"Vučić, njegov lični pedikir Milomir Marić i šesta ovogodišnja "Nedelja devedesetih“: Boris Dežulović o oslobađanju ubica Slavka Ćuruvije

Tekst prenosimo u celosti.

U obrazloženju odluke navedeno je da tokom postupka nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe sa planom Ćuruvijinog ubistva, niti je izveden nijedan dokaz da je takav nalog dat od strane nekoga iz tadašnje vlasti.

Tako je oslobađanjem Miloševićevih profesionalnih ubica svečano zatvorena peta po redu ovogodišnja „Nedelja devedesetih“, tradicionalna manifestacija kojom Srbija pedeset dva puta godišnje otima od zaborava nasleđe srećnih devedesetih, decenije Slobodana Miloševića i njegove epske borbe protiv nezavisnih medija, koji su finansirani od stranih centara moći vodili hibridni rat protiv Srbije.

Onda je četiri dana kasnije predsednik Srbije Aleksandar Vučić, gostujući kod svog ličnog manikira i pedikera Milomira Marića, na dvorskoj televiziji Hepi otvorio šestu ovogodišnju „Nedelju devedesetih“. Najpre je izjavio da je oslobađajuća presuda u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije „velika nepravda i užasna loša stvar za našu zemlju, kao i užasno loša poruka za svakog ko se bavi novinarstvom“, a onda rešio da pošalje jednu užasno dobru poruku za sve koji se bave novinarstvom i finansirani od stranih centara moći vode hibridni rat protiv Srbije.

„Oni to rade svi zajedno ne bi li na različite načine rušili našu zemlju. Kako oni to rade? Sada ću pokazati kako ja to gledam“, rekao je Aleksandar Vučić, pa stao pred onu svoju čuvenu tablu i počeo da crta komplikovanu šemu svetske antisrpske zavere.

„Potrebna vam je prevlast u vazduhu, to je novac, potrebna vam je pešadija, stanje na terenu, i potrebna vam je artiljerija, tenkovi i sve drugo – to su mediji. Ako pogledate novac, on dolazi sa tri strane, jedan je iz velikih svetskih sila, drugi je iz regionalnih zemalja koje imaju različite interese da utiču na slabljenje Srbije, imate entitet Kosovo, kako ga nazivaju, i imate iz različitih političkih krugova i nevladinog sektora, tu govorim o raznim Rokfelerima i fondacijama. Najvažniji su mediji, koji danima lažu kako će Srbija da napadne nekog, kakvi su bili srpski izbori… Uvek imate koncentrisanu raketnu paljbu, tuci po Vučiću svaki dan! A cilj je samo jedan: rušenje naše zemlje i priznanje nezavisnosti Kosova!“

Zašto bi, međutim, već i ubistvo jednog takvog novinara, a kamoli oslobađanje njegovih ubica, bilo – kako ono – „velika nepravda i užasna loša stvar za Srbiju“?

– Glupost. Odakle vam to? – zbunio se Vučić.

– Vi ste to rekli, gospodine predsedniče – odgovorio sam jednostavno.

– Kada, gde?

– Malopre. Evo gore, vidite – pokazao sam nekoliko pasusa poviše. – „… bla bla bla, Vučić izjavio da je oslobađajuća presuda u slučaju ubistva novinara Ćuruvije ‘velika nepravda i užasna loša stvar za našu zemlju’.“

– Vidim, vidim, ne morate sad… – lecnuo se predsednik.

– Shvatate šta mene sad zbunjuje? Zašto je oslobađanje Ćuruvijinih ubica „užasna loša stvar za Srbiju“, ako je upravo on bio jedan od onih koji su „finansirani od raznih Rokfelera i fondacija“ stalno pisali „kako će Srbija da napadne nekog“ i lagao „kakvi su bili srpski izbori“, sa „samo jednim ciljem: rušenjem naše zemlje“? Možete li pojasniti?

– Veoma rado – odgovorio je predsednik Vučić i vratio se pred onu tablu. – Sada ću pokazati kako ja to gledam.

„Vrlo brzo saznaće se ko je učestvovao u finansiranju nekih sredstava informisanja, a kad saznamo ko su finansijeri, saznaćemo i koga su finansirali, ko je bio plaćen da svoju zemlju pretvori u koloniju“, nastavio je predsednik u studiju televizije Hepi. „Živi ili mrtvi, nije važno, oni koji su to učinili neće umaći sudu istorije. Ti plaćenici i doušnici, koji za čvrstu valutu osnivaju ‘nezavisne’ medije, naivno veruju da njihova dela nikad neće biti obelodanjena. Izdajnici su oduvek pokušavali da svoju izdaju predstave kao čin odbrane najviših interesa nacije!“

– Glupost – prekinuo sam ga. – Odakle vam sad to?

– Odakle?! Kako odakle? – nasmejao se Vučić. – To su moje reči. Sad malopre, kod Marića na televiziji Hepi.

– Nije tačno – odbrusio sam. – To je od reči do reči citat iz teksta Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića, objavljenog u beogradskoj Dugi 1995. godine. Koju godinu kasnije Ćuruvija je ubijen pred svojom kućom.

– Ne razumem. Kako sam onda ja to rekao?

– Ja sam vam stavio u usta. Ali priznajte da vam lepo stoji.

– To je… to je nečuveno, ovo je skandal! Ko vas plaća za ovo? Albanska narkomafija? – zaurlao je predsednik Vučić i brzo se vratio na televiziju Hepi. – Videli ste kako oni to rade, svi zajedno, ne bi li na različite načine rušili Srbiju! Kako to rade? Sada ću pokazati kako ja to gledam!

„Albanska narkomafija daje novac srpskim novinarima za medijski rat protiv naše zemlje!“ nastavio je predsednik kod Milomira Marića. „To je krvav novac! Ceo ovaj medijski rat i lažna slika o nama plaćeni su od kriminalnih faktora te albanske organizacije! A moja dužnost je da zaštitim naš narod i našu zemlju!“

– Glupost. Odakle vam sad to?

– Nemojte, molim vas – nasmejao se predsednik, ali malo kanda i nesigurno. – To su moje reči, evo pogledajte…

– Nije tačno – zabavljao sam se. – To je od reči do reči citat iz intervjua Slobodana Miloševića Vošington Postu pred Novu godinu 1999. Par meseci kasnije Ćuruvija je ubijen pred svojom kućom.

– Nije moguće. Znači ni ovo nisam ja rekao?

– Ne. Ali lepo vam stoji.

– Jel vidite šta mi rade! – popizdeo je Vučić i opet otrčao pred onu tablu u studiju. – Kako oni to rade? Sada ću pokazati kako ja to gledam!

„Na delu je brutalno, cinično i drsko gaženje svih normi, prava i pravde“, urlao je predsednik pred prestravljenim Milomirom Marićem. „To rade isti oni koji su ‘još od pre Kosova’ znali da su Srbi isključivi krivci i kao takvi treba da budu kažnjeni, koji su od početka spolja inscenirane krize na Kosovu i Metohiji znali da su albanski teroristi ‘u pravu’, i koji su skoro do američkog predsednika stigli vapijući za pomoć u borbi protiv diktature u Srbiji! ‘Diktature’ u kojoj narod na bezbroj izbora slobodno bira svoju vlast i ‘informativnog mraka’ u kojemu izlazi sijaset tobož slobodnih i nezavisnih novina u kojima se o Srbiji i srpskom narodu govori gore nego na Si-En-Enu u najboljim danima! Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali!“.

– Glupost. Odakle…?

– Nemojte da kažete! – vrisnuo je Vučić bled kao krpa. – I to ste mi stavili u usta?

– I to sam vam stavio u usta – nasmejao sam se. – Od reči do reči citat iz teksta „Ćuruvija dočekao bombe“, objavljen u Politici Ekspres 6. aprila 1999. godine. Pet dana nakon tog teksta Ćuruvija je ubijen pred svojom kućom.

– Neverovatno!

– Šta da vam kažem? Velika usta, bilo je mesta.

– Pa ima li išta šta mi ne stoji?

– Dabome da ima: ona „velika nepravda i užasna loša stvar za našu zemlju, kao i užasno loša poruka za svakog ko se bavi novinarstvom“. Sećate se, to ste rekli malopre, kod Marića?

– Jeste, tačno. Eto, ne možete sada da kažete…

– Zajebavam vas – opet sam ga prekinuo. – Ni to nisu vaše reči. To je od reči do reči izjava koju je Miloševićev ministar informisanja dao posle ubistva Slavka Ćuruvije.

– Posle ubistva?!

– Tako je. Dvadeset pet godina posle, kod Milomira Marića na televiziji Hepi.

Tekst je prvo objavljen na portalu Novosti.

BONUS VIDEO: Protest zbog oslobađajuće presude u slučaju Ćuruvija