Vanredno stanje na mene utiče dosta loše, samoća nikome ne prija. Živim sama, niko me ne posećuje zbog zabrane kretanja, a i moji prijatelji su sve stariji, rekla je u intervjuu za Nova.rs sociolog Vesna Pešić.
Kaže da je navikla da svakog dana ide u šetnju, na plivanje i da održava dobru kondiciju. Problem joj je što, kako kaže, ne vidi da neko misli o tome dokle će ovo da traje, brinu je pretnje o karantinu za centar Beograda. Iako je rekla da odavno ne piše, naknadno je javila da ju je ovaj intervju inspirisao da se „trgne“ i da napiše tekst za Peščanik za koji smatra da je važan.
Sećate li se, gde ste bili i šta ste radili kada je stigla vest o prvoj osobi zaraženoj virusom korona?
Zaista se ne sećam, ne znam zašto bih to pamtila. Kažu da je prvi slučaj registrovan 6. marta. Eto toliko se sećam.
Da li je Srbija zakasnila u borbi protiv koronavirusa?
Ja to ne mogu da procenim, jer se to ne odnosi samo na broj zaraženih, nego i na raspoloživa sredstva, recimo nedovoljan broj testova i druge opreme. Koliko vidim nema neke veće eskalacije zaraženih, posle 22 dana od kada je saopšten prvi slučaj, zaraženo je oko 500 ljudi što nije neka panična brojka. Broj je sigurno veći, opet zbog nedovoljnog testiranja, za sada situacija nije alarmantna, što ne znači da neće skočiti broj zaraženih. A i biće više registrovanja novih slučajeva zbog povećanog testiranja.
Verujete li u lapsus doktorke Kisić Tepavčević u vezi sa datumom prvog obolelog?
Čini mi se da to nije tako važno. I da je prvi slučaj bio 1.marta, ne znam šta bi to tako dramatično promenilo današnju situaciju. Insistiranje na tom „lapsusu“ trebalo bi da znači da je vlast skrivala prvi slučaj. Tu se radi o poverenju koje građani imaju u pojedine institucije vlasti. To poverenje je tradicionalno veoma nisko u Srbiji, što se možete lako uveriti ako pogledate podatke. Pitanja o poverenju u institucije se u anketama redovno postavlja. Najviše vlasti, na prvom mestu Skupština, ima dramatično nisko poverenje i nizak ugled, slično je i sa vladom i pravosuđem. Podsećam vas da najviše poverenje u Srbiji imaju crkva i vojska, koje su po definiciji autoritarne organizacije, a eto one demokratske se nisu afirmisale. Utisak građana je da su korumpirane. A znamo da zaista i jesu.
Kako gledate na mere koje je donela Vlada Srbije?
Dobro je da su mere donete i naši zdravstveni radnici se trude koliko mogu da pomogne zaraženima, imamo dobrih stručnjaka koji znaju šta rade. Smeta mi što se toliko meša predsednik Vučić, nije ni stručan ni zadužen (on nema predsednička ovlašćenja kao američki predsednik), a i javnost bi radije da sluša stručnjake. On se već afirmisao kao autokrata i otrov za institucije, što objašnjava njegovo kršenje Ustava kod donošenja odluke o vanrednom stanju. Možda je mogla biti proglašena vandredna situacija, jer ne vidim čemu služi vojska sa dugim cevima. Ona se angažuje u vanrednim situacijama, ako treba, setimo se poplava. Neke mere su preterane i diskriminatorne, recimo, stigmatizira se starija populacija, što je kod nas inače vidljivo. Zašto stariji ne mogu da prošetaju u određeno vreme, zašto moraju u cik zore da kupuju namirnice, što je mnogo tužno i ponižavajuće. Užasnulo me je što vlast nije puštala naše državljane u zemlju i morali su dugo da čekaju na granicama. I konačno, o šteti koje će mere da ostave na radnike i njihova prava, zatim na mali srednji biznis i radna mesta, o tome nisam čula planove vlade da se negativne posledice ublaže.
Kako na vas utiče vanredno stanje i karantin, kako provodite dane?
Na mene utiče dosta loše, samoća nikome ne prija. Živim sama, niko me ne posećuje zbog zabrane kretanja, a i moji prijatelji su svi stariji. Navikala sam da svakog dana idem u šetnju, idem na plivanje, družim se i gledam da održim što bolju kondiciju. Još veći je problem što ne vidim da neko o tome misli i dokle će ovo da traje. Ako se mnogo produži, izludećemo po kućama. Dakle, ja očekujem mere relaksacije što pre moguće. Brinu me nove pretnje o karantinu za centar Beograda. Još takvih mera bi još teže palo na već istanjene živce.
Ima li jedinstva u vreme pandemije koronavirusa, primećujete li solidarnost kod ljudi?
Ima solidarnosti, komšija iz moje zgrade se ponudio da mi donese stvari koje mi trebaju, čak i neki nepoznati ljudi se nude, moj sin je organizovao da mi se donese sve što mi treba. Imam utisak da ljudi i misle jedni o drugima i pomažu se. Što je lepo i ohrabrujuće. Konačno su počeli i naše državljane koji su se našli van Srbije da puštaju, prevoze i zbrinjavaju.
Da li je po vašem mišljenju primeren smeštaj za obolele na Sajmu?
Ne mogu to da procenim. To su predložili Kinezi, možda su takve mere potrebne bile u Kini, u gradu od 11 miliona stanovnika i ogromne populacije. Čini mi se da se preterano forsira bratstvo sa Kinezima, a evropska pomoć u novcu se zanemaruje. Naše komšije se sami snalaze. Jedino znam da ne bih volela da se nađem na jednom od tih kreveta na Sajmu, ne samo zbog bolesti, nego zbog kasarnske atmosfere i loših uslova u pogledu higijene. Meni to psihološki izgleda kao pretnja, ne bih volela tamo da zaglavim.
Pratite li konferencije na kojima građane izveštavaju o trenutnoj situaciji?
Malo pratim, a malo zaboravim, dobro je da će biti više testiranja, to mi najviše ulaže nadu da će delovati na suzbijanje epidemije.
Kako bi ocenili ponašanje vlasti u vanrednom stanju a kako opozicije?
Vlast sam već ocenjila kao nametljivu, ona se već odavno svela na rejting. Predsednik Vučić je držao banku, sada mi se čini da se malo sklonio, što je dobro. Opozicija tu nema šta da radi, sem da se uključi u akcije solidarnosti i da neki predlog, što i čini, mada o njenim aktivnostima nemamo vesti. Čak i kada je opozicija predložila da se penzionerima dozvoli da prošetaju jedan sat dnevno, što je sada učinila, Vučić im je odmah odgovorio da opozicija tera starije građane na groblja. A u Austriji je dozvoljena šetnja dva sata dnevno, a zaraza je veća nego ovde. Taj čovek uvek mora da pobedi sa nulom uz uvrede.
Vodite li računa šta pišete na tviteru imajući u vidu nedavno iskustvo kada ste davali izjavu u policiji zbog navodnih pretnji predsedniku Vučiću?
Ja se često šalim na tviteru i shvatam ga kao zabavu, a ne kao sredstvo da saopštavam neke važne stvari. Ni ja sama nisam važna. Takvim, važnim, informacijama ja ne raspolažem, slobodno se ponašam i volim da diskutujem. I taj slučaj je bio besmislen, nisam ni pretpostavila, čak ni zamislila, da pucam u bilo koga, a baš nikako u predsednika. Ja nikada nisam imala takve idiotske misli, ali ima nešto drugo. Predsednik Vučić pati od toga da mu neko preti, bilo je sijaset slučajeva da mu neko sprema ubistvo. Mogao bi on da se zamisli zašto ima takve misli i predviđanja da će „skončati“, to zvuči paranoično i ne ostavlja dobar utisak o njegovom psihološkom stanju.
Pišete li dok ste „zatvoreni“ u kuću i da li ste i tu oprezni jer ste Nebojši Stefanoviću platili odštetu zbog teksta na Peščaniku?
Ne pišem ništa, jer ja obično pišem tekstove koji se bave analizom politike. Već duže vreme sam popustila u pisanju i pre koronavirusa, jer je ovde politika u pravom značenju nestala. Autokratija ukida politiku kao slobodan javni prostor i domen od opšteg društvenog interesa, a mobilizacija građana je jako niska zbog ucene i mentaliteta. Opozicija je pretvorena u neprijatelja koga treba uništiti. To paradigmatično pokazuje da nema razgovora, rasprave i debate o bilo kom pitanju, ima samo predsednikovih naređenja, laži i montiranja celokupnog života. Čuje se po neki glas kritike, ali ne stiže daleko. To je je dosadno i statično stanje, politika se zapravo svela na jednu osobu koja neprekidno nešto govori od jutra do mraka! A ja nisam njen biograf da pišem o toj bujici reči koja nas svakodnevno zasipa.
Koronavirus je već promenio svet, možete li prognozirati kako će Srbija proći?
Ne znam šta će biti, jer kod nas sve može da se štimuje po želji jednog čoveka. Do sada ova štetočinska i korumpirana vlast nije osetila posledice. Činjenica je da se o funkcionerima dosta pisalo u nekoliko nedeljnika, o tome koliko su uhvaćeni u krupnoj korupciji, ali je to padalo u vodu jer nijedna institucija ne radi. Tužilaštvo, sudovi i policija su mrtvi i pod kontrolom te iste korumpirane vlasti koja štiti samu sebe. Za mene bi bilo najvažnije kada bismo se oslobodili ne samo od koronavirusa, to će sigurno da prođe, nego i od ovog glavnog „virusa“ – zatočeništva našeg društva. Uhapsila nas je najgora vlast koju smo do sada imali, bar koliko ja pamtnim. A pamtim dugo.
Pratite nas i na društvenim mrežama: