorio je na jedno od pitanja u okviru skupa sa biračima, u njegovom rodnom Skrentonu u Pensilvaniji.
Piše: Dimitrije Milić
Ovaj odgovor predstavlja samo jedan od primera o Bajdenovom projektovanom imidžu kao čoveku radničkog porekla iz radničke države, koji razume potrebe običnih ljudi i radi isključivo u njihovu korist. I do pojave Donalda Trampa u javnom mnjenju ovo je prolazilo bez većih problema.
Pročitajte još:
Danas se sem ove slike Bajdena kao „momka iz Skrentona“, paralelno sa Trampove strane projektuje imidž Bajdena kao svojevrsnog „globalističkog jastreba“, koji nije toliko bio naklonjen radnicima koliko se predstavlja i da je više radio u korist globalne elite. Postavlja se pitanje, koja je od ove dve slike bliža istini i šta zapravo birači mogu očekivati od Bajdena ako pobedi na izborima?
Pre pobede Trampa, strategija demokrata protiv republikanaca među radnicima bila je relativno jednostavna. Cilj ovog pristupa je bilo predstavljanje republikanskog protivnika kao zaštitnika bogatih i Volstrita, koji je bezosećajan u odnosu na interese radničke klase, odnosno kao Gordona Geka iz filma „Volstrit“. Ovaj okvir Obama i Bajden uspešno su stavili na Džona Mekejna 2008., a još uspešnije na imućnog Mita Romnija 2012. Bajdenov imidž kao zaštitnika radničke klase pomogao je ovome.
Međutim, u tom imidžu Bajdena postoje mnoge rupe i mane, te ga i levi i desni protivnici više projektuju kao „globalističkog jastreba“. Prva stvar za koju je napadan još tokom svoje prve predsedničke kandidature 1988. je da preteruje sa svojim radničkim imidžom. U svojim govorima preuzimao je fraze tadašnjeg lidera britanskih laburista Kinoka, da je „prvi u porodici koji je išao na fakultet“ i „da potiče iz porodice generacija vrednih rudara“, iako su obe tvrdnje u Bajdenovom slučaju neistinite, te je optužen i za plagiranje govora.
Iz Trampovog tima najviše napada upućeno je na Bajdenov glas za NAFTA trgovinski sporazum između SAD, Kanade i Meksika. Ovaj sporazum je nepopularan među radnicima iz ključnih kolebljivih država poput Pensilvanije, Mičigena i Viskonsina, jer sporazum optužuju da je koristio korporacijama i da je doveo do deindustrijalizacije ovih regiona. Napadi su takođe upućeni i na Bajdenovo glasanje za intervenciju u Iraku i zalaganje za ekonomsko otvaranje Kine, kao i za poslove njegovog sina Hantera u Kini.
Trampova kampanja Bajdena želi da Bajdena predstavi kao čoveka koji nije radio za radnike, nego za interese globalne elite i svoj lični i porodični, te je više „globalsitički jastreb“ nego nekakav zaštitnik radnika. Ovaj imidž se lako zalepio uz Hilari Klinton, uz dodatak korumpiranosti, što je značajno pomoglo Trampu na radničkim biračkim mestima. Među radnicima je ovaj imidž vrlo nepopularan, te se Trampov tim trudi da se ovakavo definisanje Bajdena primi među glasačima i medijima.
Sa druge strane, Bajden jeste iz radničke porodice iz Skrentona u Pensilvaniji. Iako ne toliko neprivilegovane kao što se predstavlja, ona jeste bila u teškoj finansijskoj situaciji kada je Bajden bio dete i zbog koje se selila u Delaver. Takođe, Bajden je pre nego što je postao potpredsednik, bio drugi najsiromašniji član Senata, te kada mu je sin Bo oboleo od raka mozga bio je blizu da svoju kuću stavi pod hipoteku zbog lekarskih troškova.
Kao mladi senator, ipak je glasao u korist kompanija za kreditne kartice na štetu potrošača, s obzirom da je u Delaveru koji je predstavljao, ova industrija bila jaka. Što se ugovora o slobodnoj trgovini tiče, glasao je za svaki koji je Demokratska stranka potpisala ili zastupala, a glasao je protiv svakog protiv kog je bila i njegova stranka. Takođe, jeste glasao za intervenciju u Iraku, ali se ubrzo nakon intervencije zalagao protiv tog rata, u kom mu je sin Bo bio kao vojnik godinu dana.
U prilog njegovom imidžu kao zaštitnika radnika ide i veliki stimulans koji je Obama-Bajden administracija uputila ka autoindustriji tokom svetske finansijske krize. Ovom državnom intervencijom od više desetina milijardi dolara, spašena su radna mesta u autoindustriji u državama poput Mičigena, Pensilvanije i Viksonsina. Tako da argumenti postoje i za jedno i za drugo.
Bajden ne predstavlja ni „radničku majku“, ali svakako ni „slugu interesa globalne elite“, već ga karakterišu osobine klasičnog karijernog političara. Dok on sam sebe projektuje kao nekoga ko u kancelariji svaki dan misli kako radnicima da pomogne, a protivnici pokušavaju da ga definišu kao nekoga ko ide po mišljenje kod bogate elite, ni jedno ni drugo nije tačno.
Bajden predstavlja primer klasičnog političara, koji pokušava da oba interesa izbalansira tako da bi bio reizabran. To podrazumeva glasanje na liniji partije kojoj pripada i u skladu sa interesima svoje izborne jedinice. Uz ovo ide i adaptiranje svojih stavova u odnosu na duh vremena, te je Bajden ranije bio značajno konzervativniji političar i postao je progresivniji kako je i Amerika to postojala.
U slučaju da 3. novembra postane predsednik, od Bajdena se može očekivati da vodi politiku koja će predstavljati balans između stavova prosečnog glasača koji ga je izabrao i interesa elite. U ovogodišnjem slučaju to bi značilo blago ulevo u odnosu na Obaminu administraciju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
