0
Trenutak pred kojim se nalazimo, država koju su nam zarobili naši uposlenici, društvo koje nam ti isti naši usposlenici truju svakoga dana, često me podsete na ono što je činio i na ono što je bio prvi predsednik Demokratske stranke Ljuba Davidović.
To je nekoliko crtica iz života, a zapravo životna i politička filozofija u malom.
Odbijao je kao sekretar Ministarstva prosvete da posluša savet “dobronamernog” ministra da ne iskače, da ne štrči. I uprkos ceni koju je mogao da plati, opredelio se za uverenje umesto za liniju manjeg otpora. Opredelio se za javni umesto za lični interes i trasirao put moralnosti u politici.
Ljuba je smatrao da svaki glas vredi, da njegov glas vredi i da, ma šta konkretno izgubio, na tim izborima 21. maja 1898, glasanjem čuva svoju čast i svoju slobodu.
Razmišljam o našem društvu, o toj konstanti koju je često spominjao, tražeći ljude koji bi da se prihvate posla zbog samog dela, a ne zbog zasluga, funkcije, ranga… Pravih radnika koji su se nekada grabili da zaoru prvu brazdu, kako je govorio, a ne za pravo prvenstva. U Demokratskoj stranci sve ih je više, čika Ljubinih orača.
Podsećam, dalje, da je neposredno po njegovom imenovanju za ministra prosvete, bio usvojen novi zakon o narodnim školama, čije su dve glavne odredbe bile stalnost zaposlenja i “nadmetanje”, raspisivanje konkursa. Narodnim učiteljima, koji su do tada tretirani kao “neporobljeno roblje”, primena i poštovanje tog zakona vratili su ugled i dostojanstvo.
Kakvo je danas stanje u obrazovanju? Koliko je danas prekarnih ugovora u prosveti? Koliko dugo se biva odlična zamena pre nego što se uposli osoba sa lošijim kvalifikacijama, ali podobna i lojalna? Ko su direktori škola? Spominje li neko reformu na nižim nivoima od univerzitetskog?
Obrazovanje, prosveta, centar javnih politika snažnih evropskih zemalja, kod nas je, sa ovakvom praksom, na izdisaju ili već deluje posthumno.
I sa njom će biti završeno istog trenutka kada i sa ovom neprosvećenom vlašću.
Približavajući se danu pobede i promenama, koje smo dužni građanima, svesni smo šta i koliko mnogo je ovaj režim učinio da suzbije svaku veru u mogućnost promene kod ljudi.
Ljuba Davidović je imao razumevanja i za zastrašene, i za bezvoljne, i za lakome, i za prevrtljivce, ali im je uvek neumorno ponavljao: “Neka oni koji ne nose veru u sebi ne ubijaju veru u drugima.”
Naša slobodarska vera je jaka.
I sve nas je više odlučnih, i svakim danom, sve manje umornih i bezvoljnih. Oni, pak, osećaju strah i neće prezati ni od čega da sačuvaju privilegije. Mi ćemo im sa ovog mesta uputitit poruku koju bi im uputio i Ljuba Davidović: Narod nikada ne gubi parnicu. Ne može borba za privilegije nadmašiti borbu za slobodu i dostojanstvo.
BONUS VIDEO: Njuzmak Adria – gostovanje Zorana Lutovca
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
