“Ja sam kriv što nisam ostao u zemlji posle izbora, već sam otišao u Moskvu, Brisel… Da sam ostao, ranije bih i vojsku uključio i manje bi problema bilo u Novom Pazaru”, konstatovao je uz težak uzdah predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ova današnja izjava samo je jedan od pokazatelja da neke glavne odluke zavise od jednog čoveka i da neki životi mogu da budu ugroženi, samo zato što on nije tu. Očigledna dijagnoza je nedostatak sistema i institucija, a o tome kako je živeti u takvoj zemlji i kakve su posledice takvih okolnosti i takvog karaktera na čelu države, porazgovarali smo sa eminentnim psiholozima i sociolozima.
„Da sam ostao, da vam pravo kažem, živ se pojedoh, sigurno je da bih i ranije uključio vojsku u sve, i da bi bilo manje problema u Novom Pazaru, da sam bio ovde. Ali, šta da radite, ne možete baš sve. Mnogo mi je žao zbog toga“, rekao je Vučić zabrinutim tonom tokom današnjeg obilaska aerodroma u Batajnici.
Ovakve izjave mogu da podstaknu zabrinutost i strepnju – šta kada predsednik nije tu?
Naši sagovornici, Žarko Trebješanin, Aleksandar Baucal i Dario Hajrić, jednoglasni su u oceni da moderno i funkcionalno društvo ne bi trebalo isključivo da se oslanja na jednog čoveka.
Trebješanin ukazuje da izjave poput ove ukazuju na to da institucije ne rade i da smo svi taoci jednog čoveka, njegovog ćefa i raspoloženja.
„Država kao da ne postoji, i to mi uopšte ne prija. On se na to žali, ali to je rezultat njegovog načina vladavine. Da je on odabrao ljude koji zaista mogu da rade svoj posao, onda on ne bi trebalo da se meša“, ocenjuje Trebješanin.
Psiholog primećuje i da svi Vučićevi saradnici potpuno zavise od njega i da niko to ne krije. Podseća i na to da je sama premijerka nekoliko puta priznala da je za odluke čekala šefa.
„Ni ministri nemaju svoje mišljenje, nego čekaju da on kaže. Nemaju oni šta da mislie, jer znaju da će vođa da kaže najpametnije. Ako neko zavede stanje u državi da nijedna institucija, nijedan sektor u državi, ne može da radi bez njega, onda je to mračna strana autokratije“, konstatuje Trebješanin.
Primećuje da ima i onih kojima takva atmosfera i postavka stvari odgovaraju.
„Postoje ljudi koji su opsednuti vođom i potpouno zavisni. Imate jedan deo ljudi u Srbiji koji zaista vole da ne moraju uopšte da misle i da ima ko da misli za njih. Kada toga nema oni se u tim trenucima osećaju kao deca kada ih napusti roditelj i onda su potpuno bespomoćni“, zaključuje Trebješanin.
Profesor na Filozofskom fakultetu i psiholog, Aleksandar Baucal, upozorava da društvo teško može da funkcioniše tako što je oslonjeno samo na jednog pojedinca i zavisi samo od njega – bez obzira na to koliko je taj pojedinac sposoban.
„Postoje institucije, i svako moderno društvo počiva na njima. Svaka institucija brine o po jednom komplikovanom segmentu našeg života. Iz tog razloga, društvo koje se oslanja na institucije bolje funkcioniše, jer ne zavisi samo od jednog čoveka, nego od mnogo ljudi koji su kompetentni i obrazovani da rade to što rade“, ističe Baucal.
Današnju izjavu predsednika Srbije vidi kao poruku da čitav sistem ne može da radi sam po sebi, nego da je uvek potrebno da postoji signal ili instrukcija koja dolazi sa jednog mesta, a to, konstatuje naš sagovornik, svakako nije dobro.
„Mi se u jednom danu možemo baviti ograničenim brojem stvari. U državi je život vrlo komplikovan, tu dnevno ima puno dešavanja, a jedan čovek možda može da reši svega par problema. Zato postoje institucije koje su autonomne, imaju mandat za oblast kojom se bave, ali i odgovornost za to što rade. Ako stvorite dobre institucije za vreme svog mandata, onda je on na neki način, multiplikovao sebe onoliko puta koliko ima ljudi koji rade u tim isntitucijama – onda to znači da će se za toliko više problema i moći da reši tokom jednog dana“, objašnjava naš sagovornik.
Ima i poruku koja bi trebalo da odjekne u svesti predsednika države.
„Ja verujem da i predsednik želi da na neki način uradi nešto što će ostati kao neko istorijsko nasleđe perioda kada je on bio najuticajniji. Ako razmišlja iz te perspektive, sigurmo će ga bolje upamtiti ako izgrđajuje instutucije koje će ostati dugo, dugo posle njega i kroz te institucije će se pamtiti neko njegovo političko nasleđe. Sve što uradi kao pojedinac od danas do sutra i ako reši ponekome neki problem, sve će to ostati na neki način u zaboravu istorije. Ono što ostaje su velika rešenja i institucije, to je ono što je nasleđe svakog velikog političara u istoriji“, savetuje Baucal.
Sociolog Dario Hajrić ocenjuje da se predsednik ozbiljno zaigrao u ulozi superheroja i gospodara života i smrti svih nas.
„Ako mu je već stalo do života ljudi možda je trebalo da odloži izbore, umesto da ih održava usred pandemije. Možda predsednik nije trebalo da ukida skoro sve mere, da proglašava pobedu nad koronavirsuom i da umanjuje brojeve mrtvih i obolelih. Sa druge strane, ako životi ljudi zaista zavise od njega, to znači da mi nemao nikakav sistem, a onda se postavlja pitanje zašto ga nije napravio za ovih osam godina koliko je na vlasti“, poručuje Hajrić.
Ističe i da nije Vučić kriv za svaki život pojedinačno, ali je kriv je za one stvari koje su bile u nejgovoj ingerenciji, a nije ih uradio kako valja.
„Za to ne vidim nikakvo kajanje, ni preuzimanje odgovornosti. On preuzima odgovornost za nešto što, zapravo, nije njegova odgovornost i tako skreće pažnju sa stvarnih brljotina“, zaključuje Hajrić.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare