"Zoran Đinđić - čovek ispred nas": Piše Milan St. Protić

Narodna privreda opustošena. Narodno bogatstvo potrošeno ili opljačkano. Ogromno blago u vlasništvu šake ljudi stečeno zloupotrebama i krađom pod okriljem Miloševićeve vlasti i u sprezi s njom.Građanstvo izgubljeno u magli titoističkih zabluda, Miloševićevog brodoloma, dugogodišnjeg straha i opšteg neznanja. Društvo bremenito iskrivljenim pojmovima o privatnoj svojini, pravdi, državi, stranom svetu i sopstvenoj istoriji.

Prosveta uništena komunizmom, neradom, lažnim srpstvom i netrpeljivošću prema zapadnoj civilizaciji. Sudovi podmitljivi i ideološki obojeni, pristrasni i nedopustivo spori u presuđivanju. Zdravstvo pretvoreno u mašinu za lopovluk i otimanje, bolnice koje više liče na štenare nego na ustanove u kojima se leče ljudi.Spoljašnji položaj katastrofalan. Zemlja van svih međunarodnih institucija, okrivljena za jezive zločine protiv čovečnosti, zadužena do grla, okružena neprijateljima i sa stranom upravom na Kosovu i Metohiji. Srbija prepuna izbeglica, ratnih invalida, bogalja, siromaha, nasilja i nesreće.Ne zna se šta je zatečeno u gorem stanju. Političke ustanove, nacionalna ekonomija ili svest i moral naroda. Zato su Đinđić i njegova vlada pred sobom imali nesavladive probleme. Trebalo je radikalno menjati temelje državnog sistema, mentalitet i navike ljudi, a istovremeno stvarati bogatiji život i uz to ispunjavati rigorozne međunarodne obaveze.

Ruku na srce, i vlada sastavljena od boljih i sposobnijih ministara nego što je bila Đinđićeva, teško bi se izborila sa ovakvim teškoćama. Ako bi se Đinđićevoj vladi sudilo po učinku, ta bi ocena bila vrlo visoka. Ako bi se istoj toj vladi i njenom premijeru sudilo po propustima i greškama, ocena bi bila relativno slaba.Uspesi su neporecivi: stabilnost nacionalne valute, ravnoteža državnog budžeta, drastično smanjenje stope inflacije, redovna isplata penzija i plata, reforma bankarskog sistema, efikasna privatizacija, povratak u svet, članstvo u Ujedinjenim nacijama, prijem u Savet Evrope, hapšenje i isporučivanje Miloševića. Bile su to svakako krupne promene koje su rušile naslage komunističke zaostavštine.Najveća greška bila je u samoj suštini. Đinđić je verovao da se promene mogu ostvariti prečim putem. Pravila demokratije, slobodu medija, poštovanje javnih institucija, javnost rada, političku odgovornost, sve je to Đinđić smatrao preprekama na putu reformi. Po starom pravilu, bio je ubeđen da cilj opravdava sredstva. Služio se nasleđenim polugama vlasti da bi promenio Srbiju.A to je bilo koliko pogrešno, toliko i nemogućno. Zoran Đinđić je doživljavao sebe kao istinskog Evropejca. Njegova slika Evrope, međutim, bila je ograničena njegovim nemačkim iskustvom. On je mislio da je sva Evropa germanska i da van toga ne postoji ništa vredno poštovanja. Đinđić je nedovoljno poznavao burnu evropsku prošlost i nije bio svestan raznolikosti starog kontinenta i njegovih naroda. Osećao se nesigurno u svakom drugom delu Evrope osim u nemačkom. Više je voleo nordijsku hladnoću, red i dosadu, nego razbarušenost, lepotu i toplinu mediteranskog juga. Uživao je u Beču, prema Parizu je bio sasvim ravnodušan.Srbiju u budućnosti zamišljao je sledsetveno svom evropskom saznanju, Nameran je bio da od Srbije napravi jednu balkansku Austriju. O srpskoj istoriji je malo znao. Nije ga ni interesovala. Od Srba je očekivao onu discilinu i radinost kojom je sam raspolagao. Verovao je da narod treba da se usavršava sam, isto onako kako se on sam usavršavao. Ko želi da živi evropski, mora da prihvati odgovornost kakva vlada u Evropi. Bila je to omiljena Đinđićeva poruka.Zoran je prezirao slabost i kod ljudi i kod naroda. On nije bio strpljiv čovek. Mrsko mu je bilo svako otezanje. Brzina i odlučnost za njega su bile mera uspeha. Srbija je izgubila dragoceno vreme i sad mora mnogo da se potrudi ne bi li nadoknadila propušteno. Bilo je to u osnovi ispravno stanovište, samo što Srbi tu istinu nisu hteli da prime. Ni od Zorana, niti od bilo kog drugog.Đinđić nije bio demagog, ali nije bio ni taktičan. Njegov stav neretko je izazivao suprotnu reakciju u javnosti od one koju je želeo. Izgubljenom i umornom narodu, stvarnost se nije smela sasuti u lice. Bilo je potrebno mnogo dobrih namera i razumevanja da bi Srbija prihvatila misao o sopstvenom preobražaju. Ono što se kod Đinđića podrazumevalo, među Srbima je bilo najspornije. Srbija je čeznula za utehom i ohrabrenjem, a dobila je Đinđićevu ogoljenu sliku realnosti.Izvesno je jedno. Zoran Đinđić je ubijen zbog svojih vrlina, ne zbog svojih mana. Srbija se, od to tragičnog 1. marta 2003, nikad nije oporavila. Iz godine  godnu tonula je sve dublje vraćajući se na ono bespuće na kom je bila pre Đinđićeve pojave. Tog 12. marta 2003. izgubili so Zorana, ali više od toga, s njegovom pogibijom, izgubili smo budćnost.