0
Već 26. septembra ove godine, nemački Bundestag promeniće svoj sastav. Ukoliko bi se sadašnje ankete podrške potpuno prelile na skupštinski sastav u septembru, vladajuća Hrišćansko-demokratska unija bi ponovo bila prvovplasirana stranka. Međutim, iako možda podrška prvoplasiranoj partiji bude slična, desiće se jedna velika promena. Ta promena je, što na čelu Nemačke neće više biti Angela Merkel.
Kada se ove godine povuče sa svoje funkcije, Merkel će ostaviti veliki vakum u evropskoj i nemačkoj politici. I na jednoj i na drugoj političkoj sceni, u ovom momentu ne deluje da ima dostojnog naslednika.
Pročitajte još:
Nakon 16 godina neprekidne vlasti, uspela je da se pozicionira kao glavna politička ličnost, što je po prirodi umanjilo prostor za profilisanje i političko pozicioniranje ostalih političara.
Prazan prostor koji bude ostao, pokušaće da popuni neki od evropskih lidera. Ono što se postavlja kao pitanje je ko to može biti, kao i da li će to nužno biti nemački kancelar?
Angela Merkel kao liderka
Kada je 2005. došla na vlast, u veoma tesnoj pobedi nad Gerhardom Šrederom, Angela Merkel nije imala klasične karakteristike nemačkih lidera. Uprkos nedostatku klasične političke harizme i sa istočnonemačkim poreklom, uspela je da se brzo nametne kao liderka cele države.
Unutar svoje partije uništila je konkurenciju, a u četiri izborna ciklusa je uništila političke karijere izazivača. Na poslednjim izborima, takvu sudbinu je doživeo socijaldemokrata Martin Šulc. Pokazala se kao uspešna u političkom pozicioniranju, gde je usvajala popularne politike svojih protivnika i tako se održavala na konstantoj visokoj podršci kod većine umerenih glasača.
Sa jakom pozicijom u svojoj državi, uspela je i da se nametne na evropskom nivou. Veliku zahvalnost duguje i ekonomskim reformama socijaldemorkate Gerharda Šredera, poznatijim i kao Agenda 2010, čiji su rezultati krenuli da daju plodove tokom vlasti njegove naslednice. Nemačka ekonomija postala je ponovo vitalna, dominantna unutar Evropske unije i ključna unutar Evrozone. To joj je omogućilo da tokom krize zone evra bude dominatna u postavljanju pravila „politike štednje“ za južne države, koje je kriza najviše pogodila.
Na drugoj strani, Merkel je politički preživela migrantsku krizu, terorističke napade i pandemiju. Uprkos periodičnim padovima popularnosti, a naročito zbog migrantskog pitanja tokom 2015. i 2016., u svoje finalne dve godine mandata prosek prihvaćenosti u građanstvu kreće joj se iznad 70%. Da želi da se kandiduje za peti mandat, verovatno bi ga i dobila na izborima.
S obzirom da je najavila povlačenje, objektivno je važno analizirati ko je može naslediti i sa koliko uspeha.
Potencijalni nemački naslednici. Ukoliko se pogleda popularnost njenih potencijalnih naslednika iz iste stranke, vidljivo je da adekvatnog naslednika trenutno nema. Novi lider demohrišćana, Armin Lašet, iako po političkim stavovima veoma
sličan Merkel, kod građana u anketama ima više negativnih i manje pozitivnih poena.
Nešto bolji od Lašeta, ministar zdravstva Jens Špan ili Bavarac Marus Zeder, takođe su daleko od nivoa podrške koji ima aktuelna kancelarka. Podrška u slučaju preuzimanja kancelarskog mesta može dodatno porasti, što se često dešava u nemačkoj politici. Međutim, pitanje je koliko bi navedeni ljudi imali političke težine na evropskom nivou, osim one koje nemačka kancelarska funkcija po prirodi nosi.
Unutar drugih stranaka, takođe nema ozbiljnijih takmaca. Socijaldemokrate imaju nekoliko vrlo popularnih istaknutih pojedinaca. Veoma popularni, i u Evropi poštovani ministar finansija, Olaf Šolc, izvesno će biti socijaldemorkatski kancelarski kandidat. Još viši stepen prihvaćenosti u javnosti ima ministar spoljnih poslova iz iste stranke, Haiko Mas.
Međutim, njegova popularnost najviše je vezana za funkciju koju obavlja, s obzirom da u nemačkom slučaju ona podrazumeva malo odgovornosti, a puno rukovanja sa poznatim svetskim ličnostima.
Ono što pored svega toga predstavlja je sama Socijaldemokratska partija, koja je u anketama na istorijskom minimumu od oko 15% podrške. Lideri iz ostalih partija, mahom nisu ni približno popularni, a sa izuzetkom zelenih, imaće izvesno vrlo malo političkog kapitala da bi se izborili za kancelarsko mesto. Iz navedenog se može zaključiti da u Nemačkoj trenutno ne postoji adekvatan naslednik i pitanje je koliko će se budući nemački kancelar zbog toga uspešno postaviti na evropskom nivou.
Evropske alternative Merkel
Nemačku kancelarku je tokom mandata služila nestabilnost u ostalim evropskim članicama. Dok je ona beležila dobar rejting i konstantne reizbore, u drugim relevantnim članicama Evropske unije vlast se često menjala. To joj je omogućilo da se prirodno pozicionira na evropskom nivou kao liderka.
U drugoj najmoćnijoj državi, Francuskoj, predsednici su se brzo menjali. Nakon Žaka Širaka, Nikola Sarkozi i Fransoa Oland služili su samo jedan mandat. Emanuel Makron je kao novajlija uništio dve etablirane političke partije prethodne dvojice predsednika, ali je bez obzira na to tokom mandata vladao nestabilno. Protesti „žutih prsluka“ bili su izazov koji ga je umalo politički uništio.
Na izborima sledeće godine imaće težak posao, iako je drugom mandatu bliži nego njegovi prethodnici. Njegova popularnost trenutno je na oko 40%, što je više od Sarkozija i Olanda u istim momentima predsednikovanja. Opet, u slučaju pojavljivanja popularnog protivnika, ne bi bila dovoljna.
U Italiji, vlade su se pokazale kao tradicionalno slabe. Politički sistem je nakon 1945. organizovan tako da ogromnu moć daje dvodomoj skupštini, na štetu izvršne vlasti. Posledica toga je da su vlade krhke i da su se i tokom mandata Angele Merkel, italijanski premijeri brzo menjali. Iako su Mateo Renci, Berluskoni ili Đuzepe Konte dolazili do solidne popularnosti i pozicija, nisu dovoljno trajali da bi dobili više uticaja na evropskom nivou.
Vrlo vešti i dugovečni politički lideri, poput holandskog premijera Marka Rutea, imaju preveliki hendikep vođenja suviše male države da bi popunili evropsku vodeću poziciju. Iz tog razloga i evropski naslednik nemačke kancelarke trenutno deluje vrlo maglovito, iako od aktuelnih šefova država za to najviše šanse ima Emanuel Makron.
Evropa bez Merkel
Tokom svoja četiri mandata, Angela Merkel je više bila sposobna menadžerka evropskih poslova nego neko sa velikom transformativnom vizijom. Njen liderski stil bio je dosta oprezan, odmeren i sa retkim oštrim i rizičnim potezima poput politike „otvorenih vrata“ prema migrantima. Čak i „loši momci“ u evropskim redovima, poput poljskog i mađarskog premijera, nisu trpeli radikalne sankcije ili potpuno zahlađenje odnosa.
Sledeći neformalni evropski lider, s obzirom da takav de jure ne postoji, imaće težak zadatak. Imitacija umerenosti Angele Merkel, interpretiraće se kao kukavičluk, a prevelike inicijative kao megalomanija.
Aktuelna nemačka kancelarka, uprkos tome što je imala ogromni politički kapital, nije ga trošila na velike reforme. Novi evropski lider, sigurno će imati manje političkog kapitala, a od njega će se zbog nagomilanih problema zahtevati više.
Ukoliko osvoji još jedan mandat sledeće godine i stabilizuje se unutar svoje države, Emanuel Makron ima najviše šanse da preuzme lidersku ulogu. Ukoliko u tome ne uspe, velike su šanse da će politička moć biti nešto više decentralizovana, a evropska politika dosta bezličnija. Ono što je realpolitika još jednom pokazala je da je veliki politički vakum teško popuniti, a naročito kada taj vakum ostavlja ni manje ni više nego „Frau Europa“.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
