0
Zagovornici evropskih integracija Srbije, ali i drugih država na Zapadnom Balkanu, će morati da se pomire sa činjenicom da novog proširenja EU neće biti u sledećih 15 godina. Dakle, ne 2025. godina, kako su se neki zavaravli, nego 2035. je ciljni datum, realno dostižan za Beograd i komšije, i to pod uslovom da EU, do tada, reformiše mehanizam odlučivanja: ukidanje ili limitiranje na minimalan broj oblasti u kojima je potrebno konsenzusno donošenje odluka. Francuska, u to možemo da budemo sigurni, neće dozvoliti proširenje EU dok ne bude promenjen sistem glasanja u Evropskom savetu i Savetu ministara i pravilo konsenzusa redimenzionirano.
Piše Željko Pantelić
Produžetak putovanja ka Evropi Srbije i Crne Gore, delom zbog krivice Beograda i Podgorice a delom i zbog negativnog raspoloženja prema proširenju u EU, oživeo je ideju da bi ceo region ili barem njegov dobar deo mogao da uđe u Uniju u paketu, preneli su portalu “Nova” visokopozicionirani izvori u državama članicama EU.
Pročitajte još:
“Nije isključeno da se formiraju dve grupe. U prvoj su Crna Gora, Srbija i Severna Makedonija. U drugoj su BiH i Kosovo dok je Albanija još uvek između”, precizira izvor portala Nova.rs u institucijama EU.
Sve prethodno rečeno ne znači da je EU digla ruke od Zapadnog Balkana, naprotiv: u poslednjih deset godina u Briselu nije bila tako snažno prisutna svest značaja evropskog jugoistoka za Stari kontinent i 27-oricu. Zvuči paradoksalno, ali EU je mnogo više spremna da uloži velike svote novca u naš region nego da ga uvede u članstvo Unije, barem dok se prilike ne promene u samim državama članicama. Drugim rečima, za šefove vlada i država EU je lakše da opravdaju svojim biračima zašto odvajaju novac za Zapadni Balkan nego da objasne benefite od prijema novih članica.
U Briselu, Berlinu, Rimu i Parizu su svesni konkurencije Kine, Rusije i Turske u zapadnobalkanskim državama i predispoziciji autokratskih balkanskih lidera da sklapaju dilove sa sebi sličnima u Pekingu, Moskvi i Ankari. Tačno je da spoljna politika Srbije, oličena u predsedniku Aleksandru Vučiću, ne uliva poverenje evropskim partnerima, ali nisu bolje kotirane u očima EU ni okolne države i Kosovo. Uticaj Turske u Albaniji, na Kosovu i Federaciji Bosne i Hercegovine je jednako veliko opterećenje kao i upliv Rusije u Srbiji i Republici Srpskoj, dok je puzajući kineski ekonomski proboj po dubini u Srbiji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Albaniji prilično uznemirujući i sa dalekosežnim posledicama.
U EU su sve više zabrinuti i zbog tihe islamizacije bošnjačkih mladih političkih snaga: u državnom aparatu i u vrhu bošnjačkih stranaka sve je veći broj mladih funkcionera koji su školovani u muslimanskim država i na fakultetima koji se ne mogu pohvaliti Volterovskim pristupom prema društvu, državi i pojedincu. Imamo apsurdne, gotovo topnadrealističke primere činovnika koji se bave evropskim integracijama i ljudskim pravima u bosanskohercegovačkim institucijama a završili su visoke škole na kojima se propagira šerijatsko pravo i na kojima deluju fundamentalistički pokreti. Takođe, veoma je zabrinjavajući pad kvaliteta srpske administracije koja nije ni izbliza na nivou od pre deset i kusur godina kada je bila daleko ispred svih ostalih u regionu: danas se administrativni kapaciteti Srbije ne razlikuju mnogo od komšijskih: ne zato što su drugi napradovali, nego zato što su u Beogradu nazadovali.
Niko ne može da predvidi sa preciznošću kada će javno mnjenje u pojedinim državama članicama EU, pre svega u Holandiji i Francuskoj, biti spremno da podrži novo proširenje. Zato je ideja o stvaranju Zajedničkog regionalnog tržišta – u briselskim diplomatskim krugovima ga apostrofiraju kao carinsko-transprotnu uniju, dok su mu lokalni lideri dali medijski mnogo primamljivije ime “mali Šengen” – dvostruko korisno za republike bivše Jugoslavije, Kosovo i Albaniju. S jedne strane ekonomske prednosti carinsko-transportne unije su višestruke, a s druge sve zemlje će imati neku vrstu produženog treninga za administrativne, privredne i industrijske kapacitete, s ciljem da budu spremne kada se vrata EU otvore za njih, za koju deceniju.
“Apslotno je netačno da je pomenuta inicijativa zamena za evropske integracije i da ona usporava hod ka članstvu u EU. Naprotiv, realizacija “malog Šengena” bi bila odlična vežbaonica za članstvo u EU. Najbolji primer je upravo Crna Gora: ako Podgorica nije u stanju da dobro funkcioniše na zajedničkom tržištu sa svojim susedima i Severnom Makedonijom, kako neko može da pomisli da će Crna Gora biti u stanju da opstane na tržištu EU? Ili, ako hoćete sportskim rečnikom: kako neko misli da igra Evroligu ako nije u stanju da opstane u Jadranskoj ligi”, kaže za “Novu” funkcioner iz jedne države članice EU koji je želeo da ostane anoniman.
Inicijativa koju su formalno pokrenuli predsednik Srbije Aleksandar Vučić, albanski premijer Edi Rama i predsednik vlade Severne Makedonije Zoran Zaev, ima puno podršku EU i sva je prilika da će ona biti sve otvorenija i izraženija. To će se posebno videti sa odvajanjem novca iz Ekonomsko-investicionog paketa EU za Zapadni Balkan. Regionalni, multilateralni i prekogranični projekti čiji cilj će biti poboljšavanje regionalne infrastrukture i povezivanje država Zapadnog Balkana imaće prioritet i političku podršku Brisela. Trgovina, ekonomska saradnja, promet radnika i usluga, infrastrukturalno povezivanje su najbolji alati za stvaranje klime poverenja i jačanja međudržavnih i međunacionalnih odnosa u regionu.
U EU smatraju da bi idealan domet “malog Šengena” bio stvaranje carinsko-transportne unije. Najveći problem je što to podrazumeva odricanje dela nacionalnog suvereniteta, stvaranje zajendičkih tela i određivanje sedišta te zamišljene unije, mada je opšte ubeđenje da je Beograd prirodan izbor zbog svojih komparativnih prednosti u odnosu na ostale solucije. Diplomate EU su svesne da se neće lako stići ni do realizacije transportne unije, predviđene Berlinskim procesom, a kamoli carinske jer su bilateralni trgovinski sporazumi, kvote i carine važan instrument i za vođenje spoljne politike. Međutim, prednosti jedinstvenog tržišta sa 20 miliona stanovnika nisu samo zamajac za ekonomski razvoj Zapadnog Balkana već su i veliki mamac za investitore iz EU i sveta, tim pre što će posle pandemije koronavirusa i zaoštravanja odnosa Zapada sa Kinom, brojne multinacionalne kompanije tražiti bliža i “politički korektnija” rešenja od Dalekog istoka za proizvodnju.
U EU ne smatraju da bi “mali Šengen” mogao da bude sredstvo za stavaranje tzv. Velike Srbije i tzv. Velike Albanije. U Briselu su uvereni da bi ekonomski napredak, sloboda kretanja ljudi, roba, kapitala i usluga uz poboljšanje putne i železničke mreže relaksiralo odnose i stabilizovalo čitav region. Istovremeno je razumljiva želja Albanije da preko “malog Šengena” ne bude više slepo crevo Evrope i regiona, kao i ambicija Srbije da iskoristi svoju dominantnu ekonomsku poziciju na novom jedinstvenom tržištu od 20 miliona stanovnika i da smanji tenzije u odnosima sa Prištinom.
Diplomate iz država članica EU i funkcioneri u Briselu strahuju da bi čitava ideja mogla da se nasuka ako Berlin ili Pariz ne naprave korak dalje od verbalne podrške projektu “malog Šengena”. Nemačka ulazi u izbornu godinu sa velikom enigmom ko će naslediti Merkelovu sledećeg septembra i kakav će odnos imati prema Zapadnom Balkanu. Veoma izvesna postizborna koalicija demohrišćana i zelenih nije dobra vest za proširenje EU jer su zeleni stroži u odnosu na socijaldemokrate po pitanjima ljudskih prava, sloboda i vladavine prava, iako su načelno za ulazak zapadnobalkanskih država u EU.
Francuski predsednik Emanuel Makron ima potpuno drugačije prioritete i među njima nije Zapadni Balkan. Budući da se približava predsedničkim izborima u Petoj republici, predviđeni za proleće 2022. godine, teško je poverovati da bi Makron mogao da ima propulzivnu ulogu jer bi njegovi politički protivinici mogli da je iskoriste protiv njega u kampanji. Ne treba zaboraviti, ni potceniti da su građani Francuske među najskeptičnijim po pitanju proširenja, zbog čega nijedna ozbiljna politička snaga u Eksagonu ne podržava ulazak novih članica u EU.
U postojećoj konstelaciji odnosa i izbornih sastanaka u Nemačkoj i Francuskoj, promena vlasti u Vašingtonu bi mogla da bude vetar u leđa realizaciji “malog Šengena”. Ne toliko zbog predsednika Bajdena, koji će se baviti drugim prioritetima, koliko zbog budućeg državnog sekretara Tonija Blinkena i Majka Karpentera koji bi trebalo da dobije zaduženje za Zapadni Balkan u Stejt departmentu. U članicama EU, naklonjenim proširenju Unije se nadaju da bi stvaranje “carinsko-transportne unije” na Zapadnom Balkanu, moglo da bude u direktnom interesu nove administracije u Vašingtonu, u kontekstu globalne i regionalne utakmice sa Kinom, Rusijom i Turskom.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
