0
U Sretenjskoj besedi koju je predsednik Aleksandar Vučić održao u Kragujevcu, citirao je srpske književnike, pozivao se na reči Getea, Braće Grim, Bernarda Šoa, pa i pevanje "srpskog Homera", kako je nazvao Filipa Višnjića, u nameri da opiše hrabrost Karađorđevih ustanika koji su uspostavili temelje moderne srpske državnosti.
Vučić se u besedi osvrnuo i na narodnu mudrost o tome šta je sloboda i doslovce rekao:
„Sloboda je ne da radiš šta hoćeš, već da ne radiš šta nećeš“.
I to bi bila idealna slika jednog savremenog društva, kakvo, na žalost, nismo mi, koliko god nam predsednik poručivao da smo „slobodni“ i da ne moramo da radimo ono što ne želimo.
Predsednik koji u javnim obraćanjima ne krije da je i sam na mukama jer ga svetski moćnici primoravaju da potpiše nešto što ne želi, nesvesno je upao sam sebi u usta i između redova otkrio da, eto, nije „slobodan“ čovek.
Međutim, pozivajući se na narodnu mudrost u svojoj besedi, nije se dotakao svojih ličnih pritisaka koje trpi, već je „definicijom slobode“ poslao poruku da smo svi mi slobodni da ne radimo ono što nećemo i ne želimo.
Pročitajte još...
0
15
0
1
U potvrđivanju ovog svog uverenja, posebno ga je zabolelo izveštavanje našeg portala, kad smo uoči Sretenjske skupštine u Kragujevcu i njegove najavljene posete, razotkrili matricu po kojoj u gradskim javnim preduzećima primoravaju ljude da na praznik i slobodan dan, dođu ispred Skupštine i prisustvuju obraćanju predsednika.
Vučićev jedini argument je bio da smo „našli Vodovod“, kako je rekao „jedino preduzeće na čijem čelu nije niko iz SNS“.
Tačno, predsedniče, nije iz SNS, ali jeste iz redova koalicionog partnera SPS.
I morali su radnici da dođu, ne samo iz „Vodovoda“, već i iz drugih gradskih javnih preduzeća.
Pojedini čak i u svojim radnim uniformama poput radnika JKP „Šumadija“. Možda im je danas bio radni dan, jer to preduzeće između ostalog brine i o gradskoj higijeni, ali je pitanje da li su želeli da deo svog radnog vremena provedu baš ispred Stare skupštine.
Da li su oni slobodni, ako su danas morali da urade nešto što ne žele? Prema besedi koju ste ispričali, nisu, predsedniče.
I nisu oni jedini.
Da li su deca obučena u narodnju nošnju koja su danas napravila špalir kojim ste prošli i stajala u prvom redu, slobodna?
Da li su ona i njihovi roditelji želeli tako da provedu praznično jutro? Možda nisu.
Podugačak je spisak građana širom Srbije koji svakodnevno rade stvari koje ne žele, a ima ih u svim sferama društva i u svim generacijama.
Ne žele, predsedniče, mladi lekari i medicinari da čekaju radno mesto na birou, pa zbog toga odlaze.
Oni koji „imaju sreću“ da rade u zdravstvu, ne žele pacijentima da zakazuju operacije kuka i kolena tek za pet godina, ali moraju.
Ne žele pacijenti da čekaju pregled kod endokrinologa u čekaonici iz horor filma, ali moraju.
Roditelji bi za decu želeli jeftinije udžbenike, ali ne mogu, pa ih papreno plaćaju.
Deca iz Pećinaca bi htela u vrtić, ali ne mogu.
I mnogo je onih koji svakodnevno rade stvari koja ne žele, ali ćemo se ovde zaustaviti.
Ako je sloboda, kao što rekoste u besedi, da ne radimo ono što ne želimo, onda je takva vrsta slobode, izgleda privilegija samo odabranih, koji ne moraju da dele svakodnevne brige velike većine građana Srbije.
BONUS VIDEO: Aleksandar Vučić odlaže povlačenje sa čela SNS
Pratite nas i na društvenim mrežama:
