1
Prva nedelja invazije režima Vladimira Putina na Ukrajinu je nedvosmisleno pokazala da ništa ne ide onako kako je planirao Kremlj i da je u toku improvizacija koja vodi direktno ka pretvaranju Ukrajine u neku vrstu evropske Sirije, uključujući i razaranje gradova.
PROČITAJTE JOŠ:
Italijanski premijer Mario Dragi je otkrio da je Rusija ušestostručila svoje devizne rezerve u poslednjh osam godina, depozitujući ih u drugim centralnim i komercijalnim bankama. Sav taj novac je u prethodnih godinu dana, deo po deo, podignut i prebačen u Rusiju ili sakriven. Naravno, to nije dokaz da je Putin odavno spremao rat, ali je indikacija da se spremao za ekonomske sankcije Zapada.
Sa naknandnom pameću se može zaključiti da je odluku o napadu predsednik Rusije doneo sam, štaviše protivno mišljenju najbližih saradnika, od generala preko šefova tajnih službi do šefa diplomatije Sergeja Lavrova i guvernerke Nacionalne banke Elvire Nabjuline. Na snimcima igrokaznih sastanaka pred televizijskim kamerama vidi se strah, nelagoda i paralizovanost ljudi koji se nalaze na vodećim mestima ruskih institucija. Njihov govor tela upućuje da je malo verovatno da može doći, na kratak rok, do smene u Kremlju ili neke vrste državnog udar koja bi stavila Putina izvan igre.
Tragikomično je da je Putin žrtva vlastite propagande. Kao i većina autokrata i diktatora koji se okruže klimačima glavom, i Putin je poverovao u propagandu koju sam širi već 15 godina, od 2007. kada se Moskva vratila tzv. imperijalnom nacionalizmu. Već duže vreme je vidljiva militarizacija ruskog društva i jačanje nacionalnog osećenja kroz mitologizaciju pobede u Drugom svetskom ratu ili Velikom otadžinskom ratu kako ga zovu u Rusiji.
Zahvaljujući kopreni mitova i ambicija da stane uz rame Petra Velikog ili Aleksandra III, Putin je na putu da postane Ivan Grozni, paranoični srednjovekovni car koji je sejao smrt i teror sa svojim trupama i opričnicima, ili Staljin koji je umro, pijan, sam u vlastitoj mokraći i izmetu jer niko nije smeo da uđe u njegovu sobu.
I pored toga što smo, po svoj prilici, tek na početku rata, već sada je jasno da je Putin napravio nekoliko krivih procena i grešaka. Prva je da u Ukrajini postoji narodno nezadovoljstvo koje će dovesti do pada režima sa prvim bombama ili apatija koja će omogućiti ruskim snagama da umarširaju u Kijev i druge ukrajinske gradove. Druga velika greška je potcenjivanje ukrajinskog nacionalizma koji je u poslednjih 15 godina ojačao upravo na antiruskom narativu. Treća loša procena je da će se ukrajinske vojne snage raspasti i da civili neće pružiti otpor. Četvrta je potcenjivanje Aleksandra Zelenskog i njegove hrabrosti da stane i ostane na čelu odbrane Ukrajine u glavnom gradu Kijevu.
Peta i dugoročno, možda, najskuplja pogrešna procena Putina je uverenje da EU nije sposobna da se ujedini i da govori jednim glasom protiv režima u Kremlju i da deluje jedinstveno u odbrani Ukrajine, kroz ekonomske sankcije, vojnu i svaku drugu pomoć Ukrajincima.
Šesta računica koja je promašena se odnosi na reakciju Nemačke, Francuske i Italije koje tradicionalno imaju više razumevanja za Moskvu od ostalih. Sa napadom na Ukrajinu, Putin je, paradoksalno, uradio ono što niko nije ni mogao da zamisli: ujedinio je EU i širom otvorio vrata za stvaranje EU sistema obrane, odnosno geostrateške autonomije EU u okviru Severnoatlantske alijanse. Ako EU postane ikada federalna država moraće zato da se zahvali Ukrajini i njenoj herojskoj odbrani.
Sedmi previd je reakcija nadnacionalnih ogranizacija, od sporta do umetnosti i kulture, koji su praktično izolovali Rusiju. Osmi se odnosi na ekonomske efekte po rusku ekonomiju i Putinovo okruženje, uključujući i ono najbliže a posebno su bolni udarci na bankarski sistem.
Nažalost, posledice Putinovih grešaka, ili bolje reći iluzija o Ukrajini, biće razaranje zemlje. Ko poznaje rusku vojnu doktrinu zna da se ona bazira od Drugog svetskog rata na masivnoj upotrebi teške artijerije. To se videlo i u Drugom čečenskom ratu kada je sravnjen sa zemljom Grozni a i u Siriji gde su ruske snage učestvovale na strani režima Bašara el Asada.
Početak invazije u, kolkvijalno rečeno, trećoj brzini bez masovnog bombardovanja, upotrebe avijacije, prekida snabdevanja strujom,vodom, kanala komunikacije, telefonije, interneta, je potvrda da su u Kremlju zaista verovali da će ih dočekati, gotovo kao oslobodioce. Drugim rečima, Putin i njegova armada su bili zatečeni kada su otkrili da Ukrajinci nisu ni neonacisti, ni drogirani a da njihov predsednik nije klovn postavljen od zapadnih sila.
Ukrajina i njeni građani bi mogli da plate cenu pojedinih neodgovornih izjava i odluka britanskog premija Borisa Džonsona i britanske šefice diplomatije Liz Tras. Srećom Velika Britanija više nema ni deseti deo važnosti koju je imala do pre par decenija. I generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je imao par izjava koje su, bez razloga, dolivale ulje na vatru. Bivši norveški premijer je dobio, kako bi to rekli u žargonu, po prstima od Amerikanaca i smanjio je i broj i ton svojih izjava.
Problematično je i objavljivanje na četiri strane sveta da će države članice EU naoružati Ukrajinu. EU već naoružava godiinama Ukrajinu, preko NATO zajedno sa SAD, ali zvuči kao provokacija, nepotrebna, objavljivati zvanično u ovom momentu. Posledice, kao što smo rekli, platiće Ukrajinci.
Tu ulazi i zahtev osam država članica EU o ekspresnom članstvu Ukrajine i podrška koju su dobili od predsednice Evropske komisije Ursule Fon der Lajen, kao i glasanje rezolucije Evropskog parlamenta o predlogu davanja statusa kandidata Ukrajini. Premijeri i predsednici osam članica EU, kao i Fon der Lajen, verovatno ne znaju da u osnivačkom aktu Evropske unije u članu 42 stoji klauzula zajedničke odbrane. U prevodu, EU bi ušla u rat sa Ruskom federacijom kada bi Ukrajina postala njena članica.
Holandija i Nemačka nisu želele da kažu istinu koju poznaju svi koji ozbiljno prate proces proširenja EU, to jest da od tog posla nema ništa. Francuska, u svojstvu predsedavajućeg je stavila do znanja Kijevu da EU ne može da daje obećanja koja ne zna kada i kako može da ispuni.
Takođe, ni potez Evropskog parlamenta nije mudar budući da će morati da se pregovara o Ukrajini i njenom statusu po prekidu rata. Rusija bi mogla da shvati potez EP doslovno – iako on nema nikakvu obavezujuću formu o proširenju EU odlučuju isključivo države članice – i da promeni taktiku i krene u sprovođenje podele Ukrajine. Jedan od scenarija i predviđa da ruske formacije zauzmu istočni i južni deo Ukrajine – od Harkova preko Donbasa i Krima do Odese i Prednjestrovlja – ostavljajući severozapadni deo zemlje gde bi bili preseljeni Ukrajinci koji ne žele da žive u zagrljaju ruskog medveda.
Zvuči paradoksalno, ali samo na prvi pogled, Vašington se od svih zapadnih prestonica ponaša najmudrije i najpragmatičnije. Američki predsednik Džo Bajden i američki zvaničnici su pokazali čvrst i snažan stav u svakoj izjavi, ali su uvek naglašavali da neće slati svoje vojnike i biti direktno angažovani u Ukrajini.
Druga figura koja bi mogla da bude presudna i glavna u evantualnom pregovaračkom procesu je Emanuel Makron. Kina ne može da bude posrednik u ovom sukobu jer nemaju ni kapacitet ni iskustvo a ni senzibilitet neophodan za tu ulogu. Amerika nije strana u sukobu, ali je od Moskve viđena kao takva. Sve druge adrese za posredovanje su nedovoljno autoritativne tako da ostaje samo francuski predsednik, između ostalog i zato što je jedini važan zapadni zvaničnik koji ima otvorenu liniju sa Putinom.
BONUS VIDEO: Snimak raketnog napada na Harkov
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
