Tanasije Marinković redovni profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u autorskom tekstu za Nova.rs izneo je svoje viđenje povodom prve sednice sednice Narodne skupštine u vanrednom stanju koja je planirana za utorak.
Za sledeću nedelju najavljena je prva sednica Narodne skupštine po proglašenju vanrednog stanja. Ta sednica je posebna iz više razloga.
1) Najpre, na njenom dnevnom redu će biti potvrde odluke o vanrednom stanju, koju su doneli predsednik Republike, predsednica Narodne skupštine i predsednica Vlade, i merâ koje je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, preduzela u vanrednom stanju (član 200 st. 8 i 9 Ustava).
2) Zatim, to će biti prvi put u našoj istoriji da zakonodavna vlast potvrđuje, a samim time i preispituje akte izvršne vlasti dok traje stanje državne nužde, poput vanrednog stanja. Prema Ustavu od 1990. godine predsednik Republike je proglašavao vanredno stanje i donosio akte za preduzimanje merâ koje takve okolnosti iziskuju (član 83 stav 8). On je dakle vršio tu vlast po sopstvenom pravu (iure proprio), što se i desilo u višenedeljnom vanrednom stanju 2003. godine. Nekoliko godina ranije, 1999, Narodna skupština je potvrdila akte predsednika Republike nakon što je okončano ratno stanje, izazvano agresijom NATO.
Predsednik Republike, predsednica Narodne skupštine i predsednica Vlade, proglasili su 15. marta 2020. godine vanredno stanje, a potom je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, donela niz uredaba kojima je odstupila od Ustavom zajemčenih ljudskih prava. Međutim, oni to nisu činili po sopstvenom pravu, već kao vršioci tuđeg prava (iure alieno) – Narodne skupštine.
Naime, Ustav propisuje da Skupština proglašava vanredno stanje i po potrebi donosi mere kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih prava (član 200 st. 1 i 4), a da se najviši državni funkcioneri aktiviraju jedino ako Skupština nije u mogućnosti da se sastane (član 200 st. 5 i 6).
3) Prilikom potvrđivanja preduzetih mera Narodna skupština mora da razmotri ispunjenost ustavnih uslova za njihovo donošenje. Ovo utoliko pre što je Ustavnom sudu već podneto više inicijativa za ocenu ustavnosti kako odluke o proglašenju vanrednog stanja tako i supotpisanih uredaba.
Konkretno, potvrđivanje odluke o vanrednom stanju mora biti obrazloženo i to dvostruko. Ustav dopušta proglašenje vanrednog stanja jedino onda „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“. Dakle, u obrazloženju se moraju navesti razlozi za proglašenje vanrednog stanja, konkretno: epidemiološka analiza stanja u kojem se Srbija nalazila i još uvek nalazi, pravno-zdravstveni problemi koji bi nastali da vanredno stanje nije bilo proglašeno, razmatrane mogućnosti da se problem reši i bez proglašenja vanrednog stanja, odgovor na pitanje da li je vanredno stanje bilo najbolji način za rešavanje problema itd.
Recimo, francuski zakon, koji dopušta Savetu ministara da proglasi stanje sanitarne nužde, nalaže da se takva odluka opravda javno dostupnim naučnim činjenicama o sanitarnoj katastrofi koja svojom prirodom i ozbiljnošću dovodi u opasnost zdravlje građana.
Osim ovog obrazloženja, prilikom potvrđivanja moraju se izneti i razlozi kojima su se najviši državni funkcioneri rukovodili kada su procenili da „Skupština nije u mogućnosti da se sastane“ (član 200 stav 5 Ustava), te su proglasili vanredno stanje umesto Narodne skupštine.
Razlozi koji su se do sada čuli od najviših državnih funkcionera – da odluka Vlade o zabrani okupljanja u zatvorenom sprečava Skupštinu da se sastane – pravni su nonsens.
Ti razlozi nemaju nikakvo ustavno utemeljenje. Skupština je možda bila u faktičkoj nemogućnosti da se sastane, pogotovo u prvom trenutku kada su postojale mnoge nedoumice u pogledu načina širenja novog virusa i zaštite od njega u zatvorenom prostoru, ali ne i u pravnoj.
Ustavno pravo Skupštine da se sastane jače je od bilo kakve odluke Vlade. Ustav nedvosmisleno navodi da se za vreme vanrednog stanja Skupština sastaje bez posebnog poziva (član 200 stav 3). U suprotnom, dopustiti da akt organa izvršne vlasti može da zabrani okupljanje poslanika, a time i rad Skupštine, bilo bi ravno institucionalizaciji državnog udara.
Narodni poslanici bi morali najozbiljnije da preispitaju i potvrđivanje uredaba koje je Vlada donela uz supotpis predsednika Republike. O neustavnosti onih o zabrani kretanja i suđenju preko skajpa naširoko se raspravljalo u javnosti, a povodom njih su podnete i inicijative za ocenu ustavnosti Ustavnom sudu.
4) Konačno, ova sednica Narodne skupštine će biti posebna i po tome što će se održavati uz odgovarajuće mere predostrožnosti u skladu sa epidemiološkom situacijom. Kako su takvi uslovi do sada bili nepoznati, Skupština bi trebalo da izmeni svoj poslovnik i propiše te mere kao obavezne. Time bi se omogućilo kažnjavanje narodnih poslanika koji te mere eventualno ne bi poštovali. Zapravo, to bi trebalo da bude prva tačka dnevnog reda te sednice.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare