100
Niko ne veruje u iluziju da će Vučić da nam pusti vlast, mi moramo da je otmemo. Žao mi je što se ovo dogodilo i mislim da ni sad nije kasno da se predomisle. Pogotovu kad je i gospodin Savo Manojlović odlučio da izađe na izbore, kaže u intervjuu za praznični broj novina "Nova" predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić, govoreći o raspadu koalicije "Srbija protiv nasilja".
Poljoprivrednik, pa tek onda političar, tako sebe predstavlja Miroslav Aleksić. Razgovarali smo s njim u njegovoj rodnoj Počekovini. Dočekuje nas ispred jednog od svoja dva voćnjaka. Prolazimo kroz drvorede jabuka i dolazimo do “kolibe”, kako je Aleksić naziva. Nudi nas svojom rakijom od jabuke, objašnjava da je to zapravo vrsta konjaka i kuva nam kafu. Sa radija se čuje “Svilen konac”…
“Ja sam porastao ovde, u ovom selu. Tu sam rođen, ovo je naše porodično imanje, dedovina moja. Inače, moja deca su osma generacija Aleksića ovde u Trsteniku i Počekovini. Nekada smo se bavili proizvodnjom povrća, ja sam kao mali, otkad znam za sebe, dolazio tu sa mojima. Sadio se krompir, luk, šargarepa, papika… Tu mi je porodična kuća, u kojoj žive brat sa porodicom i roditelji, a ja sam sa suprugom i decom u Trsteniku. Brat i ja smo nastavili sa tradicijom poljoprivrede. On se bavi proizvodnjom povrća u plastenicima, gaji paradajz i salatu, a ja sam preuzeo voćarstvo. Sad imamo oko pet hektara pod jabukama. Negde 2001, 2002. godine smo počeli da se bavimo i tgovinom i izvozom, osnovali smo našu firmu brat i ja. Radili smo izvoz za Sloveniju, Bosnu, a onda smo 2003. počeli da izvozimo svežu šljivu za Berlin i te godine je moja firma bila najveći izvoznik sveže šljive iz Srbije. Izvozili smo čak i u Švedsku. Posle je došla i Rusija. Time sam se bavio, mene politika realno nikad u životu nije zanimala.
Kako ste ušli u politiku?
U politiku sam ušao kao aktivista u ovom selu gde sam sada. Postoji seoski vodovod za pet sela u okruženju kojim je gazdovala mesna zajednica. Kad dođe letnje vreme nismo imali vodu ni za piće, kamoli za kupanje. Ja sam tad živeo s porodicom u selu. Onda sam rekao ‘pa šta treba da uradimo s tim vodovodom, da to funkcioniše’. Tako sam 2004. učestvovao na izborima za Savet mesne zajednice, sa osam mojih drugara i rekao sam ‘ajde da sredimo taj problem’. Pobedili smo. Uveli smo samodoprinos, napravili projektnu dokumentaciju kompletnu za rekonstrukciju vodovoda, crpne stanice, pumpi… Uspeli smo da dobijemo sredstva iz opštine, iz republike, krenula je rekonstrukcija vodovoda i onda smo napravili komunalno preduzeće. To je ovo što me naprednjaci sad prozivaju, napravio komunalno preduzeće za sebe. Mi jesmo osnovali KP Počekovina uz opštinsku odluku, da bi gazdovalo, a ne mesna zajednica. Otišli smo i korak dalje, kupili smo smećar kamion i organizovali odnošenje smeća sa teritorije ovih pet sela 2007. godine. I dan danas je tako. Ja sam tad bio predsednik mesne zajednice i kad smo osnovali KP preuzeo sam i to od 2006 – 2007 godine. To preduzeće je funkcionisalo jako dobro do pre šest, sedam godina, a onda su ga pripojili KP Trstenik. 2008. godine Verica Kalanović, koja je bila ministarka, ponudila mi je da učestvujem u izbornoj kampanji, što sam ja najpre odbio. Rekao sam da me politika ne zanima, ali sam na posletku prihvatio.
100
92
18
Bili ste najpre direktor Direkcije za izgradnju, zatim i predsednik opštine Trstenik, na posletku je došlo i do saradnje s Vukom Jeremićem. Kako se to desilo?
2017. godine su došli predsednički izbori i tada me zove Verko Stevanović iz Kragujevca i kaže da se vidimo s Vukom Jeremićem, koji hoće da se kandiduje za predsednika, i traži moju podršku. Do tad Jeremića nisam poznavao. Prihvatio sam da mu dam podršku, jer sam zaista mislio da je najbolji kandidat. Predsedavao je Generalnom skupštinom UN, bio je ministar spoljnih poslova. Logika je zdrava nametala da bi taj čovek mogao da bude ozbiljan kandidat za predsednika države. Posle toga Vuk je rešio da ostane u politici, rekao mi da želi da osnuje stranku. Rekao sam mu da ne mora da pravi stranku, da ja imam stranku, da ćemo je preimenovati i nek on bude predsednik, ja ću biti potpredsednik. Tako je to krenulo… Znate šta je bilo posle, ja sam sad opet registrovao Narodni pokret Srbije i verujem da sam jedini političar u Srbiji koji je dva puta registrovao istu stranku.
Kad smo kod Jeremića, da li ste se čuli s njim nakon izlaska iz stranke?
Nikada više.
Kako komentarišete to što je nudio pomoć Aleksandru Vučiću u Ujedinjenim nacijama?
Moram priznati da sam razočaran. Iako su mi neki ljudi pričali da je moguće da će se dogoditi, ja nisam u to verovao. Proveo sam dugo vremena s njim i mislio sam da je ono što je govorio zapravo i ono iza čega stoji. A to je da nema pomoći Srbiji dok se ne sruši Vučić. Ne može se pomoći Srbiji, ako pomažeš režimu Aleksandar Vučića, pa nek je to i Rezolucija koja je sad na dnevnom redu. Jer smo dotle došli zbog njegove politike, ne zbog opozicije. I u situaciju oko Kosova nas je on uveo, jer 11 godina sam donosi odluke. Politika u Srbiji je drugačija nego bilo gde, jer je vrlo teško građanima da shvate ko je iskren, ko je dosledan i kome mogu da veruju. Vi ne znate više ko je opozicija, a ko je vlast.
Čime sad jedan prosečan opozicioni birač, prema vašem mišljenju, treba da se vodi?
Jako je teško da bilo ko pretpostavi da li neko iza ima neku agendu, mentora ili je nečiji projekat. Ova vlast ima mehanizme, medijsku mašineriju, sve institucije sistema, službe… Pa ja verujem da je u proteklih 10 godina u BIA napravljeno ko zna koliko pokreta, grupa građana, čak i stranaka. Građani kad gledaju koga biraju moraju da odu malo iza te političke zavese, da vide ko je taj čovek, gde živi, čime se bavio, šta je radio u prošlosti. Vi i sad imate nakon raskola u koaliciji Srbija protiv nasilja šumove ko je prava opozicija, a ko ne. Da li smo to mi ili deo koji se odlučio za bojkot. Mislim da će samo vreme pokazati. Desila se najgora moguća stvar, kakofonija, ko je Vučićev… Ja Vučićev? Kad bi mogli da me ubiju, oni bi mene ubili sutra. Da zaključim, Vučića ne poznajem, nikad s njim nisam sedeo…
Znači, niste vi bili na vinu u Jajincima?
Taman posla. Nikad nisam sreo Vučića, izuzev u Skupštini. A što se tiče tog vina, bilo bi dragoceno da je Zdravko Ponoš rekao ko je to bio. Reci brate ko je, ako znaš ko je bio, ja bih voleo to da znam.
Koalicija “Srbija protiv nasilja” se raspala. Da li je posle sastanka na kojem ste se podelili, bilo nekih razgovora između vas i dela koalicije koji se odlučio za bojkot?
Posle ovog poslednjeg sastanka, nismo se više sastajali. Zapravo, znalo se od početka da većina organizacija nije bila za bojkot, onda je bilo ubeđivanja i iskren da budem nisu uspeli da me ubede zašto je bojkot dobar. Moja ideja od početka je bila da moramo da idemo na dva koloseka. Jedan je borba za izborne uslove, druga je da pravimo što snažniju kolonu, zajedno sa koalicijom NADA, a evo sad je izašao i Savo Manojlović. Mislio sam da bi to bila dobra motivacija, posebno u Beogradu, jer oni nisu mogli da formiraju vlast. Pa ništa da se nije razgovaralo o izbornim uslovima, ne može 2. juna da bude gore nego 17. decembra. Ako ništa drugo, sva svetla će biti usmerena na to. Druga stvar za koju smatram da je loša – ne može bojkot biti delimičan. Ne možemo bojkotovati samo Beograd, jer to nema efekta. Drugo, ako se odlučimo za borbu, radikalnu, bojkotašku, to znači izlazimo iz svih opština, izlazimo iz parlamenta, vraćamo mandate i izlazimo na ulicu u borbu. Šta ovo sad znači? Malo smo tamo, malo ovamo. To ne pije vodu, ovo sad je samo predaja Beograda na tacni.
Šta je doneo prethodni bojkot?
Mi ni te 2020. godine bojkotom republičkih i svih lokalnih izbora nismo uspeli da dovedemo legitimitet ove vlasti u pitanje, jer je nakon toga izmenjen Ustav sa takvom većinom, bez opozicije. Priča o legitimitetu pada u vodu, priča o izbornim uslovima da, ali to će da traje.
Tanasije Marinković je ispričao da ste na sastanku sa Anom Brnabić, kad je Marinika Tepić kazala da 2. jun više nije na stolu, i vi rekli isto. Zašto ste se predomislili?
To nije tačno. Žao mi je. Ja cenim profesora Marinkovića, kao i svakog čoveka koji se uključio u tu našu borbu. On je bio naš član pravnog tima i RIK-a. Mi smo 1. aprila izašli sa ta tri zahteva. Otišli smo 3. aprila na sastanak sa idejom, OK raspišite izbore 2. juna, ali da tad budu i ostali lokalni. S tog sastanka smo izašli s informacijom da Brnabić to neće da uradi. Onda smo tražili da se izbori prebace na jesen, što je vrlo komplikovano i većina pravnika smatra da je to na ivici. Može da se izvede, ali je komplikovano. Ali vlast je 2. jun izbacila sa stola, a onda ga Ana Brnabić vraća na sto na tom poslednjem sastanku i pita ’da li vi odustajete i od 2. juna’. Mi smo rekli da ne pričamo o tome, jer je ona sama rekla da se to neće desiti, već pričamo o izborima na jesen. Ali vlast se posula pepelom i dala 2. jun i zaista ne znam zašto tad nismo dobro odigrali. To je pobeda naša. Ona je morala da izađe i posle dve nedelje kad se klela da je to nemoguće i da je niko neće naterati, i rekla ’evo, ipak ćemo to da uradimo’. Mislim da opoziciji fali malo više pozitive, vere u sebe i malo manje defetizma i straha, destruktivnosti. Moramo da izađemo bre, da se borimo. To nam fali. Birače mora da pokrene energija. I sad, bez obzira na sve, milsim da se ova situacija može popraviti, ako preinače svoju odluku, zajedno sad sa Savom Manojlovićem.
Kad spominjete Manojlovića, on je od trenutka kad je objavio da izlazi na izbore u delu javnosti označen kao Vučićev projekat. Šta mislite o tome?
On je birao pravi momenat kada će da istrči. Mi smo svi očekivali da će on da se uključi na izbore 17. decembra. Ja bih voleo da je to uradio, jer da jeste, možda bismo sad imali vlast u Beogradu. I sad mi je žao što nismo svi tu. Da je tu cela Srbija protiv nasilja, NADA i Savo Manojlović, Proglas… Pa vidi, nema tih izbornih uslova kojima se ne bismo mogli suprotstaviti. Zato mislim da nismo bili dorasli ovom zadatku, a iskren da budem nisam bio spreman da se svaki put povinujem nekim odlukama za koje mislim da nisu dobre. Što se Sva tiče, on se pokazao kao aktivista i kao neko ko je spreman da stane u zaštitu interesa građana Srbije. Tu nema nikakve dileme. To niko ne može da ospori. Što se tiče politike on sad treba da pokaže šta su njegove ideje, pravci, ideologija… Mene strašno nervira kad ljude soje sa strane i da se izrazim žargonski “pljuckaju”. Ajde uđi čoveče sam, pa radi. Svi mi smo žrtve ovog režima, kidaju nas. Ja verujem da je opozicija svako ko se tako predstavlja, dok se ne pokaže drugačije.
Vi ste često tema, ali najčešće vlasti i režimskih tabloida. Kao i vaš tast. Da li vas je nekad neko pozvao na razgovor tim povodom?
O toj priči mnogo govori to što me niko nikada nije pozvao ni na informativni razgovor. A povešću vas baš i da upoznate mog tasta, da vidite tog čoveka, pa procenite sami. Podnosili su naprednjaci protiv mene gomilu krivičnih prijava, sve su odbačene. Za sve što sam radio u opštini Trstenik, ne postoji nijedan jedini projekat, ne postoji ništa da su našli. Napadali su me kako sam krao gas. Opština Trstenik je jedina opština u Srbiji koja je dovela gas do toplane gradske bez ijednog dinara iz budžeta opštine i republike. Nijedna opština to nije uradila. Našli smo firmu koja je to uradila, a da mi osim priključka ništa nisu platili. Projekat daljinskog grejanja koji smo uveli u Trstenik je takav da je grejanje ovde danas kao u Švajcarskoj. Proglašen je 2018 u Beču za najbolji projekat iz oblasti energetske efikasnosti u kategoriji gradova i opština u jugoistočnoj Evropi. I to je fakat.
Aleksandar Vučić vas često naziva svakakvim imenima…
Da, secikesa, harmonikaš, ponavljač…
Ali je takođe činjenica da ste jedan od retkih političara koji ne žive od politike, već ima svoj posao. Predsednik Vučić, s druge strane, nema nekog radnog staža van politike. Kako mislite da bi se pokazao na ovim poslovima na vašem imanju. Šta bi trebalo prvo da nauči?
Nisam siguran da bi išta umeo da radi, ali zaista. U 50 i kusur godina, koliko on ima, teško da se može naučiti bilo kakvom poslu. Pogotovu što je on ceo život se bavio samo političkim manipulacijama i šibicarenjem i tu je zaista najbolji. Moram priznati. Njemu ovde ne bih smeo dati ništa da radi, ni u firmi, ni u poljoprivredi. On je gradsko dete bogatih roditelja, koji je u politiku ušao da bi sebe ostvario i pozicionirao. Mislim da čovek koji nije imao dodira sa problemima običnog čoveka ne može ni da im pomogne. On ne razume ljude, on ne razume Srbiju…
Da li je to razlog zašto predlažete izmenu izbornog sistema?
Mislim da je najveći problem društva što je politika izgubila smisao, jer ona služi da oni koji se njome bave reše neke svoje interese i probleme, da njima bude dobro. A nije slučajno da se u Švajcarskoj decenijama unazad politikom bave ostvareni ljudi, pa se onda stave na raspolaganje državi. Ovde se u politiku ulazi da bi pravio karijeru, kao da si pevač. I to je strašan problem. Izgubila je smisao. Izborni sistem je katastrofalan i za to ćemo se zalagati u narednim godinama. Ne može da se uspostavi funkcionalan državni sistem dok se ne oduzme moć liderima stranaka. Sad nije bitno ko je kandidat za poslanika ili odbornika, jer oni ne predstavljaju interes građana, već samo izražavaju lojalnost šefu. I onda ti ne razmišljaš kako treba da razmišljaš, kako da dobijem poverenje građana i kako da budem ne znam koji na listi. I zato sad u parlamentu imate ljude koji ne misle svojom glavom, pa poslanici koji dolaze iz malih gradova često glasaju za nešto što je direktno protiv interesa njihovih sredina. Pa gde je tu logika? E sad, teško se lideri odriču svoje moći. Taj sistem je uveo Tadić, a Vučić je u svim svojim kampanjama obećava da će to ukinuti, a sad mu ne pada na pamet. Sva vlast je skoncentrisana u rukama jednog čoveka. To nije dobro ni za njega. Posle dva mandata vlasti čovek prestane da rasuđuje normalno. Vlast je opijat, porok.
Ovo je, na posletku, praznični intervju. Kako ćete provesti praznike?
Ja sam vernik. Idem u crkvu redovno, kad god mogu. Odlazim najčešće u manastir Svetog Luke u Bošnjane, u opštini Varvarin. Odlazim i u moju crkvu Svete trojice u Trsteniku. Postim sva četiri posta u godini i vaspitavan sam tako da i Božić i Uskrs obeležavamo tradicionalno, u krugu porodice. Što se Vaskrsa tiče, uvek smo na ponoćnoj liturgiji u manastiru, posle toga pojedemo prvo jaje i ujutru smo kod kuće. Prvo kod nas, a onda obiđemo i suprugine i moje roditelje. Pre toga žena i deca farbaju jaja, sve obeležavamo onako kako nalaže naša tradicija. Ja se trudim da me to drži na zemlji. Čovek mora da bude spreman da se odupre iskušenjima, da dođe do nekog smirenja. A ja ga nalazim u fizičkom radu s mojim radnicima. Radim sve što i oni. Druga stvar je crkva. To je potpuno druga dimnzija od ove u kojoj se mi političari danas nalazimo. Tu se viđam s običnim ljudima, s vernicima, to je drugačiji svet od ovog džet seta koji vidimo u medijima. Tu sam našao balans i u najtežim trenucima.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare