Piše Željko Jovanović: Šta da radi Radomir Nikolić?

Još se nije slegla prašina, javnost se strašno uzrujala zbog izjave Nikolića mlađeg da ako hoćemo da sprečimo nekontrolisano širenje virusa, mora se poseći za oštrijim kaznama ali i da se lepo uvede batina. Narod jednostavno ne sluša preporuke i niko živ ne obraća pažnju na pozive gradskih vlasti da građani nose maske, peru ruke i drže međusobnu distancu. Što će reći, da ne idu na svadbe veselja, sar’ane, proslave i druga okupljanja. Izbore nije pomenuo.

Pa koja je to muka nagnala mladog Nikolića da izjavi to što je rekao.

Uzgred, ovo je njegovo prvo istupanje koje je otišlo dalje od Šumadije od kada je postao gradonačelnik bivše „doline gladi“, kako se nekada zvao Kragujevac mada nije isključeno da neće opet, budući da su se Italijani, odnosno Fiat nešto uzvrteli.

Kragujevac je bio grad bez zaraženih nedeljama, svečano je objavljena pobeda i sve je izgledalo tako da ovaj grad može biti uzor svima. A onda je vlast, ne samo u Kragujevcu već širom zemlje, otpustila stege, i dobili smo to što smo dobili.

Zdravstveni sistem pred raspadom.

Bolesne ionako više niko ne broji. Verovatno pritisnut da preduzme nešto od strane očigledno dobrog tima epidemiologa i stručnjaka za borbu protiv epidemije, koji su već pokazali na delu da znaju da se nose sa problemom širenje zareze, Nikolić je uradio jedino što je mogao i to u najboljoj tradiciji Miloša Obrenovića koji je stolovao u Kragujevcu. Gradu iz koga nije ni mislio da treba seliti prestonicu u karaulu zvanu Beograd.

Posegao za onim što je Miloš revnosno praktikovao i čime je uterivao Srbe u kakav takav red, batinom, brate. Nije mali broj onih koji kažu da mladi Nikolić naravno nije mislio bukvalno već je očajan zavapio zbog ponašanja svojih sugrađana koji su se zapodenuli ispod kakve šljive ili šatora u prostoru od Stanova do Iličeva sve verujući da je sa koronom gotovo.

Možemo sada navesti milone razloga i dokaza da građani nisu krivi, naravno da nisu, uvek – ali uvek je kriva vlast, naročito kada radi tako kako radi, utakmice, turniri… Da li se može reći da se i građani ponašaju neodgovorno, kako da shvatimo naše neotuđivo pravo na odlazak u Grčku čak i kada to nije dozvoljeno, šta je sa pravom na izlazak u svako doba i baš tamo gde ne može, ili „na nejebavnje žive sile“, kao najvažnijeg ljudskog prava u Srbiji.

Tu i takvu gomilu, verovatno je pomislio Radomir, samo kamdžija može dozvati pameti. No ostavimo po strani tok svesti mladog Nikolića, nije to najvažnije ali zapitajmo se šta učiniti u gradu u kome raste broj zaraženih enrmnom brzinom, gde zdravstveni sistem polako postaje napučen i pri tom on zna, da od države pomoć dobiti neće. Navešćemo tri primera, kao u dokumetarnom filmu, o tome kako je epidemija postala nezaustavljiva i pitati svakoga ko se kamenom baca na Nikolića šta bi trebalo učini, šta bi svako od nas, bilo da je napao ili imao razumevanja za Nikolićeve muke, preporučio recimo i gradonačelniku Beograda u sledećim slučajevima.

Primer jedan: petak je uveče, jednog studenta zovu prijatelji, predlažu odlazak na neku dobru svirku. On ih odbija, ne oseća se najbolje, nije dobro, možda je i zaražen pa ne bi da nekome prenese virus ako je bolestan. Sa druge strane smeh, taj koji zove kaže da je pozitivan ali mu ne fali ništa, evo ga izlazi već treći dan. Ono što je manje šokantno od poziva jeste da su tog petka usledila još tri slična ako ne ista poziva sasvim različitih „ekipa“. Svi oni „ladno“ su tu noć „šerovali“ svoje viruse po raznim klubovima bez trunke savesti ili minimalnog osećanja odgovornosti prema drugima. Šta bi trebalo da uradi Nikolić?

Slika dva, mladi direktor jedne ustanove, zakazao je prošle nedelje važan sastanak, svi su obavezni da dođu. U međuvremenu on radi, završava mnoge poslove druži se i viđa sa ljudima. Ubrzo se ispostavlja da je bio u kontaktu sa pozitivnim na virus. No on se oseća dobro, istina hteo je da se testira ali sve je zagušeno zdravstveni sistem je ionako pred raspadom i odustaje. No na sastanak dolaze svi, i mladi i stari, i dobrog i slabijeg zdravlja, i direktor predsedava. Da li on stvarno ne zna kakva je opasnost po okolinu ili ga baš briga? Šta da uradi Radomir Nikolić?

Slika tri. Noćni klub, ludilo, kako već kažu oni koji posećuju takva mesta. Da skratimo, ubrzo se ispostavlja da su slavne ličnosti koje su boravile u tom klubu pozitivne, inače se ne bi ni saznalo, i da su svi koji su te noći ludovali potencijalnao zaražani. U Nemačkoj je u sličnom klubu u sličnoj sitauciji, zbog jednog pozitivnog, testirano tri stotine ljudi. I klub je zatvoren. U našem, klubu nije se desilo ništa , svi su otišli kući, odmorili se, sledeće večeri ponovo odlazak u isti ili u neki druge klub, bez najdalje pomisli da bi se moralo izolovati barem jednu sedmicu. To u Srbiji odavno ne postoji. I šta da uradi Radomir Nikolić mlađi?

Je li je ovo poslednji trenutak da se zapitamo da li je moguće da nam od opakog virursa više opasnosti preti od nas samih, kako smo stvorili ovakav svet i okruženje oko sebe. Ko ga je stvorio i kako je nastao pored svih nas? Možda se zdravstveni sistem ponovo podigne na noge ali šta je sa našim elementarnim moralom, sa našom decom koju nije briga ni za svoje prijatelje ni za starije, da li je moguće da je baš tako ili oni jednostavno ne znaju o čemu je  vde reč. Ko je doprineo, ko je presudno uticao da sve ovo izgleda ovako loše da gore ne može biti?