2
Na današnji dan 1963. godine, svet je stao. Na Dili plazi u Dalasu, Teksas, Džon F. Kenedi, 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ubijen je dok se vozio u limuzini s otvorenim krovom. Ovaj događaj je obeležio prekretnicu u američkoj istoriji, izazivajući šok, tugu i decenije spekulacija o tome šta se zapravo dogodilo. Kenedi je boravio u Teksasu na političkoj turneji s ciljem da ujedini Demokratsku stranku, suočenu s nesuglasicama između liberala, poput Ralfa Jarboroa, i konzervativnog krila koje je predvodio guverner Džon Konali.
U trenutku atentata, na mestu tragedije vladala je mešavina šoka i neverice. Ljudi su, kako sećanja svedoče, izašli iz svojih domova, stajali na ulicama i plakali. Jedna od njih, sada profesorka Toni Glover, tada je imala 11 godina i stajala je kraj puta gledajući predsedničku povorku. Kenedi joj je mahao, a samo nekoliko trenutaka kasnije, njegov život je okončan. Kao dete, pokušavala je da nađe objašnjenje, dok je šok tog trenutka ostao sa njom tokom celog života.
PROČITAJTE JOŠ:
Dok je predsednička povorka prolazila kroz centar Dalasa, Kenedi je pogođen dvaput – jednom u leđa, a potom smrtonosnim hicem u glavu. Prebačen je u bolnicu Parkland, gde je u 13:00 proglašen mrtvim. Kenedi je bio na funkciji 1.036 dana i imao je 46 godina. Njegova smrt ostavila je dubok trag na naciju i izazvala brojne kontroverze.
Zvanična istraga, koju je sprovela Vorenova komisija, zaključila je da je Li Harvi Osvald, bivši marinac s marksističkim sklonostima, delovao sam i da su svi hici ispaljeni sa šestog sprata Teksaškog skladišta školskog inventara.
Ovaj zaključak nije umirio sumnje.
Naprotiv, otvorio je vrata mnogim teorijama zavere koje i dalje inspirišu rasprave. Pitanja o drugom strelcu, njegovoj poziciji na „travnatom brežuljku“ i mogućim zaverama CIA-e, mafije ili stranih sila, decenijama su punila stranice knjiga i izveštaja.
Mnogi svedoci, uključujući i guvernera Teksasa Džona Konalija, koji je bio ranjen u pucnjavi, izneli su tvrdnje koje protivreče zvaničnoj verziji. Konali je insistirao da je pogođen drugim metkom, ne istim koji je pogodio Kenedija, što je potkopalo teoriju o „čarobnom metku“ koju je Vorenova komisija iznela.
Za razliku od Vorenove komisije, druga komisija Kongresa, formirana 14 godina nakon ubistva Kenedija, otkrila je da je 22. novembra 1963. na predsednika možda pucao još jedan napadač. Prema raznim teorijama, atentat su izveli CIA agenti (pominje se čak i Lindon Džonson), mafija, kubanski emigranti, KGB, Fidel Kastro ili čak direktor FBI-ja Edgar Huver. Mediji, posebno Holivud, dodatno su popularizovali teorije zavere.
Istraživanja pokazuju da 20% Amerikanaca veruje da je Džonson bio umešan, želeći da postane predsednik i sakrije skandale. Navodi Medlin Braun, koja je tvrdila da je imala aferu s njim, podstiču ovu teoriju. Prema njenim rečima, Džonson je veče pre ubistva izjavio: „Sutra Kenedijevi neće više da me sramote.“
Na snimcima atentata primećen je čovek s crnim kišobranom, iako je dan bio sunčan. Kasnije je otkriveno da je to bio protest protiv politike Kenedijevog oca.
Film od 26 sekundi, snimljen od strane Abrahama Zaprudera, bio je skrivan 12 godina, što je dovelo do sumnji da vlada nešto prikriva.
Iako teorije zavere izazivaju mnoge sumnje, činjenica je da je Džon F. Kenedi preminuo 22. novembra 1963. godine. Prema medicinskim izveštajima, bio je živ pri dolasku u bolnicu, ali nije mogao preživeti teške povrede mozga izazvane drugim metkom.
Džon i Džeki Kenedi predstavljali su novu, moderniju sliku predsedničkog para, znatno mlađi i dinamičniji od svojih prethodnika. Njihova popularnost nadilazila je politiku – mediji su ih tretirali poput pop zvezda i filmskih ikona. Njihov stil i šarm postavili su nove modne trendove, dok su njihove fotografije redovno krasile stranice najpopularnijih časopisa.
PROČITAJTE JOŠ:
Kenedi je, za razliku od svojih prethodnika, shvatio moć medija i savršeno ih iskoristio. Iako je Ajzenhauer uveo snimanje predsedničkih konferencija za televiziju, Kenedi je bio prvi koji je insistirao na njihovom direktnom prenosu. Njegov otvoren i prijateljski odnos s novinarima doneo mu je 1961. godine prestižnu nagradu Pol Vajt, koju dodeljuje Udruženje direktora vesti radio-televizije.
Džeki Kenedi, s druge strane, unela je prefinjenost i umetnički duh u Belu kuću. Rukovodila je restauracijom rezidencije i obogatila je vrednim umetničkim delima i nameštajem. Kenedijevi su često organizovali večeri s umetnicima, piscima i intelektualcima, čime su dodatno podigli ugled umetnosti u Sjedinjenim Državama. Porodični duh Bele kuće bio je dodatno naglašen kroz bazen i kućicu na drvetu na njenom travnjaku, dok je njihova ćerka Kerolajn pohađala predškolsku ustanovu unutar same rezidencije, zajedno s još desetoro dece.
Posle tragične smrti predsednika, Žaklin Kenedi evocirala je nostalgičan ton u intervjuu, citirajući stihove iz njenog omiljenog brodvejskog mjuzikla Kamelot: „Ne dozvolite da se zaboravi, da je jednom postojalo mesto, za jedan kratak, blistav trenutak, koje je bilo poznato kao Kamelot”. Ova referenca postala je simbolična, a termin „Kamelot“ se ubrzo ukorenio kao romantičan naziv za Kenedijevu administraciju i harizmu cele porodice.
