"U Cerskoj bici 1914. okupatori su bili Austrougari, 2024. godine okupator je Rio Tinto - odbranu Jadra dugujemo precima!"

Autorski teskt Nikole Stankovića prenosimo u celosti.

Krajem prošlog meseca, uoči Vidovdana, Savo Manojlović, Nikola Adamović i ja krenuli smo sa još šestoro ljudi pešaka od Beograda do Loznice. U taj marš od 149 kilometara krenuli smo sa ciljem da pružimo podršku meštanima u dolini Jadra i skrenemo pažnju javnosti da vlast pokušava da oživi projekat Jadar i omogući Rio Tintu da otvori rudnik litijuma. Naš pešački put počeo je u utorak 25. juna u šest ujutru, i završen je na Vidovdan, 28. juna oko 19 časova kada smo umarširali na protest koji su na trgu u Loznici organizovali meštani iz ugroženih područja sa željom da široj javnosti upute vapaj, da im pomognemo i ne dozvolimo ljudima na vlasti da sa Rio Tintom otvore rudnik litijuma.

Moram biti iskren i reći da sam bio iznenađen koliku smo podršku građana dobili na našem putu od Beograda, preko Obrenovca i Šapca, do Cera, Gornjih Nedeljica i na kraju Loznice. Čitavim tim putem od 149km zaustavljali su nas, pozdravljali i dočekivali ljudi koji imaju apsolutnu svest o štetnosti iskopavanja litijuma u Jadru i koliko su dalekosežne posledice koje to može da izazove našoj zemlji i generacijama koje dolaze posle nas. Naš narod možda jeste materijalno siromašan, ali smo dostojanstveni i vređaju nas bajke i obmane koje nam vlast servira o ekonomskom prosperitetu koje nas čeka ukoliko Rio Tinto počne da kopa litijum. Narod je duboko uvređen ovakvim pričama koje vlast plasira, i odbranu Jadra od Rio Tinta ujedno smatraju i odbranom sopstvenog dostojanstva i ponosa.

Kada smo u sredu rano ujutru krenuli iz Ratara, gde smo u šatorima proveli noć, ispred jedne kuće dočekao nas je deka rečima: „Celu noć vas čekam, plašio sam se da mi ne prođete“. Stavio je stolicu ispred kapije, gde je sedeo, izneo rakiju i sok od višanja u želji da se okrepimo. Želeo je da nam pruži podršku jer je svestan opasnosti koju iskopavanje litijuma donosi sa sobom. „Ja sam star i bolestan i ne mogu mnogo da pomognem, ali se nadam i molim Boga da ćete svi zajedno uspeti da sprečite ovo zlo“. Nije mogao mnogo da hoda, i krenuo je 10-ak koraka sa nama od svoje kapije, kako kaže: „Da podrži onoliko koliko može“. Ovakvih i sličnih scena bilo je na desetine duž puta kojim smo išli. Činjenica da Rio Tinto i vlast u Srbiji, uprkos milionima koje su uložili u propagandu za kopanje litijuma, nisu uspeli da obmanu i slome duh našeg naroda, bila nam je motiv da uprkos grčevima u nogama i povređenim tetivama, istrajemo u svojoj misiji i prepešačimo 149 kilometra od Beograda do Loznice.

Prolazeći Cer, gledajući ona predivna polja, nisam mogao da se oduprem utisku da su naši preci u Prvom svetskom ratu, dali svoje živote braneći tu zemlju od okupatora, i da se kosti mnogih od njih nalaze u toj zemlji koju vlast hoće da da stranim kompanijama, da je preoravaju, kopaju, zasipaju kiselinama i tako stvaraju sebi profit. Naši preci to nisu zaslužili, i mi ne želimo da budemo generacija koja će biti nezahvalna i nedostojna žrtve svojih predaka, i dozvoliti da se prodaje zemlja koju su oni pred okupatorom krvlju branili. Te 1914. godine, na Cerskoj (Jadarskoj bici) okupatori su bili Austrougari, sada 2024. godine okupator je Rio Tinto.

Borba protiv Rio Tinta traje dugo ali neće nas umoriti i nećemo odustati. Zato se vidimo u četvrtak, u osam ujutru ispred Ustavnog suda u Beogradu.